Једна једноставна прича

Од ње сам научила шта значи једноставност. И то да кроз све животне прилике можеш да прођеш- једноставно. Без превише речи, без фрке, без  галаме. На њој је све било једноставно. Пуловери, кошуље са плавим и црвеним цветићима, чарапе, мараме. У њој је све било једноставно- речи, поступци, вероватно и мисли. Храна коју је спремала била је једноставна. Помишљам, када би видела моју кухињу, рекла би нешто отприлике овако- „А што то тако, дијете?“ Живот јој није био једноставан, али га је тако проживела. То је било можда наслеђе, можда поднебље, а можда и њен избор. Или све то заједно...

Бринула се око моје школе. У ствари, онда кад се ја бринем да ли ћу положити испит. Видела сам то, мада није говорила. Знала је само да каже- „Немој да се секираш...“ Једном, гледајући хрпу скрипата и литературе на столу, рекла је: „ Ја не знам, дијете, шта ће њима (професорима) толике ријече. Зашта су оне? Нису ни за у торбу, ни у џак...“

Имала је један сандучић, дрвени, војни, са катанчићем. Нас, унуке, увек је привлачило да вирнемо тамо, да сазнамо шта она ту крије и зашто закључава. Али, нисмо били толико смели (или безобразни), а нисмо ни знали где је кључ. Када сам била мања замишљала сам да је унутра неко благо. Јер, ковчежић је изгледао баш као са илустрације из књиге „Триста шездесет пет прича“. Касније сам знала да тако нешто не може бити. Једног празника, кад смо се ми деца скупили у њеној собици која је мирисала увек на босиљак и разне чајеве, опет смо покренули причу о томе. Где би могао бити кључ? Брат је устао, подигао крпару са пода и испод се указао мали, прилично зарђали кључ. Баш једноставно место за скривање, толико налик њој. И ту више није било врдања, операцију смо морали извести до краја. Свечано смо приступили отварању породичног блага. Брат је отварао, ја сам гледала кроз прозорчић на коме је била зелена, пластична мрежа за заустављање инсеката, а остали су без даха у получучећем положају чекали. И онда се указало нешто врло једноставно. У ковчежићу су до врха, пажљиво, тако да што више стане, биле наређане плетене чарапе, неколико кесица кафе и један ратлук. Са ратлука се смешила девојка блиставог осмеха, у народној ношњи, која нам је свима подсмешљиво шапнула: „А шта сте очекивали?“ Нисмо били разочарани. Више нам је било драго што разрешење тајне није одступало од  бића скривача.

И у мушко-женским односима била је једноставна. Када би слушала неке проблематичне ситуације о нечијем браку или се говорило о љубавном животу уопште, рекла би: „Таки су ти људи...“ Дуго нисам знала да је под људима подразумевала искључиво мушкарце. Ипак, у нашој породици увек је била на страни „женске чељади“. То је био њен начин.

До дубоке старости била је хитра. И, што би рекли, увлачила конац у иглу без наочара. Са седамдесет је први пут попила бруфен, када је уганула ногу у шуми, тражећи печурке. Тада је попила два литра воде, али узалуд. „Ово, дијете, неће да оде.“ Онда смо јој измрвили таблету.

У ситуацијама када смо сучељавали мишљења, она би слушала, слушала  и поентирала: „Неко вако, неко вако.“ И ту би се све завршило. Јер, шта да кажеш после тога?

Од ње сам научила да се могу јести шљиве са хлебом. Чуваш овце, па ако ништа није при руци, а огладниш, убереш коју шљиву и поједеш са хлебом. А хлеба је увек било у шареници. Зашто компликовати...

Волела је да помаже људима. Била је већ прилично стара када је ишла по селу да помогне при копању, купљењу сена и у разним другим пословима. „Не мораш то да радиш“, рекла бих јој. „Идем, дијете, да видим мало народа“. То ју је, вероватно, и одржавало. Људи, разговори, рад.

Њено име је било Анка. Мајка ми је давно рекла колико јој се свиђало то име, хтела је тако да ме назове. Али, бринула је да ће јој мајка бити љубоморна јер је дала име по свекрви, па је додала Д. Волела бих да није...

На данашњи дан, пре девет година, преминула је. Једноставно. Што би рекао Лаза Лазаревић- ово је мој прилог.