Profesionalci

Kao jedini nebeski narod na svetu, Srbi imaju stalnu potrebu da od pojedinih ljudi, koji su od krvi i mesa kao vi i ja, prave božanstva, svece i mesije. Svecima i bogovima obično proglašavamo one koji su, najčešće, uspešni u poslovima kojima se bave.

Na primer sport. Pa mi smo svojim božanstvima umeli pesme da spevamo. Svi znate za hit "Mi imamo našeg Boga, ime mu je Bodiroga...". Radi se naravno o Dejanu Bodirogi. Veliki sportista, patriota, šampion, omiljen u narodu… Samo sa košarkaškom reprezentacijom ima četiri zlata sa evropskih i dva zlata sa svetskih prvenstava.

Pa ako ostajemo u svetu košarke, čuveni Duda Ivković. Jedan od najuspešnijih košarkaških trenera svih vremena. Nekoliko zlatnih medalja kao selektor Jugoslavije i Srbije, i ogroman broj priznanja iz sveta košarke širom sveta.

Uspešnih sportista imamo koliko hoćete, nemoguće ih je sve nabrojati.

Uvek smo imali i uspešnih umetnika. Glumci na primer nisu baš dobijali statuse božanstava, ali su uvek bili cenjeni i voljeni u narodu. Svaka generacija je imala bar po jedno veliko ime iz sveta glume, da navedem samo kao primer Lazara Ristovskog ili Sergeja Trifunovića, doajene našeg glumišta.

Međutim, iako smo mi nebeski narod, mi imamo i tu osobinu da poput pravih bogova i sudimo. Tako da, koliko god neko bio okivan u zvezde, pojaviće se neka greška koja je potrebna da se odozgo padne. Takvi smo, strogi ali pravični.

Evo, na primer, Bodiroga. Ne znam šta je pogrešno uradio, ali upetljao se malo u politiku. Imao je uspešnu karijeru, ima sigurno i dosta novca, mogao je to da troši, da putuje po svetu i da se zajebava do kraja života. A ovako, zamerio se srpskim tabolidima, i sad svi “znaju” da je bogat, i da “divlja maseratijem” (doduše u kratkim rukavima po suvim ulicama Beograda u sred decembra meseca) dok narod nema ‘leba da jede.

Ili Duda Ivković. Pre neku godinu podržao Sašu Jankovića na izborima, i odmah se zamerio svim pristalicama našeg predsednika. Pa onda Duda Ivković iz drugog ugla - neki dan dobio neku plaketu od predsednika (valjda je samo plaketa u pitanju), onda ga javno hvalio i zahvaljivao mu se, i odmah se zamerio svim političkim protivnicima našeg predsednika.

Ili Lazar Ristovski. Našao pre desetak godina da podržava Borisa Tadića u predizbornoj kampanji i zamerio se svim nacionalno orijentisanim glasačima u Srbiji. Ili opet iz drugog ugla, našao pre 5-6 godina da podržava Aleksandra Vučića u predizbornoj kampanji i zamerio se svim demokratski orijentisanim glasačima u Srbiji.

Ili sergej Trifunović. Podržao bojkot, pa izašao na izbore, i u roku od par meseci u režimskim tabloidima prešao put od raspalog narkomana do glumca Trifunovića. A na Tviteru istovremeno prešao isti put, samo u suprotnom smeru, od glumca Trifunovića do raspalog narkomana.  

U suštini, niko od njih nikada nije ni trebao da ima status božanstva. Svi koji su pobrojani u ovom tekstu su samo profesionalci u svom poslu. A profesionalci obično rade ono što je u njihovom najboljem interesu. I to najčešće isključivo u svom najboljem interesu. Danas će uraditi jedno, sutra drugo, u svom najboljem interesu. A gde ima interesa, obično nema ideala, nema viših ciljeva, pa realno gledano nema ni prostora da se od njih prave mesije i spasioci.

Tako da je krajnje vreme da prestanemo da tražimo mesije i spasioce, jer se neće pojaviti. I šta god sutra da urade, po njima ćemo osuti paljbu, isto kao što smo ih nezasluženo kovali u zvezde dok su se oni samo bavili svojim poslom.

Iz živog blata u kome se nalazimo neće nas izvaditi niko, do nas samih. A svi oni su samo profesionalci koji rade svoj posao.