Talog vremena i u njemu zvezda

IZLOŽBA

Glavna vest u protekloj sedmici bila je iz kulture. Naime, grupa maskiranih mladića je nakon bačenog suzavca upala u Umetničku galeriju “Stara kapetanija” na Zemunskom keju i pocepala radove izlagača. Radovi su, inače, stvarani tokom devedesetih godina prošlog veka i dočaravaju brutalnost tog vremena. Jedno od takvih dela, koje vređa javni moral, predstavlja bebu sa sekirom u glavi. Šok za sve one koji, recimo, nikad nisu videli jednu od najpoznatijih fotografija iz Afrike, gde orao čeka da dete umre od gladi, pa da ga smaže. Ili za sve one koji žmure nad činjenicom da su se krala tek rođena deca po srpskim porodilištima. Ili prodavala ona romska mafiji za potrebe biznisa. Filmovi “Šavovi”, “Anđeo čuvar” i “Dom za vešanje” svedoče o tome. Još samo da snimimo neko remek-delo o ilegalnim abortusima maloletnica, pa da zaokružimo priču.

Pokušaj dežurnog kustosa (žena je u pitanju) da momcima pod maskama objasni šta je to umetnost, ujedno je i tragična i smešna. Sigurno da bi se ti klinci zaustavili u cepanju crteža, a verujem da bi se među njima našla i neka osetljiva duša koja bi pustila suzu pokajnicu samo da im je kustostkinja na vreme rekla kako su i Goja i Rubens brutalno predstavili Saturna dok proždire svoju čeljad. Al aj se ti svega seti. I u brzini. I dok te radi adrenalin. Ili si šokiran. A pritom suzavac ne prestaje da šišti.

Država je reagovala očekivano. Policija se prvo oglušila na prijavljenu pretnju, a nisu ni preterano žurili da stignu na mesto događaja, premda stanica nije daleko od galerije.

Za razliku od njih, Ministarstvo kulture i informisana je brže bolje osudilo huligane. I to u dve rečenice. Autore izložbe su potkačili u tri pasusa. Na kraju su zaključili da su svi krivi.

Jebi ga umetnici, može se pročitati između redova, što ste provocirali švrćane.

Ne bih sad da tupim o tome kako je u nacističkoj Nemačkoj organizovana izložba “degerativne umetnosti”, već ću samo dočarati svoj viewpoint ovog događaja kroz jedno pitanje i jednu konstataciju.

Pitanje glasi: Zašto ti mladi ljudi željni pravde ne traže snimak sa naplatne rampe u Doljevcu gde je ubijena Stanika Gligorijević? A može i ovako: Zašto ti mladi ljudi ne dižu frku ispred Pinka, jer je sin Željka Mitrovića osuđen na 11 meseci kućnog pritvora zbog ubistva Andree Bojanić na pešačkom prelazu, a vozio je nedozvoljenom brzinom kroz grad i pobegao je sa lica mesta? Može u stvari na sto načina da se postavi isto pitanje o tome kako je stvarnost bez pravde mnogo brutalnija od crnohumornih karikatura, ali odgovor će vazda biti isti. Huligane prosto boli ona stvar za pravdu. Oni su samo pušteni sa lanca.

Ceo problem, međutim, razjašnjava činjenica da se Umetnička galerija “Stara kapetanija” nalazi na veoma atraktivnom mestu, da je taj prostor u vlasništvu Grada i da umetnici od skora samostalno plaćaju kiriju i ostale dažbine kako bi ta ustanova kulture uopšte mogla da funkcioniše. Ova “diskutabilna” izložba je inače samo jedan u nizu projekata koju su zaposleni realizovali, pored gomile drugih, značajnijih i neprovokativnijih, ali se pokazalo da je idealan povod da neko od moćnika postavi pitanje oće li se tu praviti kakav kafić u mesingu za elitu i sponzoruše ili će se tu i dalje skupljati "umetnički šljam".

A ovi instrumentalizovani momci pod maskama, da konstantujemo, u toj podeli karata dođu samo kao “podizvođači radova”. Ili da upotrebim termin predsednika republike Srbije, gospodina Aleksandra Vučića - “kompletni idioti”.

BEZBOJNI ŠEGRTI

Sigurno znate da je umesto Marka Đurića na mesto novog šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju došao Petar Petković. Ovaj upeglani tip je po struci dipl. teolog i magistar političkih nauka. Bio je i član Koštuničinog DSS-a, da bi kasnije i sasvim prirodno, prešao u SNS. Tu je i napredovao do mesta direktora.

U suštini, Petar Petković nema sad neki kapacitet da budu direktor bilo čega, kao i Marko Đurić, uostalom, ali tako im se zalomilo. Njih dvojic su u stvari više metafore, nego ljudi. Možda bi najpreciznije bilo kazati da su to - igračke. Oni pripadaju korpusu bezbojnih likova, koje krasi poslušnost prema autoritetu i odsustvo bilo kakvog talenta. Uvek izgledaju kao prepadnuti. I uvek su u pripravnosti da pohvale vlast ili osude kritičare vlasti. Umeju i da drže visokoparne govore začinjene floskulama. Kad u nešto nisu sigurni, citiraju predsednika Vučića.

U ovu grupu bih uključio i istoričara Nemanju Starovića iz Centra za društvenu stabilnost. I još masu sličnih “dečaka”, što u javnosti istupaju ispred nevladine organizacije zvučnog imena. U stvarnom su pak životu uhlebljeni u nekom javnom preduzeću kao leva smetala, dok su u onom metafizičkom i najstvarnijem samo lutke za naduvavanje u mračnim odajama Pinka i sl. medija. I vidljivi su uglavnom u emisijama Predraga Sarape i Milomira Marića. I neretko kao prve pratilje mis univerzuma zvane Krle22.

Međutim, Marko Đurić, prvi među bezbojnima, dogurao je do ambasadora u Americi. Priča se i da bi Radomir Nikolić, gradonačelnik Kragujevca, Tomin sin i takođe bezbojna ličnost, mogao biti naš budući ambasador u Kini. S obzirom kakve kvalitete šaljemo u dve najmoćnije države sveta, zaključujem da predsednik Vučić u spoljnoj politici igra na kartu sažaljenja. Ili da pojasnim ovako: kad vide ko su nam ambasadori, možda se Amerikanci i Kinezi sažale na vasceli naš puk, pošto na osnovu ograničenog uzorka mogu lako pomisliti da smo svi skupa onako - blago retardirani.

BAN I BEG

U Novom Sadu se renovira kuća u kojoj je rođen Ban Jelačić, jedan od najznačjanijih Hrvata. Predsednik Vučić se pojavio u tom objektu na dan Banovog rođenja i poslao poruku pomirenja. I poziv da se okrenemo budućnosti, što je svakako za pohvalu. Ne bih sad da podsećam na predsednikovu mladost i granice koje je crtao zajedno sa vojvodom Šešeljem, ali ovo je bila divna prilika da se Hrvatima spočita kako je njihov najznamenitiji nacionalni heroj - Srbin. Tom prilikom bi trebalo tući braću njihovom argumentacijom koja bi se svodila na to da je Josip Jelačić rođen u današnjoj Srbiji, pa je Srbin, slično Nikoli Tesli koji je Hrvat, jer je rođen u današnjoj Hrvatskoj. Austrougarsku tj. Habzburšku monarhiju, gde su inače rođeni obojica, ovom prilikom ko šiša.

Takođe bih savetovao predsedniku Vučiću i da Albance podseti kako je njihov nacionalni junak Đurađ Kastriot ili Skenderbeg takođe Srbin. U slučaju da mu Albanci na to odgovore kako su Karađorđevići poreklom Šiponci, potrebno je samo da napravi blagoteleći izraz lica i smireno odgovori sa: “Znamo.”

Sve bi to doprinelo kulturi dijaloga i unapredilo dobrosusetske odnose.

VEČNOST

Ogledao sam na RTS-u reprizu emisije “TV lica kao sav normalan svet” sa upokojenom Isidorom Žebeljan. Bila je kompozitor. I sa nepunih 40 godina postala najmlađi srpski akademik. Vest da joj je mesto među belim glavama javio joj je Ljubomir Simović. Nemački list Der Freitag uvrstio ju je 2009. godine među 10 najpersepktivnijih javnih ličnosti sveta. Dobila je tri Sterijine nagrade. I mnoge druge. Muziku su joj naručivali iz Londona, Beča, Venecije… Ona je ostala u Srbiji. U emisiji je priznala da uvek plače kad čuje dobru kompoziciju. I da je preživljavala devedesetih tako što je davala privatne časove za tri marke putujući s jednog na drugi kraj Beograda. Moj primarni utisak, dok sam gledao emisiju, sveo se na to da tv sadržaj nije repriziran kao in memoriama tj. u čast nekog ko se upokojio pa sad tugujemo ili ga se rado sećamo, već da je vrlo aktuelna. I da govori o nikada življoj osobi.