Vidimo se kod Gandalfa

Na dan Blage Marije iz Rusije će nam početi da dolazi otac nacije. Da „dolazi“, a ne „dođe“, pošto zbog svoje gabaritnosti taj proces mora da se odvija u delovima. Ovde, naravno, ne mislim na oca one moderne srpske države, Karađorđa Petrovića, koji je u Srbiju iz Rusije stigao ceo, pa smo ga ovde rašrafili u Radovanjskom lugu, već na oca one srednjovekovne Srbije - Stefana Nemanju. Tačnije, mislim na njegov spomenik koga je izvajao Aleksandar Rukavišnjikov i koji bi ove jeseni, kad konačno dođe, trebalo da krasi rekonstruisani plato ispred nekada Glavne železničke stanice u Beogradu.

Ideja za izgradnju spomenika rodila se u glavi Aleksandra Vučića. Predsednik je izgleda ljubitelj lika i dela srednjovekovnog vladara ne samo zbog toga što je predložio realizaciju ovog projekta, već i što je svom trećem detetu koga je dobio od druge žene dao ime Vukan, kao što se zvao i Nemanjin prvenac.

I sve bi to bilo uredu, jer omaž jednog vladara drugom vladaru je normalna stvar, da nije megalomanije.

Spomenik velikom županu će biti baš veliki. Visina je 23 metra što je nivo jedne sedmospratnice. I svojom monumetnalnošću zakloniće i naružiće zgradu bivše železničke stanice, koja je takođe spomenik kulture i nažalost samo to, otkako je ulogu Glavne preuzela neka baraka na periferiji Beograda.

Ljudi od struke, urbanisti i estetičari, kažu da je ključni problem taj što je našeg župana vajao ruski umetnik i da ono što bi moglo po visini da prođe u državi poznatoj po dužini i širini, kod nas, koji smo lišeni te dve dimenzije, visina, kao treća, stvar čini karikaturom. A kad vladar nema osećaj za meru, onda ne trpi samo on. Ko je bio u Skoplju zna kakvo je kulturno nasleđe bivša vlast Makedonije ostavila svom narodu. Od jedne lepe čaršije kroz koju Vardar tiho teče, dobili ste muzej bronzanih figura ili scenografiju za neki holivudsko-futuristički film, koji je pritom čist promašaj.

Nekako se stiče i osećaj da sa megalomanijom, a posebno u nedovršenim društvima, pod ruku obavezno ide kič. Spomenik je više upodobljen liku nekog opičenog čarobnjaka ili staroslovenskog boga, nego liku velikog župana i svetogorskog monaha. Čak ne liči ni na Mladena Nelevića koji je tumačio Stefana Nemanju u onoj krš seriji na RTS-u.

U kompletu sa veličinom i eventualnom funkcijom strašila protivu narkomana, zmija i pacova u Beogradu na vodi, spomenik odstupa i od istorijskih činjenica. Naime, Stefan Nemanja u jednoj ruci drži ruski krst, a u drugoj Hilandarski tipik, koji je inače, napisao njegov sin, Sveti Sava. Pored toga, stoji iznad raspuklog vizantijskog šlema, čiju simboliku možemo različito tumačiti. Čak i u ključu aktuelnih crkvenih odnosa na relaciji Carigrad-Moskva i pitanja dominacije drugog i trećeg Rima među pravoslavcima.

Što se Beograda tiče, ovaj spomenik će biti samo još jedan u nizu promašaja aktuelne i od estetike operisane vlasti. Možda čak i kruna ispod koje će ovaj narod pamtiti raspevanu fontanu na Slaviji, Gagarinovu glavu nalik čiodi, levitirajući patrijarh Pavle, krečenje u belo skulptura na savskoj obali, trijumfalne kapije od svetlećih žica, novogodišnju jelku od 83 hiljade evra i ukrase od 6 meseci, jarbol i kalemegdansku gondolu u najavi... Pranje para je već druga tema. Kao i davanje posla ruskom vajaru. Svetli primeri ove vlasti, da ne ispadnem maliciozan, jeste rekonstrukcija Pobednika, iz čega se može zaključiti da naprednjaci, ipak, mogu nešto da poprave što je nagrizao zub vremena. Ali kad se sami pojave kao kreatori ideja, po pravilu useru stvar.

Ovde bi se trebalo setiti i dragog nam Fridriha Ničea koji se borio protiv okoštavanja duha u evropskoj civilizaciji i koji je tvrdio da nas, Evropljane, prožimaju dva kulta – Apolonov i Dionisov. Apolonova umetnost, kojoj on nije bio sklon je upravo skulptura. To su te okamenjene forme, koja ljube autoritarna društva. Narod željan čvrste ruke mora imati i „čvrstu“ umetnost. Ovim argumentom branim i Ničea koga su optuživali da je bio jedan od ideologa nacizma.

Niče se zalagao više za Dionisov kult, čija umetnost je muzika. Muzika je nevidljiva i neuhvatljiva, bliža je slobodi. Kad bi mogla da se otelotvori, govorio je Niče, bila bi Venecija. A ova vlast od muzike ima Beograd na vodi. I Tasovca, koji je direktor filharmonije, Krleta iz Idola koji je dežurni analitičar, Željka Mitrovića iz Oktobra 1864, koji je veći Tesla od Nikole, Baneta koji je iz Garavog sokaka, Ivicu Dačića koji ume da zapeva i sevdah i karasevdah, kao i Nikolu Selakovića, koji ume da povede kolo... Ostali su mahom okamenjeni.

Ali vratimo se Stefanu Nemanji. On je sebi za života već podigao nekoliko spomenika. To su Hilandar, Studenica, Đurđevi stupovi kod Pazar... Tu je i hilandarska loza stara preko osamsto godina (i danas rađa), kao i porodična loza koja nosi njegovo ime i Srbijom je vladala skoro trista godina. I na kraju, to je i temelj srednjovekovne srpske države koja je bila po mnogo čemu izuzetna u svoje vreme, jer su nam Nemanjići u nasledstvo ostavili Miroslavljevo jevanđelje, Nomokanon i Dušanov zakonik, stilove u arhitekturi, prepisivačke škole, kao i mileševske i sopoćanske freske koje su bile vrhunac tadašnje, ali i sadašnje umetnosti...

Upravo na jednoj mileševskoj fresci, pored svetog Save, nalazi se i Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon. Krajnje sveden lik, prijatan i lep. U Beogradu je trebalo napraviti njegov spomenik po tom modelu u produkciji nekog srpskog vajara i u visini dvospratne, a ne sedmospratne zgrade. U levoj ruci bi mogao da drži vinovu lozu. A desna da mu ostane slobodna da se može komotno prekrstiti kad vidi Vulina kako u svojstvu ministra vojnog ulazi u Vladu Srbije... u Nemanjinoj ulici...