Salih Bakalić – Džaus 1950-2020 ( o jednom dugogorećem glumcu koji to zaista jeste )
O, mogao bih mnogo toga… Kad bih mogao! To, kakav je Džaus bio glumac i kakav lik i koje je nagrade dobio… Lakše bi mi bilo pričati, no pisati, bolje se otvore i usta i sećanja, a i kaverne. Isuviše je slika, reči, emocija… Asocijacija je uvek – pozorište. I Zlatna maska. Jedina Varoška, do sada. A, sve mi se čini da ih ovde više biti neće. Zbog mnogo čega. I korone, i muvanja u Savezu amatera, opšteg obeskulturivanja, a ponajviše zbog činjenice da Varoš nema više teatar. I ko zna da li će ikad više…
A, eto, umesto asocijacija i slika iz pozorišta, meni uvek na pomen imena Džaus, nešto drugo na um padne. O tom – potom. Vratiću se teatru. Nikola doktor Bjelić, na vest o Salkovom odlasku u neka viša, dublja prostranstva, napisa svoja sećanja i aluzije na jednu genijalnu scenu iz predstave “Na dnu”, scenu, u kojoj sam i ja lično učestovao, doduše sedeći na stepenicama u drugom planu, zgrčen sa nekoliko cepanica u naručju. Jeste, jezovito je bilo te noći s proleća 2002. u DADOVU. A meni, eto, stiže sećanje iz Hamleta, po mom ubeđenju najbolje varoške predstave ikad…
“Idi u manastir! Zašto da rađaš Grešnike? Svi smo mi ovejani nitkovi - svi! Ne veruj ni jednom od nas. Idi pravo manastir. (...) Ako se udaš, daću ti ovu kletvu za svadbeni dar: Budi nevina kao led, čista kao sneg - nećeš izmaći kletvi. Idi u manastir, idi! Zbogom! - Ali ako baš hoćeš da se udaš, pođi za budalu. Jer pametni ljudi znaju vrlo dobro kakva čudovišta pravite vi od njih. U manastir! Idi, i to brzo. Zbogom! Idi u manastir! Idi u manastir…”
Ovo je suludo urlao Salko, bacajući niz stepenice Biju – Ofeliju na očigled otvorenih usta i čvrsto stisnutih očiju naše NV publike – tadašnje, tako kažem, jer skoro pola tad prisutnih u sali, il nije živo, jal je odseljeno, a ono što je ostalo ovde nema više aluzije ni za šta…
I još se sećam scene u kojoj na Džausa padaju sa mosta gomile knjiga… Gomile što mi i san i stvarnost čine. ( On nikad nije bio zadovoljan svojim igranjem Hamleta, mislio je da ga je pravo osetio samo jednom, na nekoj probi, ne znam kojoj i da mu je to oduzelo dah i snagu, na sreću, publika je drukčije mislila).
Sećam se i jednog igranja na domaćoj, varoškoj sceni, kada je u publiku bila pružena pasarela – most do četvrtog reda, i predstava počinje tako što Hamlet tu spava…I on je ležao tako, čekajući svetla da se upale dok su ga lokalni blizanci – belaji od svojih 5-6 godina, čupkali i maltretirali, dok je on, siroma, morao da kulira šejkspirmilerovsko spavanije…)
No, iako sam sa njim proveo sate i sate, probe i probe, dane i dane, noći i noći, na sceni, snimanju, svađama, ljutnjama i mirenjima – sve je bilo burno i bučno, a bili smo i stalno cimeri na putovanjima – na koncu mi i zet postade, neću o njegovoj glumi, meni je nešto drugo bilo karakterističnije…
Svirao je on nešto malo gitaru. Nešto nepravilno, netačno, priučeno. Ali, nije bilo pjesme u koju nije mogao da se utne, čudno, ali, uspe uvek, nekako… To pričam zbog dve pjesme, sjajne, proslavljene od možda dva naša najjača vokala. Jedna je je “Ja te volim” Lea Martina, a druga “Kad sretneš Hanku”, Safeta Isovića… Naravno, kvalitetu navedenih izvođača se prići ne može, no, ako pomislim na ove pesme, ne odzvone mi u mislima boje i snage pomenutih glasova. Uvek mi se stvore glas, slika i splin Salkovog specifičnog izvođenja istih pjesama, a to ovo moje pisanije ne može objasniti ni pomoću bio koje od nama poznatih metafora, to je bilo tako neobično, samo njegovo, svaki put drugačije, recimo… ko je čuo – čuo je… I kapak! Dalje nema. Onda bi sledile “Antonio Vargas” I “Oj, bogati, plava rijeko Dunave plavi… I ples, bez toga ne bi bilo komplet veče, elegantan i lakonog, po tome je bio poznat.
A kakav je glumac bio? Ostale su slike, a i video snimci… Najviše sećanja. Reći ću, imao je izuzetno pravilan razvoj, epizodu po epizodu, godinama, sve dok za epizodu nije dobio Zlatnu masku, uloga Tetereva u predstavi “Malograđani” Maksima Gorkog 1989. godine, kad se Novovaroško pozorište svrstalo među nekoliko najboljih amaterskih u SFRJ. Pazite, Zlatnu masku za najbolju ulogu. A - epizoda! E, pa… Ili jesi, ili nisi! Neću ja više o tome.
O njegovom uticaju na razvoj mladih glumaca je pisao Dzoni Dragaš, i tu je ostavio duboku brazdu. I još, kakav je bio? Radio je kao mašinac, precizni crtač, možda nespojivo sa razbarušenom ličnošću, no, i to je život. Voleo da se lepo i pedantno oblači i da putuje. Za naše prilike je dosta proputovao, celom Evropom i još… ( govorio da u srećnim zemljama deca ne uče geografiju iz knjiga, nego da sve to nauče, putujući po svetu ).
Kad se, najzad, oženio, postao je potpuni posvećenik novostvorenoj porodici, brižan, odan i pažljiv, do samog kraja. Bio je moderan, po svaku cenu. Navodio je da je Poljska u najvećem propadanju 80-ih pojačala novčana ulaganja u kulturu – tako to rade veliki narodi, uporno je to ponavljao. Imao je jedan kratak izlet u politiku – lokalnu, koji se okončao tako što je jedan boem i glumac do nogu potukao dva uspešna lokalna privrednika!
A kako da ga opišem? Ima jedna Šćepina fotografija iz predstave “Malograđani”, koja bi možda fizički najbolje odgovarala, jer je najlepša. Bio je i sanjar i blag, a i naprasit, verbalno skoro agresivan, na momente, osobito kad bi ubeđivao okolinu u nešto u šta veruje. Rekoh – moderan ( staro ćorotinja! – umeo je reći, a onda bi se zasmejao kad bi mu mi uzvratili,: joooj, ihtijaru jedan, šta to pričaš? ) Bilo u njemu i Latina i Andalužanina, Europejca, običnog narodnog čoveka i usplahirenog dzepnog Hamleta - Visockog, no i derviške smirenosti. I još mnogo, mnogo željenih, a u zemaljskom teatru neodigranih likova i karaktera, pun, svega pun, i sav taj nered i haos je u njemu nekako skladno funkcionisao.
No, bez veze mi to pitanje “kakav je bio Džaus”? Eto , bio je takav, da sve to “bio” nekako postane jedno večno i veliko JESTE!