Srušena je Hodžina stijena!

Ovaj tekst odlučio sam napisati iz lične perspektive, bez tereta novinarske objektivnosti kojoj kao mladi lingvista i ne odgovaram. Ionako kažu da je danas vreme "postistine". Informacije u novinama više nisu činjenice, radi informisanja nije dovoljno ni čitanje različitih izvora, svaka informacija je manipulativna, nekome naklonjena, a protiv nekog usmerena, razlikuju se samo stilski ne i suštinski. Društvene mreže na kojima se oglašavamo daju nam delić moći da i sami kreiramo postistine, i to često radimo jer svi želimo da ispadnemo pametni. Pošto mi je u ovom slučaju to malo da iskažem svoju bol odlučio sam da napišem čitav tekst o nestanku jednog znamenja!

Ništa nije izgrađeno!

Ranije sam mislio da se samo građevine mogu srušiti.

Dugo već strepim za sudbinu čatmara, zemljanih kuća, kojih u našem gradu ima zadivljujuće mnogo. Većinom su zapuštene, dok druge idalje sijaju sjajem prošlih vremena. Natpisi o gradnji iz devetnaestog veka ponosito istrajavaju pred našom montažnom stvarnošću.

Kada sam boravio u Varoši za vreme vanrednog stanja primetio sam da se na Voćnjaku desila neka intervencija, no nadao sam se da je to neka električna instalacija u daljini koja iz udoline Karađorđeve ulice deluje kao da je postavljena kod Hodžine stijene. Sigurno mi se učinilo, to je suviše neprohodan teren za mašinu. Dok izolovan ignorišem svetsku tragediju, gledam objave na fejsbuku, iz vedra neba presekla me fotografija nadstrešnice i natpisa na betonskoj pozidi na meni dobro poznatom mestu. Nakalemljena je nova turistička atrakcija i to na Hodžinoj stijeni!

Isprva sam bio besan na sebe. Kako ranije nisam znao da se to sprema?! Sam sam si kriv što ne pratim lokalne režimske medije i mislim da je to u redu. No gradnja tamo i nije najavljena već su naknadno prenete hvalospevne izjave predsednika opštine i turističkog centra ‚‚o važnosti ovog projekta”. Da sam znao, Hodžinu stijenu branio bih telom, legao bih u bager kao Ilija Pandurović iz Srećnih ljudi na Ranču prokletih.

Ponovo bacim pogled na fotografiju, zašto gledati samo negativno, ne treba kritikovati kad se najzad nešto novo gradi. Pa lepo je što je uređen prilaz da više ljudi može da dođe, baci smeće i pikavce u šumu i obere maline obližnjim domaćinima! Ne nema ničeg lepog u ovom projektu! Veća atrakcija postao je kičasti limeni znak "ZLATAR" (ili "RATALZ" ne znam kako sada stoji) i na mrežama ćete videti više selfija ispred tog znaka nego fotografija jedinstvenog prizora brda i doline. Ovo nije nastalo da bi bilo lepo nego da bi nekolicina profitirala od nečega što im ne pripada.

Ništa nije izgrađeno, u nepovrat je otišao višemilenijumski rad prirode i taj kamenolom predstavljen kao rezultat turističkog centra, sve to naplaćeno je sa tri miliona dinara! Ma zajebi me s pasivom! Ko je agens ove glagolske radnje?! Ko ništa nije izgradio/la, odnosno ko je srušio/la višemilenijumski dar prirode i to predstavio/la kao rezultat turističkog centra i kome je otišao toliki novac?! Koji pejzažni arhitekta je osmislio uređenje ‚‚vidikovca”? Ako su ljudi i ranije znali za Stijenu i posećivali je, zašto je uopšte bilo potrebe za intervencijom, ulaganjem? Zašto projekat nije mogao da bude manje invazivan, jeftiniji i prirodniji kao vidikovci na drugim mestima? Molitva na Uvcu ili još bolji primer vidikovac na Tari, klupa i ograda, a teren je netaknut! Ili da je Hodžina stijena samo bolje ispromovisana što je urađeno tek nakon rušenja.

U meni kulja bezbroj pitanja dok oplakujem mesto koje me inspirisalo, kojem sam se radovao i gde sam bežao od surovosti sveta. Baš u jednom pismenom zadatku iz srpskog profesorka Branka Rakonjac mi je podvukla rečenicu o prizoru sa stene kao lepu, a ostalo je ocenila kao slabo pa se verovatno pitala otkud meni takva rečenica. Verovao sam da ću tamo uvek dolaziti taman se odselio negde daleko i Varoš posećivao tek retko. Nisam znao da ovako boli rušenje snova bagerom.

Projekat "fušerica" i kako ga prepoznati

Ovaj učestali fenomen lako ćete uočiti pre svega po tabli - basnoslovna cifra se uloži da bi se izgradilo nešto što niko nije tražio, to na kraju ni ne podseća na prvobitni projektni plan, a mi svi treba da to progutamo kao nešto ,,lepo", novo = dobro. Samo što to jednostavno nije dobro koliko god se kao takvo predstavljalo. Ovakvim projektima nam se jasno daje na znanje da grad ne pripada nama. Ne treba biti stručnjak da bi se zaključilo da uređivanje urbane sredine mora da bude temeljno promišljeno na duže staze, da se moraju uzeti u obzir potrebe građanki i građana. I najzad, gde su stručnjaci da o tome odlučuju?

Među ovakvim projektima je nažalost i najavljivana letnja pozornica. Kada sam video predlog projekta Ane Zorić et al. pomislio sam: "Varoš će najzad imati letnju scenu, i to po idejnom rešenju lokalne arhitektice koja je projekat poklonila gradu. Divno! Jeste da nemamo veliku umetničku produkciju, ali možda će baš scena na otvorenom sama po sebi privući i podstaći stvaraoce, amatere, entuzijaste, profesionalce...“ Par meseci kasnije na mestu gde je trebalo da se nađe amfiteatar, nalazi se šljunkoviti nasip, tri četiri parkovske klupe i neravni, betonski valjak prečnika oko dva metra … eto toliko mesta za izvođača i publiku.

Pitam se da li je glavni izvođač radova svestan čemu scena služi, šta je amfiteatar uopšte? Bez želje da zvučim maliciozno, da li je stvarno mislio da ćemo svi to progutati? Verovatno su i računali na to da letnju pozornicu niko nije ni tražio pa se niko neće ni buniti što je nismo dobili. Mesto tog izveli su još jedan neplanski projekat kojima se najbrže i trenutno pustoši budžet države. Zar se na takav način odužuje za poklonjen vizionarski projekat lokalnog stručnjaka?

Ovakva razočaranja dugo su me podsticala da se ne bavim stvarnošću, da ne pratim medije i da se okrenem svom životu, obavezama, problemima. A onda su nepozvani ušli u moj život!

U zmajevom gnezdu

Hodžinu stjenu otkrio sam sa drugaricom dok su me još šišali na vojničku frizuru u osnovnoj školi. Čuli smo za nju toliko puta i nismo bili sigurni gde je ni šta je, ali smo je našli. Vekovima se nadvija nad našom kasabom tako da nismo ni znali da je stalno vidimo.

Čovek provede životni vek maštajući o daljinama, a ne vidi lepotu oko sebe.

Dugo smo se zatim pitali da li je to uopšte to, ali pitanje je bilo nevažno spram lepote uspona uz brežuljak posle kojeg pogled puca na ljubavni zagrljaj brda neba i oblaka, Sunca kao faraona, kao misterije i odgovora… skoro pa erotična scena, nimalo vulgarna, prefinjena. Do Stene smo uvek stizali preko tuđe livade, kad bismo sreli domaćine pitali bismo da li je u redu da tu boravimo i jedne letnje večeri smo imali veoma prijatan razgovor s njima. Već se smrkavalo, zaneli smo se jer je vetar bio dobar. Tada smo puštali zmaja na njihovoj livadi, i deka (čije ime nisam zapamtio) pričao nam je svoje uspomene na decu koja puštaju zmajeve sa vrhova zgrada u Jordanu. Zavideli smo im na prilici da se svakog dana uspenju uz to brdo i nestanu iz grada u nestvarni svet sačuvan od sve truleži savremene civilizacije. Njima to sigurno nije delovalo toliko magično, to je imanje koje mora da se održava uz mnogo napora, ali sigurno je da cene ono što imaju.

Ako je brdo bilo prolaz u magični svet, Stena je bila skrovište u tom svetu. Ona nije bila ničija i svi smo imali pravo na nju. Kamenita stazica ograđena drvećem vodila je do dva platoa. Današnji "vidikovac" odnosno nadstrešnica, logično je postavljena upravo na drugi plato, ravan i prostran koji je sam po sebi bio vidikovac, ispod njega strmina i šuma, veličanstveno jezivo. Staza je počinjala uzvišenom stenom koja se dala zaobići, preko nje je sada nabačena neka druga iskopana stena. Sav kamen do nadstrešnice sravnjen je, pretvoren u šljunak, ne mogu da poverujem ni da se pomirim sa stvarnošću. Priroda je milionima godina stvrala i izdizala taj kamen, hodža iz legende se sa tog istog kamena spotakao u provaliju od miline pre ko zna koliko godina, a mašine su ga pregazile za samo par dana…

Drugi plato je opstao. Provukao sam se kroz ogradu da osetim staro, planinarsko uzbuđenje koje mi je Stijena pružala, iskonski osećaj za prilagođavanje majci koja nam stalno daje, koja je bila tu pre nas i treba da ostane posle nas. Sećanje se vratilo, na trenutak uspomena je bila živa, na trenutak skrovište je bilo netaknuto. Stenu smo uvek iznova otkrivali, vreme provodili na različitim tačkama, zalazili dalje, razdvajali se. Maštao sam nekad kako je sav taj kamen ustvari fosilizovani skelet nekog velikog zmaja i da tu negde sigurno imaju okamenjena zmajeva jaja. Priznajem da su takve maštarije pomalo neprimerene za moj uzrast, ali boli me uvo.

Staza se nastavlja naniže posle platoa, onako kako je pamtim i tu bager nikad neće stići, tamo idu samo blesavi avanturisti, divljaci u duši koje daljina kopka, nepristupačnost izaziva, i koje ne plaši to što su spram prirode mali.

Novi vidici, a ne "vidikovci"

Da bi bio jedno s prirodom, čovek se mora izgubiti u njoj. Tada nam se bude hiljadugodišnji instikti koji nam u civilizaciji uglavnom ne trebaju. Treba uvek ići za korak dalje od preporučene rute i pronaći nešto svoje, neki svoj kamen, svoj hlad svoje drvo; shvatiti kako to i nije tvoje i osetiti još veću radost deljenja prirode s generacijama mrava, ptica, lišajeva… svih tih vrsta od kojih se smatramo superiornijima. S druge strane smo kukavice, plašimo se da ne naletimo na zmiju, da nas ne ujede krpelj...

Borba sa turističkim vetrenjačama

Pitam se da je na Stijeni postavljena recimo neka modernistička, bronzana skulptura da li bi ona privukla i upola onoliko postelica koliko tužna replika holivudskog znaka?

Sve se svodi na atrakcije. Ako niste dovoljno lepi, ispromovisani i uspešni u okvirima društvenog shvatanja, jednostavno niste privlačni. Odnosno ne možete dobro da se prodate. Turizmu je jedino stalo do cene lepote i sve ću uraditi za putnike svih profila. Bilo da su oni lenji i žele luksuz, kafu, bazen, bilo da su oni avanturisti na instagramu i trebaju im selfiji iz prirode. Dakle za primarnu delatnost opštine odabrali smo prostituisanje prirodnih lepota koje oblikujemo tako da više ne budu prirodne.

Verujem da nisam jedini koji je voleo Stenu onakvu kakva je bila, međutim, ona je već otišla u nepovrat i samo je pitanje šta je sledeće na meti. Razumem da je većini lepo što se ovo dogodilo i da je sve više posetilaca ovog mesta, ali voleo bih da ovaj tekst bar malo utiče na njihovo shvatanje zajedničkih dobara. Istupite preko ograde vidikovca, budite pažljivi, ali samouvereni u instinkte i pogledajte šta još ima na steni, ne zadovoljavajte se samo preporučenim. Razmišljajte šta vama i vašim prijateljima, poznanicima treba, starima, invalidima, deci iz komšiluka. Ne čekajmo da neko drugi osmisli naše potrebe i okoristi se o to. Mada unapred znam da osim sopstvenog olakšanja nisam mnogo postigao ovim tekstom.

Smešno je da prelepi prizori danas nestaju sa lica zemlje zbog klimatskih promena, poput glečera na planini Kenija, a ovde je jedan redak prizor uništen svesnom odlukom čoveka. Neka neprocenjiva mesta treba da ostanu netaknuta za pokolenja; daleko od javnosti, pristupačna samo za najupornije, za one koji će osetiti zadovoljstvo posle napornog uspona do lepote, a ne one koji uspon savladavaju kolima…Na kraju najironičnije je to što na projektnoj tabli bestidno stoji natpis “sačuvajmo prirodu”. To svakako ne znamo.