Лавиринт

Не могу сад прецизно да се сетим на којој се Морави налазио тај кафић, али знам да је у питању српска Морава. Читаоцу остављам слободу избора да замисли да ли је то Западна, Јужна или Велика. Кафић о коме је реч се налазио на самој обали реке и имао је два нивоу, која се разликују за непун метар висине. Ја сам седео у доњем делу поред масивног прозора, за мини шанком, и гледао у воду у којој се, као у огледалу, осликавао јесењи пејсаж с друге стране обале. Пио сам горку турску кафу и киселу воду „Књаз Милош“ и незаинтересовано сурфовао Фејсбуком на паметном телефону. Тада је до мене дошао Милан. И сео на суседну барску столицу. Убрзо нам је пришла и келнерица Сузана од које је мој познаник наручио велико пиво. Питао је и мене да ли ћу још нешто попити, али сам му одговорио да су ми кафа и кисела за сада сасвим довољни.

„Ал наручи после обавезно, чак иако ти се ништа не пије“, рекао је Милан. „Чисто да нам Сузи приђе још који пут.“

Сузана се само насмешила и кренула ка горњем нивоу. Док се пела уз пар дрвених степеника испратио сам је погледом. Црна кецеља са предње стране, привезана танком траком у машницу са задње, чинила је њену задњицу утегнуту у фармерке правим поклоном за мушке очи. И Милан је то знао, па је дубоко уздахнуо. Ја сам остао прибран.

„Брзо је порасла“, рекао је. „А нема ни годину дана како је изашла из средње школе.“

„Има десет“, рекао сам.

„Зезаш?“

„Ни најмање“, казао сам. „Вероватно ниси рачунао оно време док је неуспешно студирала права у Београду.“

„Нисам“, признао је Милан. „Тада је нисам виђао, па нисам ни рачунао.“

Сузана је поново дошла до нас носећи на послужавнику поруџбину. Док је сипала пиво у чашу, мој познаник ју је питао да му састави тужбу.

„Знам да се ниси прославила на факсу, али оправдано верујем да је за тебе пичкин дим да ми напишеш тужбу за суд како би се наплатио за нека потраживања.“

„То кошта“, одговорила је Сузана стављајући му уједно фискални рачун поред чаше.

„Нисам ни мислио ништа џабе, Сузи“, одговорио је Милан. „Знаш да сам газда и каваљер.“

„Онда ћемо се лако договорити“, одговорила је загонетно. И намигнула ми. Затим се поново попела уз степенице праћена нашим погледима.

„Права је зечица“, рекао је Милан. „Само треба облетети око ње. И подићи јој. Знаш, она је хтела да буде адвокатица, а не келнерица, па јој је самопоуздање сад у курцу. Ако јој укажеш мало пажње, можеш је брзо смотати.“

„Сигурно“, казао сам.

Милан ми је затим детаљано испричао како је цео викенд провео око документације у вези са царињењем аутомобила из увоза које ваља на свом ауто-плацу поред магистрале. Онда се надовезао на причу о Петру Кнежевићу („Знаш Петра Кнежевића?“, питао ме је и ја сам му рекао „Како не бих знао Перу Кнеза, заједно смо тренирали баскет.“) и објаснио ми како га је завлачио за куповину „голфа петице“ месец дана.

„Узме да провоза ауто, а кад га врати, као чује му се мотор, па му други пут не одговара боја, па трећи пут изрази бојазан да је лимарија склона труљењу...“

„Увек је био такав“, рекао сам.

„На крају сам сазнао да нема ни пребијене паре, да је у дуговима и да га јуре неки повериоци, а ауто је узимао да провоза по граду, јер је те људе убеђивао да ће им кеш вратити чим нађе озбиљног купца за, пази сад, „свој голф петицу“. Наводно, није хтео да га утопи испод цене...“

„Чуо сам да је добио озбиљне батине.“

„Па један од тих ликова коме је пливао кеш сватио је до мене на плац, видео голфа, питао ме да ли сам га купио од Пере Кнеза, ја му објаснио да сам га увезао и да га продајем, а да је Петар само заинтересовани купац... Том лику је онда све било јасно, а и мени. После тога је добио батине.“

„Чуо сам да је у болници.“

„Излази ускоро“, казао је Милан. „Поломљен, али с опроштеним дугом, пошто су се ови ликови који су га умесили уплашили да би могли попити кривичну пријаву или заглавити робију због будале. А и није им неки велики кеш дуговао, хиљаду јура плафон.“

„Знаш?“

„Претпостављам“, казао је, „задужује се таман толико да све може отплатити добијеним батинама.“

У кафић је ушао Стефан. Био је у журби. Дошао је до нас и питао Милана да ли може да погледа шкоду октавију која му је скоро стигла на плац.

„Имам две“, рекао је Милан.

„Ону металик, четири пута четири.“

„Хоћеш одмах да кренемо?“

„Хоћу“, казао је Стефан. „Касније не могу, имам посла.“

„Сачекај само да платим.“

„Нека, ја ћу“, рекао сам. „Само идите.“

„Хвала, брате...“

И њих двојица су се уз степенице попели на горњи ниво кафића, скренули лево од шанка и изашли на врата. Милан је успут добацио нешто Сузани и она му се само насмејала.

Убрзо сам и ја морао да кренем. Само што нисам знао куда. Било ми је на тренутак нелагодно. И како бих што пре одагнао тај осећај, позвао сам Сузану руком и рекао: „да платим.“ Она је сишла до мене и док је стављала на послужавник празну флашу пива, шољицу за кафу и две прљаве чаше, рачунала је наглас колико је потребно новца да јој дам. У том тренутку је у кафић ушла једна дама. Била је у раним тридесетим. Дивно негована. И елегантно одевена. Скинула је капут и окачила га на чивилук. Потом је у горњем делу просторије села за онижи и шири сто са четири удобне фотеље и из торбе извадила књигу. Затим је погледала у правцу нас, чекајући згодну прилику да се обати Сузани и поручи нешто.

Одакле ли је знам, помислио сам.

„Четири стотине и шездесет“, рекла је Сузи. И тргла ме из мисли.

„Петсто“, рекао сам пружајући јој хиљадарку.

„Хвала“, одговорила је.

„Знаш ли ко је ова жена?“, питао сам је дискрено док ми је враћала кусур.

„Госпођица Марковић.“, рекла је. „Оперска дива.“

„Видим да ми је позната, али...“

„Али не идеш у оперу“, прекинула ме је Сузана. „Можда је знаш са телевизије?“

„Не гледам телевизију“, одговорио сам. „И не читам новине.“

„Шалим се мало с тобом“, рекла је Сузи. „Ни ја не знам ко је дотична дама, ни како се зове. Не знам ни чиме се бави. Знам само да ме подсећа на оперску диву и да свраћа код нас редовно на кафу.“

„Доста знаш...“

„Знам и да обавезно чита неку класику“, надовезала се. „Ваљда се тако брани од навалентних типова које би да јој праве друштво.“

„Ето, ја немам те информације, али имам осећај као да је баш добро знам“, рекао сам. „Само не знам како. И одакле...“

„Можда сте се сретали у сновима“, одговорила је Сузана. И насмејала се. Њен изразито леп осмех ми је угрејао душу, а светлуцање њених очију ме приморао да се загледам у њих као хипнотисан. И схватим да ја и Сузану знам само из снова.

Пробудио сам се! Дувао је јак ветар. У Новој Вароши је била зима. Устао сам и погледао вани. Свањавало је, али се могло наслутити да ће дан бити ведар. Отишао сам до купатила и умио се. Затим сам спремио горку турску кафу, отворио фрижидер и у празну чашу насуо киселу воду „Књаз Милош“. Ушао сам у дневну собу и укључио телевизор. И прво што сам видео била је нека репортажа прављена на обалама Мораве. Не сећам се више да ли је то била Западна, Јужна или Велика. Знам само да је била у Србији. И да се у кадру поменуте репортаже појавио кафић на обали реке, направљен на два нивоа.

Да ли у њему и даље ради Сузи, помислио сам недовољно пробуђен. И прилично сигуран да постоје ликове које сам сретао само у сновима. И о којима доста тога знам, осим да ли постоје или не. Као што је Сузи на пример коју сам слагао да не гледам телевизију. Или Милан који ваља половне аутомобиле из увоза. Или Пера Кнез с којим сам тренирао баскет и који је скорих дана попио батине. Или Стефан који жели да купи металик шкоду октавију (4х4) и који ми је антипатичан. Или госпођица Марковић – оперска дива. Или како се већ зове та негована дама која је ушла у кафић кад сам ја пожелео да га напустим. И која је након што се удобно сместила за онижи сто у горњој просторији из своје торбе извадила књигу с тврдим корицама. Мислим Борхесову...