Златарски Декамерон, дан шести: Божетићи, Љепојевићи, Штитково, Дебеља...

У овим селима заиста ћете бити на правом месту, на доброј висини, као што то каже и слоган овдашњег туризма!

Можете их доживети кроз класичну причу популарних видиковаца, крстарења и етно-села. Ми смо бирали бесомучно пешачење џадама, ливадама, стазама, шумама и лукама, и за један подебео дан се може направити велики табанашки круг са почетком и крајем код манастира Дубнице, а да обухватите добар део поменутих села.

Дубница је обновљена, на месту старих зидина овог манастира из времена патријарха Гаврила Рашковића чији споменик се данас налази испред манастира. Литургије на тим зидинама под ведрим небом биле су незаборавне. Дубница је сачувала ипак сведеност и прикладност крају. За себе везује и причу о последњој зими Арсенија Чарнојевића пред чувену Сеобу, и причу о калуђерском гробљу. На њему су по предању сахрањени монаси који су побијени од Турака јер су изашли из манастира еда ли умилостиве Синан-пашу  да не чини оно што је наумио са телом Светог Саве. Од манастира иде асфалтирани јаворски пут за Ивањицу који на почетку има два најлепша аутобуска стајалишта на свету. Тим уским изувијаним путем проћи ћете кроз део Божетића и село Љепојевиће. Када прођете школу у Љепојевићима у малом шумарку, са десне стране на брду видите споменик Јаворском рату где о годишњицама долазе и неке виђеније главе из врха да положе венце. Не знам да ли они том приликом  примете и једно гнездо рода на оџаку, белу каду у бескрајном зеленилу ливада, силне краве које блену док не прођете, лепе дивизме крај пута и све те разгледничке погледе на планинска брда около. Код споменика, или на војничком гробљу јаворским јунацима ( на челу са Мајором Илићем), или у омаленој црквици на путу (недалеко одатле), они само припале свећу и оставе венце вештачког или пластеничког цвећа. Притом бесним колима запраше све оне дивизме крај пута, а поред осталог подјаворског пољског цвећа и камења једноставно прођу. А треба их осетити.

Штитково је већ добило презиме етно-села. У овом садашњем издању оно то и јесте. Немате никаквих шминкања као код осталих таквих села по Србији. Чини се да све стоји као некад, за време Кнезова Рашковића, те да живот ту заиста може да се настави: пећина, чесма, црква уз воду, најлепше школско здање, старе куће са препознатљивом архитектуром...Недостају још људи (који се селе трбухом за крухом или модом) и штитови који би се ковали у Штиткову данас, за одбрану од данашњих ала. Наместо њих, помоћи ће и кафа и домаћи сок (или ракија) у оближњој, старој Чкоњевића кући. За одбрану од спарног дана, рецимо.

Дебеља је, у овој групи, скрајнуто, а лепо село. Дебељски пут чини кичму села и лепо је проћи га целог пешке. Том приликом можете наћи таблу за улицу у Дебељи, таблу за оне који остављају смеће, али не и таблу за новопостављени видиковац "Савина столица". Са тог  видиковца из Дебеље можете видети још један крак златарског језера на миру, без галаме инстаграмских туриста. Са њега се сигурно види и права Савина столица у камену, по којој је и добио име. Али ми нисмо били опремљени за подухват верања по стенама у потрази за тим локалитетом јер путоказа наравно немате, али смо обећали себи да ћемо једном и то посетити. Уместо тога, можете сићи и са дебељске стране на дивни Пуљачки мост и окупати се (ваља рећи да су обе стазе до моста прилично скровите, зарасле, али живописне).Или се вратите на Дубницу и Божетиће, прођете поред свих крда крава и преријских каменито-ливадских предела који миришу на чувени златарски сир и окупате се негде поред бране на Растокама.

Сва ова села ипак су најчувенија по природно добрим, радним и гостољубивим људима. Они ће махнути, стати, оставити радове у пољу и показати вам пут, питати вас како је у Вароши, и од којих сте и јесте ли здраво сви, наточити вам воде, спровести вас ако треба где треба, или просто рећи: "Ето, ја једино ако хоћете, да вас свраћам на разговора мало?"

Такви људи, попут овдашњих белоглавих супова, чисте земљу од људског нељудства и подсете вас да су човек и природа ипак једно.

П.С. Кад се будете враћали од бране на Растокама ка Вароши, обавезно на крају дана свратите у сеоску кафану "Његош" и ставите трешњицу на доживљај краја.