Postizborne strasti

Prošlo je mesec dana od izbora, ali post-izborni efekat i dalje traje, što je čudno, premda se pobednik znao i pre nego što je glasanje počelo. Ili da se izrazim slikovito: i pre nego što su penzioneri i braća Romi s predvodnikom iz SNS-a, ubacili listiće u kutiju odmah nakon otvaranja birališta.

Vučić je opet pokazao kako se postaje šampion („Tako što izađeš na teren i pobediš“, a kako glasi čuvena replika iz jednog od najgorih i najpatetičnijih filmova domaće kinematograije) i po ko zna koji put nam dokazao da je njegova želja za trijumfom jača i od fer pleja i od činjenice da će ispasti smešan u očima istorije. Kao što je onom klincu lupio bananu ne dozvoljavajući mu da postigne koš, što je i ispravno i podržavam, jer ako hoćeš da budeš neko i nešto među obručima, moraš da daješ koš i protiv okaljenih basketaša iz novobeogradskih blokova, Vučić se sa istom strašću ponaša i na političkom terenu. Ako hoćeš da si neko i nešto u javnom i političkom životu Srbije, a krenuo si dvokorakom na teškog centra, čeka te banana. I ne lupa je samo predsednik. Tu su televizije sa nacionalnom frekfencijom, tabloidi, botovi sa neta, analitičari s Pinka, marketinški stručnjaci, kao i likovi sa ozbiljnim ucenjivačkim kapacitetom... I svi oni jedva čekaju da se pojavi neki znak pobune pa da na njega krenu rafalnom paljbom. Jer takav je to mentalitet: pun sirove snage, pohlepan, lišen takta i smisla...

Izbori su nam doneli i nove neprilike u SPS-u. Dačić je u hamletovskoj dilemi. Ako ostane u fotelji, njegova uloga će u budućnosti biti sve beznačajnija, a ako ne ostane, biće beznačajan i u sadašnjosti. Nema sumnje da bi Ivica odložio svoj politički kraj, ali njegova tragedija je u tome što se o svojoj sudbini ništa ne pita. Vuče ga samo strast da ostane na vlasti, a o tome odlučuje teški centar koji, kao što smo već videli, voli da lupa banane. Dačić se sad verovatno s nostalgijom seća kako je to bilo s Tadićem pikati basket i osetiti toplinu kad te neko obgrli odstraga, a o čemu svedoči antologijskih fotografija iz perioda kohabitacije „dva bola“.

Izbori su dodatno razgolitili i odavno razgolićene radikale. I to sve zbog perverznih strasti vojvode Šešelja. Taj osuđeni ratni zločinac voli sve što vole mladi (Veliku Srbiju, kurčenje i Kolindu), ali je ovoga puta pokazao da posebno voli skupocene automobile. Trenutno se voza u džipu koji, kako navode pojedini mediji, košta 150.000 evra, dok je šest radikalskih škoda razdelio ukućanima, bliskim prijateljima i Vjerici Radeti. Ceo taj vozni park mu je, navodno, poklonio neki lik koji s oduševljenjem čita vojvodinu prozu. Moja dilema je samo da li se iza lika tog darodavca krije biviši radikal i aktuelni predsednik Srbije ili ne. Dilemu, međutim, nemam da je Nemanja Šarović nakon ovih izbora ostao razočaran i kratkih rukava. Neće ući u parlament i naplaćivati putne troškove iz Vranja, a sva je prilika da je izvisio i za škodilaka.  Šešelju je trenutno daleko bliži Jutka, šerif iz Brusa i osvedočeni seksoman, nego doskorašnji potpresednik stranke kome je u međuvremenu zabranio pristup Magistratu. Šešelj će u budućnosti, slava je Bogu, postati beznačajan da ga ni Marić više neće pozivati u jutarnji program, ali je problem što će se na njegove ideje i nacionalističku priču nakalemiti Srđan Nogo, Levijatan i Miša Vacić. Ovaj prvi voli Srbiju i pokušava da se ostvari u ulozi skandal majstora, ovi drugi, pored Srbije, gaje izvesne strasti prema životinjama, dok ovog trećeg, pored toga što takođe ljubi otadžbinu, bije i glas da ljubi i transsrodne osobe.

Strast za glumom, na sceni i van nje, zaštitni je znak Sergeja Trifunovića. Predramio je i preglumio. Suviše se uživeo u ulogu. Problem je u tome što je igrao sam sebe, pa je na kraju sve ispalo komično. Posle se posipao pepelom što je sarađivao sa Savezom i terao ih na akcije, dok su ovi, prema Sergejevim rečima, uglavnom bili pasivni. Pasivan je bio i Bane Trifunović, čija je podrška starijem bratu zbog principa i veće političke zrelosti opravdano izostala. Žao mi je samo što nećemo imati priliku da vidimo Serža kako bi se ponašao u poslaničkoj klupi. Ali sledeći neku analogiju, ne verujem da bi se puno razlikovao od simpatičnog, nesnađenog i nadrkanog šankera Džonija iz sitkoma „Ono kao ljubav“.

Međutim, onaj koga je post-izborni sindrom najviše odradio zove se Čedomir Jovanović. U njemu su se, a nakon ovih izbora, skupile i dale na uvid javnosti, skoro sve strasti gore pomenutih političara. Lupio je bananu kao Vučić. I to reketom za tenis. Zatim je advokatu suvlasnika ženine firme skinuo naočare i razbio ih, što je, govorim iz iskustva čoveka s naočarima, isto kao da bogalja šutnete u štaku. Ti udaraci su pokrenuli lavinu vesti koje su jedna drugu stizale i razobličavale progresivnog političara. Da voli luksuzan život, bodibilding, tetovaže, adrenalinske izazove i svoju porodicu, to se već znalo. I to je sve ljudski. Ono što se nije znalo jeste da voli bankete SNS-a. Nije se ni znalo da je bio, ako je opet verovati nekim medijima, suvlasnik u više firmi i da je većina tih firmi doživela stečaj, jer Čeda, slično Sergeju koji ne razlikuje pozorišnu scenu i realan život, nije pravio razliku između porodičnog novca i novca preduzeća, kojim je finansirao svoj stil života. Navode se i podaci da je račun LDP-a već dugo u blokadi, a da je ista sudbina zadesila i sajt pomenute stranke, što se dalo rešiti sa manje novca nego što košta registracija Čedinog džipa. S obzirom da je Jovanović više ulagao u ličnu promociju i hedonizam, nego u infrastrukturu stranke, nije ni čudo što je, nakon svega, osvojio 0,3 odsto glasova na prošlim izborima i što je rasturio LDP koju su svojevremeno podržavali reditelji Goran Marković, Puriša Đorđević i Milutin Petrović, dramaturg Biljana Srbljanović, glumci Bora Todorović i Lena Bogdanović, muzičar Vlada Divljan, istoričar Nikola Samardžić, bivši načelnik BIA Goran Petrović... I svi oni koji su u tom periodu naslućivali da DS, kao vladajuća stranka, teži populizmu i površnosti. Loš izborni rezultat, pored korone, koju je verovatno pokupio na banketu SNS-a, gde se đuskalo kolo, dovela je nekadašnjeg princa srpske politike do očajnika koji se tuče po ulici ćerkinim reketom za tenis. Ako ga Vučić sad ne izvuče, neće niko. U suprotnom bi Čeda morao da pruža konsultantske usluge Zajevu u Severnoj Makedoniji, Kurtiju u Prištini, Komšiću u Bosni, a mnogo bi mu bilo lepše da sedi u vladi kao ministar. S druge strane bi Vučiću Čeda bio mnogo bolji i korisni od Dačića, jer troši samo na sebe, dok predsednik SPS-a na svom dvoru ima celu svitu prekaljenih i gladnih veterana.

U biti, meni je od gore pomenutih političara jedino žao Čede. On je zajahao Đinđićev talas modernizacije Srbije, ali nije imao kapaciteta da na tom talasu i ostane. Suprostavio se popularizaciji DS-a, pregovarao sa Miloševićem o mirnoj predaji i tom prilikom umalo popio metak od Marije, zalagao se protiv Ustava iz 2006. godine, koji je opterećen Preambulom, među prvim srpskim političarima otišao u Srebrenicu... Da je umeo s lovom kao Đilas, daleko bi dogurao, bez obzira što je o njemu kružio trač da ga je vođa Zemunskog klana oslovljavao sa „Ljubavi“.