Машина

Возови су, по правилу, романтични. Гомила купеа и кофера, људи који путују ко зна одакле и ко зна где, ко зна и због чега... Возови су битни у животу сваког човека- под условом да живи у близини железничке пруге. Прво моје сећање на возове у вези је са патикама. Возом се ишло у Ужице по патике, фармерке, мајицу. Или код лекара, како се коме заломило. Дођеш у пространу железничку станицу и чекаш на ред за куповину карте. А станица је увек имала специфичан мирис. То је један од оних мириса који ти остане у ноздрвама и помоћу ког можеш да се сетиш и догађаја и ликова, али и да га сваки пут када желиш, можеш призвати у сећање. Питаш за перон, ломиш у рукама ону карту од грубог папира и чекаш. А воз касни. Можда петнаест минута, а можда и два сата. Нисам закачила време када су возови ишли по реду вожње (ако је тога времена и било...). У купеима жућкаста седишта, похабана. Изнад огледала изанђала од влаге или ко зна чега. Трагови од угашених цигарета, понеки папир, марамица. А унутра људи који су увек нешто вукли. Не само кофере. Било је ту и кантица, и џакова, и пакета. И опет, разних мириса.

Друго сећање на возове је у вези са студирањем. Једном смо, онако ђутуре, генерацијски, кренули возом за Београд. И од тада смо један битан део живота провели у њему. Ако имаш среће, седнеш негде и чуваш своје ушушкано место. Ако немаш, можеш цео пут провести у ходнику, поред тоалета, мада су, у кризним данима и пред празнике, они храбрији путовали и у- тоалету. Неке најбоље журке су бивале у возу. Неке љубави су се родиле. А било је и смрзавања и прокишњавања.

Једном приликом је један пар из Чешке путова из Београда за Бар, па смо се нашли заједно у купеу. Почела је да пада јака киша и- право на седиште преко пута њих. Одмах су извадили неку малу, жуту камеру и снимали. Одушевљено. Сигурно су, по повратку, написали и нешто о томе. Као о туристичким специфичностима Србије или чарима српске железнице...

Тада сам научила све станице од Београда до Прибоја. Станице чудних назива са којих се не види ништа, или само неко чкиљаво светло у даљини. Па се онда питаш, ко силази уопште овде и шта овде има? Једном, познаник који се задесио у купеу, објашњавао ми је како изгледа вашар у  селу поред Златибора кроз које пролази воз. Загледан у даљину, помало поносно, са високо забаченом руком преко горњег дела седишта, тријумфовао је закључком: „Кад овако боље погледам, где ја све нисам био...“ На истом том путовању, у тунелу Голеш, недалеко од Прибоја чусмо- „Покварила се машина. Чекамо другу из Пријепоља.“ И онда чекамо. Сатима... Наравно, без грејања. Да дође машина из Пријепоља и коначно нас доведе кући. А кућа је ту, близу, али немаш куд. Ноћ је и снег је. И шта да радиш сем да оним сатима (око седам) придодамо још који... Јер, воз је био сапатник, и пријатељ и део живота...

Како се распадала сва та прича око возова, тако су се полако и изједначиле цене карата- аутобуских и возних. И наравно, прелазак на аутобус је био  с  магарца на коња. И ту смо се прилично растали с возовима. Нисмо више могли мењати удобност аутобуса, одмор у Малој Шведској и брзину за већ полураспаднуте возове и непрекидна чекања.

А једном сам водила са собом другарицу из Вароши. И баш тада, ко за баксуз, морали смо преседати са воза у аутобус негде код Лазаревца. И била је невиђена гужва. Имала сам утисак да јој је та авантура ипак била занимљива. Јер возови су романтични. По правилу. Иако се, ето понекад, поквари машина...