Златарски Декамерон, дан други: Вилови
Ако су их виле походиле, нема им боље препоруке од имена! Све остало везано за село Вилове визија је тренутка и појединца.
Наше одредиште тог дана били су Пуљци у Виловима (подсећа на неке патуљке-вилењаке који живе око језера).
На петом километру од Вароши попили смо јутарњу кафу, у Ботићима. За овештале пешаке 5 км дође као загревање, али је незгодно што пешачите прометним, кривудавим путем, па сваки час морате да се ускупљате уз обалу чувајући се аутомобила. Добро је што у близини скретања за Ботиће и Вилове можете да се одморите "у ријеци", на фино урађеном излетишту поред реке Злошнице и тако, сами или са децом, уживате у речици. Ако имате среће, па измигоље испод камења тај дан, угледаћете и речне рачиће, а већег доказа о чистоћи и бистрини те воде немате!
До Ботића смо дошли пречицом са асфалта, мало макадамом, мало ливадом. Пар кућица за одмор, са средишњом у којој је простор за сталне госте и нас намернике, и један базен на отвореном. И једна одлична дрвена тераса са које видите РХЦ "Златар" и око њега подзлатарје, нешто што сви присутни туристи фотографишу.
Кад се одморисмо на тој тераси, настависмо до Пуљака асфалтним путем поред школе и цркве. Школа је новосаграђена, на месту старе зграде. Планирана је за више ђака са стамбеним таванским простором на спрату, вероватно за учитеља. До неких срећнијих времена, треба се довити како искористити овај простор и саобразити га времену, те сачувати од празнине и пропадања. Виловска црква, без сувишних детаља, лепо ограђена, са сведеним травњаком и треперавим брезама око ње, лепотица је краја. Изграђена је и освећена 1989. године уместо негдашње потопљене, старије, пуљачке цркве. Позива вернике неколико пута годишње на молитве.
Од цркве до Пуљака даље смо макадамом, низбрдо, па баш низбрдо, изувијаним путевима села, без путоказа, поред "много смрти" ( назив мог сина за гробље).
Призор је божанствен! Крак језера, два-три паркирана чамчића, с једне стране пуљачки мост, с друге гребени, између вода, шума и тишина. На гребенима је тек 2013. године постављен крст као сећање и обележје на стару, потопљену цркву са гробљем у Пуљцима која је опет била на месту још старије богомоље. Кажу да још на дну постоје остаци цркве, па и на гребену остају трагови воска од припаљених свећа. Мост у овој дивној дивљини подсећа на онај у Сан Франциску, па смо га интерно прозвали пуљачки Голден гејт. Повезује Вилове са Дебељом. Од потопљене цркве и пуљачког Голден гејта вероватно може да се направи читава једна туристички осмишљена тура и атракција, па је овај део језера у Пуљцима можда ипак мало запостављен. Пре тога, наравно, треба порадити на освежењу самог моста, али и прилаза њему. Да сам смела, скочила бих са моста и дуго се купала у језеру, али није било времена за такве подухвате, јер свим оним низбрдицама требало се вратити натраг.
Један од могућих праваца повратка је преко Амзића, када од виловске цркве скренете поред затворене сеоске продавнице "Три руже". Пролазите дубоком шумом поред бајковите ловачке куће, излазите на низ скровитих викендица, амзићку напуштену школу, стари храст и игралиште, па се спустите на други крак оног истог Златарског језера у Пуљцима, поред магистрале. Ми смо ишли тим путем.
А можете и прећи мост, па кроз Дебељу наоколо, или чамцем по језеру до џаде.
Нисам поменула да између виловске школе и цркве можете набрати боровница, да у Пуљцима у једном заливчићу имате леп оркестар жаба, у Ботићима добру кафу, Поповићима добру вишњевачу, а поред Пуљачког моста стоје изврсни примерци биљки камењарки. Ни то да кроз Амзиће можете бити свраћени у викендице на чашицу разговора и том приликом чути како пролазе туристи који се одлуче за сталан живот у овим крајевима...
Али то је већ нека друга, невиловита прича...