Златарски Декамерон, дан девети: Увачка језера

Иако је сироти Увац 60-их година прошлог века заробљен и практично својим током престао да постоји, увачка језера су нешто најинспиративније што може да вам се догоди у нашој општини. Због њих нас воле и посећују комшије и странци, а и ми се помало шепуримо пред њима...    Сва три језера и оно мање, четврто, Потпећко( на Лиму), окружују саму Варош и прожимају њена села. Где год смо бивали око града, морали смо проћи бар близу неког крака језера. И свако је посебно на свој начин.    Радоињско је скривено с пута, мало, чаробно, лако, присно, сређено, са доста клупа около, али хладне воде и у последње време натрпано неким људима који су гласни и нарушавају му мир. Ако прођете ту гунгулу, мало даље, стазом, па шумицом, приметићете групу малих локвања, симпатично место на самој обали за ведре мисли.  Златарско језеро са километарском  браном на Кокином Броду доступно је свима; поред магистрале паркираш, сиђеш, окупаш се по жези и наставиш куд си пошао. Или останеш читав дан. Храбри покушају отпливати и до острва. Баш због магистрале, непажње или урока, ово језеро сваке године однесе по неки живот. Онај ко зна пажљиво са њим, заволеће га. Нарочито кад лети одеш из града на прва купања са актуелним дечком или друштвом. Гледали смо га сада са бурађских страна, када сунце нађе одсјај у крсту на острву па светлуца, чини се, по целој води. Чини се и да је тад сва та вода благословена. Године 1993. није се чинило тако, када је ово језеро осегло прилично и острво безмало било полуострво, а језеро показало и оно што је потопљено приликом његовог настанка. Време инфлације нас је натерало да идемо пешке из Вароши на купање овде, и тад сам се једино купала на (полу)острву. Кажу да је најлепше купање управо ту.   Ове године нама су најлепша купања била у Пуљцима и Друловића заливу, нешто даље од бране, узводно уз један крак језера.   На највишој надморској висини, око 950м, налази се језеро на Растокама, познатије као Сјеничко језеро. Некада је ту поред бране било поређано доста штапова пецароша. Данас је поред бране читава палета боја бродића и чамчића који возе туристе низ кањон узводно. Обично сви ти туристи заокупе и неколико видиковаца у близини, купалиште испод (или оно у Шиповику), па је и ово језеро све посећеније. Ако још знате да вас одозго увек посматра понеки белоглави суп, јасно је да на овом језеру не можете проћи непримећени, упркос тишини којом одише. Испод бране, где Увац истиче, поред електране, треба проћи и такође уживати у природи.  Сва ова језера најлепше је обићи чамцем, натенане, полако, и максуз уживати  у сваком делићу и крају језера. Тада ћете видети да Варош можда има читаво једно ново, незапажено село, сачињено од стотина викенд-кућица по обали Златарског језера; схватићете да језеро Растоке треба чувати као бисер садејства природе и  човека; и да Радоињско језеро ипак није тако мало као што изгледа. Сва ова језера треба доживети и зими, па схватити зашто се стални мештани уз језеро не одушевљавају њима.  Обично већина туриста, а и Варошана, пожели да има неки делић земље на неком од ових језера.Ту би посадили неку кућицу, оградили двориште и украли део лепоте само за себе. И ми смо се ухватили у замку. А онда схватите да су све те потере за куповањем земље на језеру беспотребне. (Довољно је што је човек преградио Увац.)  Сва ова језера имаћете истински тек у оку, кораку, таласу, осету и на крају ваљда- у души, где ћете их својатати и без вашег трага у арима и парцелама. Како то ваљда и треба са природом. Па и овом, људском руком створеном.