Elita

Poliklinika

Doktor me je podsećao na Džeka Nikolskona. Krasila ga je doza lucidnosti i to se dalo odmah primetiti. Rekao mi je da ću dobiti lokalnu anesteziju, i čim sam legao na stomak, odmah je počeo da mi po ćelavoj glavi oivičava mladež ispod koga je bujalo nepoznato tkivo. Tgnuo sam se refleksno, jer sam mislio da je u pitanju injekcija.

„Ne boj se, ovo je samo marker“, rekao je.

I taman što je to izgovorio i ja se opustio kao puter na tihoj vatri, zviznuo mi je iglu u vugla. Nisam stigao ni da se opasuljim, a već sam počinjao da trnim. Dok me je sekao skalpelom, osećao sam kao da neko pored mene makazama reže hartiju. Da sam bio „predmet obrade“ uverio sam se tek kad sam podigao glavu i na čaršafu video lokvu krvi.

Operacija je bila uspešna, doktor je posao uradio rutinski i zakazao mi vađenje konaca za oko dve nedelje. Tako je i bilo. Sedeo je u svojoj kancelariji, kucao na pisaćoj mašini dokumentaciju za moj karton, gledajući preko naočara u papir i držeći cigaretu u dnu donje usne. Kolegi koji se tu zadesio, uz čašicu rakije je objašnjavao kakvom sam tretmanu bio izložen i da nije bilo ništa strašno. Posebno jer je labaratorijska analiza potvrdila da je tkivo benigno. I zaista me je podsećao na Džek Nikolskona.

Ovog događaj, koji se zbio na Studentskoj poliklinici 2002. godine, setio sam se kad sam čuo da je vlast rešile da reogranizacijom zdravstvenog sistema ukinu ovu instituciju. Zašto je to tako, nemam pojma. Potencijalnih pacijenata ima preko sto hiljada i njihovo uklapanje u već preopterećene domove zdravlja samo bi izazvalo dodatne komplikacije. Potrebno je pronaći izabranog lekara, seliti karton, čekati na redove, a često i plaćati veće zdravstene usluge.

Kao poseban sistem, Poliklinika je funkicionisala odlično i imala je veliki značaj za studente iz provincije. Ako želimo da stvorimo prave akademske građane, bar na zdravstvene usluge ne bi trebalo da brinu, pored svih ostalih briga. A ostale brige su da li će imati dovoljno novca da plate dom, stan, hranu, odeću, kartu za prevoz, literaturu i ko zna šta još. Na stranu to što ne možete dobiti kvalitetnog akademca ako, bez obzira šta studira, nije otišao na neki koncert, pozorišnu predstavu ili bar u kafanu s kariranim stolnjacima.

Verujem da racionalan razlog za ukidanje Poliklinike ne postoji, sve da ga izmisli i Rene Dekart. Mišljenja sam da su se nekome dopale zgrade koje se nalaze u centru Beograda, pa su radi da ih od javnog dobra konvertuju u ličnu svojinu. Mišljenja sam i da ova vlast vodi računa više o onim studentima koji mogu da kupe diplome, nego da ih steknu sopstvenim radom. Duboko verujem i da sve ono što ova „elita“ organizuje ne može da prođe bez neke gluposti.

Iskreno navijam i da se studenti pobune kako bi sprečili ovu otimačinu. Ako se to ne desi i stvar prepuste slučaju ili se sve svede na potpisivanje peticija, možda i zaslužuju da ostanu bez ove veoma važne privilegije.

Gondola

Produženi vikend za vreme Sretenja doveo je do toga da se na Zlatibor preseli Beograd. Ili  stanovnici države koji mogu sebi da priušte boravak u ovom, pazi sad, mondenskom mestu. Ono što je međutim dalo draž ovoj mini feriji jeste što je većina tih likova satima čekićala na minusu, u koloni dugoj kao za derbi, nepoštujući ni epidemiološke mere zaštite, kako bi se provozali u hladnoj kabini gondole do Tornika i nazad. Mislim, mogli su da pešače po još nezaraslim čobanskim stazama ili da u toplim apartmanima, dok mraz steže i drvo puca, čitaju pripovetke Antona Pavloviča Čehova, ali ne! Naša elita je navikla na vašar i gondola je samo vrsta ringišpila na koju su jurnuli kao po komandi.

Ali sve je to u redu. I Zlatibor zaista zaslužuje ovakvu atrakciju, sviđala se ona nekome ili ne. Glavni problem je što se gondola nije mogla napraviti, a da je Vučić ne aminuje. Pritisak koji je preko Zorane Mihajilović vršen na predsednika opštine Čajtina, bio je neviđen samo iz razloga što je Stamatović jedno vreme bio protivnik aktuelnoj vlasti. Kako bi ostvario svoj životni san, a to je izgradnja gondole, Stamat je morao da žrtvuje status opozicionara. Priča da je i dalje protiv Vučića, što možda intimno i jeste, više nikoga ne zanima. U javnom mnjenju je već predstavljen kao neko ko je legao na rudu.

S druge strane, gondola koja je izgrađena na Kopaoniku i skorih dana je krenula sa radom, povezujući Brzeće sa planinom, nijednom nije bila predmet sporo. Sve je išlo glatko, jer je predsednik opštine Brus, čuveni Jutka, bio čovek vlasti. I nije morao da leže na rudu. Više je „volkao“ da neko legne ispod njega, što je druga tema, ali takođe govori o današnjoj eliti.

Zlatan i tenkre

Kad smo već kod elite, a to je onaj sloj društva koji vazda trebuje neke privilegije, nije na odmet pomenuti čoveka koji je imao mogućnost da bude među malobrojnim gledaocima na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda – Milan. Ne bih sad da spekulišem da li je bio blizak vlastima ili ne, ali nameće se da je ovo prvo verovatnije. Verovatnije je i da je u pitanju neki žutokljunac, nego čovek ozbiljnih godina. Kako god, taj tipus (izraz gospodina i trenera Milana Živadinovića), vređao je Zlatana Ibrahimovića napušavajući ga i nazivajući ga balijom. Poenta je sledeća, taj lik, bez obzira koliko mu ovo i ovakvo društvo omogućilo da pripada nekoj privilegovanoj ekipici, nemoćan je i bedan, kad mu se put ukrsti sa istinskom veličinom kao što je Zlatan.

Porfirije

Na čelo SPC-a je došao Porfirije. I javnost je ovih dana podeljena između toga ko je  46. srpskog patrijarha doveo na tron. Sumnja se na dve ličnosti: prva je Sveti Duh, a druga Aleksandar Vučić. Nije isključena mogućnost da su to radili i udruženim snagama. Bilo kako bilo, Porfirije je odličan izbor. Posebno ako se ima u vidu da je na tron Svetog Save mogao da zasedne onaj zavaljeni Jefrem iz Banja Luke ili zaguljeni Irinej iz Novog Sada. Želja drugosrbijanaca da to bude Grigorije samo je zakasnela i nedovoljno artikulisana reakcija na Sorentinovog „Mladog papu“.

A bojazan da će patrijarh da bude sluga režimu, bar u Srba se to ne prima lako. Kraljeva vlast je dovela Varnavu Rosića, pa im je digao frku oko konkordata, Titova Germana pa je izidao Hram na Vračaru, Miloševićeva Pavla, bez koga studenti ne bi uspeli da probiju kordon na protestima 96/97, Tadićeva - Irineja Niškog, koji je Vučiću dodelio orden na 800 godišnjicu autokefalnosti... Po indukciji, ne verujem da će se i Porfirije razlikovati od svojih prethodnika, bez obzira ko ga je doveo.

Reći ću još i ovo: Nemanjići, sa sve Nemanjom i njegovim spomenikom na gomili, bili bi samo običan srednjovekovni čopor da nisu imali među sobom ravnoapostolsku ličnost kao što je bio Sveti Sava. I Srbi to nekako naslućuju, pa prednost koju daju duhovnom poglavaru u odnosu na svetovnog, vazda prevagne u toj, da prostite, kohabitaciji.

Jasenovac na filmu

Da je film o jednom od najstrašnijih logora smrti, u kojem su se između ostalog ubijala deca ili organizovala takmičenja u klanju srbosekom (preko 1000 ljudi za jednu noć po koljaču), snimljen sedamdesetih godina dvadesetog veka sa svetskim glumcima i dobrom produkcijom, sigurno da raspad Jugoslavije ne bi bio tako bolan. Niti bi se možda desio. Verujem i da bi Srebrenica većini žitelja ex Ju prostora bilo nepoznato mesto. Ali komunističkoj vlasti je bilo ugodinije da se snime „Sutjeska“ i „Neretva“. I da uspeh tadašnje kinematografije, kao i države same, predstave tako što su pred kamerama Veljka Bulajića defilovali svetski glumci A klase - Ričard Barton, Orson Vels i Li Marvin, dok je plakate malao niko drugi do Pablo Pikaso. U to vreme su se zabranjivali filmovi „crnog talasa“ koji su kritikovali ondašnje društvo, dok se forsirao Šurda kako igra sirtaki. Današnja situacija je mnogo gora. Ne zbog toga što je Šurdu zamenio Kristijan Golubović, već što RTS nema snage da napravi istraživačke emisije o Jovanjici, Hercegovačkoj, rampi na Doljevcu, Beogradu na vodi itd, itd...

Pošto nismo imali snage da se suočimo sa istinom sedamdesetih, tragedija se ponovila devedesetih. I ponavljaće se ponovo, čim propaganda i danas ima primat nad istinom, a ološ ekskluzivno pravo na patriotizam.