Златарски Декамерон, дан седми: Јасеново

Најпре ваља одбранити село ЈасеновО да не постане женска ЈасеновА ! Дакле није она Јасенова већ ОНО, поетско, ЈАСЕНОВО поље.

Ту поезију ћете разбити одмах на почетку, после бране на Броду, када загазите асфалтним путем са сто нијанси сиве, хиљадама рупа и милионима неравнина. Тај и такав пут је предмет спорења оно мало мештана који су остали овде са варошком општином, па Јасеново у тој причи узима улогу старе удаваче која жали што се није преудала за Златибора и свекрву јој Чајетину, него папиролошки остала уз Златар и свекрву Варош. Тај пут, међутим, почиње живо, начичканим камп-приколицама тик уз брану, па онда нешто даље наставља кроз пар кривина са којих се пружа божанствен поглед на језеро са острвом, браном и насељем преко. И овај предео вероватно би могао бити туристичка могућност краја, ако би се мало боље поразмислило и организовало...

Но, овим путем даље идући, пролазите кроз један природни тунел (можда баш од јасенова!)  и то ће послужити као својеврсна капија за улаз у село.

Можда је права реч која осликава Јасеново- времеплов?! Овде је заиста време стало  и ако не оживи ускоро, језгро села би могло да подсећа на неку савремено-окамењену Помпеју затрпану лавом деведесетих. Каква тек накардна или нама неразумљива  времена следе, можда ће и такав вид туризма ускоро заживети у нас !?Рекло би се да је Јасеново било мали град, пре неголи село: са фабричким погонима кожне и текстилне индустрије, пекаром,  својом пумпом, продавницама, кафанама, школом, амбулантом, стамбеном зградом и ко зна каквим још животом пре смрти...Старији преостали мештани знају и кажу да је Јасеново својевремено било живље и од Вароши, и од Ивањице! Гледајући сада овај помало чернобиљски призор, делује незамисливо да је ту пре двадесет и кусур година врвело од људи- да се точило горива више од Вароши, пило  пива више него у Вароши, таксирало више него по Вароши, и надасве- бивало више живота него по Вароши. И да је имало пар аутобуских линија!

Оним једним бусом око 15 часова,  који сам ја ухватила прошле године тик пре укидања и те последње аутобуске линије за Јасеново, возила сам се око сат вакта из Вароши. Прво смо чекали да возач узме у продавници још нешто са списка, а онда сам схватила да је тај списак у ствари сачињен од потрепштина свих старијих људи из Јасенова који тамо немају продавницу, па им је возач нека врста сеоске верзије београдске агенције "Потрчко". Само што није доносио намирнице директно на врата, већ су га чекали по станицама и завијуцима пута и узимали своје кесе са списковима унутра. Довитљиво, а на задовољство обе стране. Трећој страни тј.мени, било је, као у песми Бијелог дугмета, помало тужно. Када сам прошла све те доставне излазне станице и када ме возач оставио на последњој, још ми је одјекивао рефрен са радија из буса: Шта ли ти је учинило вреееме...

Одјекује увек када прођем кроз центар Јасенова. Некад одјекне и бат корака жандармерије која у близини има обуку. Ако још видите и неког од оних паса из чопора који је помињала  баба Јела (да се окупљају пред поштом у Јасенову и зими, кад нема хране, знају и ујести ако ко наиђе), цео призор биће сабласан.

Зрачак светлости и живота нашли смо код једне Сузане, на кафи и пиву, ту, на њеном имању, за коцкастим столњаком и занимљиво осмишљеном дворишту газдарице. Нешто касније и пре, живот смо открили и ван мртвог језгра Јасенова: у непрсканим малинама, складним чесмама крај пута, Марића реци, мирним домаћинствима и играријама ласта на небесима. Надамо се и да је, после нашег проласка, једно теле угледало светлост дана на радост домаћина.

Из Јасенова можете на Кућане, Бурађу, па на Брод, или на Белу Реку па на Љубиш, или на Мочиоце , па на Ивањицу. Бирајте!

А можете и остати на оној чувеној клупици коју свако село има, где долазе двоје да љубавишу, или опет двоје да гледају у даљине тражећи бескрај. У случају Јасенова, ова клупица гледа на један залив Златарског језера и поднебље далеко иза њега и мука Јасенова...

П.С. До Јасенова можете и релацијом Пуљачки мост-Ојковица-Јасеново, бродићем, и то је много лепша варијанта од оног мог аутобуса кога више нема. Нећете чути ни видети театар тог несвакидашњег буса за Јасеново, али слике у оку ће бити драгоцене!