Mi ne gajimo travu, mi gajimo sinove

Ne prosipaj mrve sa stola. Ne piši po zidu. Ne gazi travu. Pazi da ne polomiš vazu ili lutku. Pazi da ne prospeš vodu van kade dok se kupaš… i tako u nedogled.

Pa najbolje je da sedim na jednom mestu i rastem dok dovoljno ne odrastem da znam kako o svemu da vodim računa, ali…tada kada budem znala šta ću sa čim, više mi neće biti važno, a možda me uopšte više i ne bude interesovalo.

U našoj porodici i nije bilo mnogo “Nemoj” i “Pazi”, samo zbog toga što je moja nana, inače veliki autoritet za moju majku u jednoj rečenici sve objasnila. Nana nije mnogo govorila, retko se ljutila na moju mamu i ujaka i zato su oni stalno govorili da je bila veći autoritet od dede koji je bio prilična prznica. Mama je često govorila da nana kad se naljuti i kad ti kaže nemoj, znači da je stvarno važno i pogled na njenom licu te obavezivao da je nikako ne razočaraš. Dakle, nana je razlikovala bitno od nebitnog, u životu inače, a naročito u vaspitanju dece.

Bilo je leto. Ja, jako mala sa kosom boje sunca, u beloj haljinici, sa mamom sam krenula u posetu nani i dedi. Za razliku od nas, nana i deda su živeli u kući sa velikim dvorištem i predivnim žardinjerama sa cvećem. Deda je bio jako spretan čovek i umeo je svojim rukama da napravi svakakve predmete. Meni su se tada jako dopale žardinjere napravljene od automobilske gume, isečene na takav način da formiraju izgled cveta, a deda ih je dodatno obojio u žuto da liče na suncokret. Bilo je nekoliko takvih “suncokreta” koji su predivno izgledali na ogromnoj zelenoj livadi, a dodatno su ih ulepšavali bokori raznobojnog cveća: lepi Jova, minđušice, begonije i još mnoge druge.

Čim sam videla to šarenilo boja, kao i svako dete potrčala sam ka njemu i besomučno počela da ga čupam rukama iz sve snage, a zatim ga mirisala i posmatrala sa divljenjem. Međutim, kada je moja mama to videla, kao i svaki roditelj, gledajući da se nešto što je raslo i uzgajano mesecima u trenutku uništi, uvela me u kuću i počela da mi objašnjava kako to nije lepo ponašanje. Moja nana je sve to saslušala, a onda mirnim tonom i vrlo kratko, sa neverovatnom mudrošću i autoritetom u glasu rekla:

Pusti je, pa jedino tako će zavoleti cveće.

Tako je i bilo. I dan danas volim cveće i volim prirodu i volim sve ono sa čim sam se kao mala družila, što sam možda nehotice slomila, ali sam ga osetila, prevrtala, ljubila, jednostavno bilo je deo mog života, a ne samo stvar koju posmatram sa strane.

To je nešto što je moja mama zapamtila i vrlo često pominjala, a poslednji put je to pomenula kada sam u nekim tinejdžerskim danima, oduševljena njenim novim parfemom, igrajući se i prskajući se, polomila isti prosuvši sve na njenu garderobu. U tom trenutku sam pomislila da bih ja svoje dete da tako nešto uradi ne samo nagrdila već i istukla. Prišla sam sva uznemirena mami i rekla:

Mama ja sam nešto uradila zbog čega treba da me istučeš. Razbila sam ti novi parfem i sve prosula na tvoje stvari.

Ona me samo pogledala i rekla:

Pa to su samo stvari, kupićemo ih, važno je da se nisi povredila.”

Nasmejala se i ispričala ponovo priču o nani i cveću. Bila sam tako srećna što nikad nisam imala strah da mama neće razumeti ako nešto loše uradim. Znala sam da će razumeti. Uvek je razumela. Baš tako je razumela i mnogo kasnije jako veliki problem koji je moj brat napravio, ali je sekirajući se za njega i strahujući da li će se on psihiči izboriti sa svojim problemom rekla:

Zna on da je pogrešio, ne treba još ja da ga dodatno podsećam.

I tada je rekla, da joj je isto to jednom nana rekla, kada je moj ujak, tada tinejdžer napravio problem. I ko zna šta bi bilo da mom bratu mama nije uvek bila podrška u neprilici i da mojoj mami nana nije bila pravi uzor u vaspitanju dece.

Nedavno sam ugledala predivnu fotografiju oca koja si se u travi valja sa sinovima, a iznad je pisalo: Jednom smo se tata, brat i ja igrali u travi, kada je mama izašla i doviknula: Ne gazite tu travu. A moj otac je odgovorio: Mi ne gajimo travu, već sinove.

Eh, kada bi svi roditelji tako razmišljali.