Златарски Декамерон, дан први: Вучија

Вучија је већ привлачна својим именом. Делује епски, чарно и чаробно. До вучијске, лепо озидане чесме  са два млаза иду три-четири километра, зависно одакле кренете из града. До ње стижете сувим асвалтом, с почетка оивиченог тек покојом кућицом, викендичицом или имањем. Била ми је много упечатљивија док је било макадама. Oвако, Вучија асфалтом већ губи на смислу; не иде некако да се вук појави на асвалту. Но, локални људи су одлучили да открију Вучију, зађу јој у душу, па након чесме стижете и до повеликог објекта који је у јеку градње и за који нагађају да ће бити хотел, ресторан или центар некаквог ловног туризма. А пут до туризма код нас изгледа мора бити поплочан асфалтом.

Елем, Вучија је за мене тајна. Ем није јасно омеђана нити означена путоказима, ем има чудноватих шума, предела и погледа, ем јој је само име некако прилично,  опасно, а зачарано. Бивала сам по њој и раније, позната је по шуми, дивљини и месташцима скривеним оку обичног шетача, а откривеним пролазницима с душом.

Овога пута , хтедосмо наћи пут којим се из Вучије стиже до Вранеша, засеока који од давнина волим. Тако се  заобилази магистрала, ако хоћете, рецимо, да дођете из Нове Вароши пешке на језеро Кокин Брод, или даље, на Радоињско језеро, окупате се и вратите се истим путем, а  без капи горива.

По причама познаника, лако је:

-Ту је, иза брда, није неки пут за кола, ал' за пешака таман!

-Само држите десно, прво лево, онда само десно!

-Не скрећете у Рољевиће, само право!

-Немате сат до чесме и сат од чесме, иду људи...

Ишли и ми и залутасмо, и на та два сата додасмо још један!

Слушасмо и плавог гугл-мапс човечуљка који нас је вртео по шуми бар сат вакта, док не почесмо препознавати стабла, пањеве, камење и раритетно биље. Управисмо на крају водећи се тв-искуством преживљавања у природи, послушасмо здраворазумски поглед и звукове оближњег села Вранеша, те се сурвасмо низ неки поток, избисмо на краве и избауљасмо некако на вранешки пут.

То што  нас је успут Перун испрашио громовима и муњама,те смо на Кокин Брод стигли ко вучијски мишеви, није битно.Битно је да је човек здрав, рекао би мој шестогодишњи син.

А ми то свакако јесмо били након онога што нам је Вучија и ова путања понудила:

-безброј пањева у шуми покрај пута, обраслих маховином и бршљанима, који имају разна обличја, тако да би се могла направити и нека путна изложба за туристе на отвореном  (прилог слике , а прилог и идеја за туристичку организацију Златар)

-безброј барица са жабама и пуноглавцима и чувеним ланцем исхране

-безброј шумских јагода

-безброј стаза и богаза са лишћем ило маховином у које нога утања као у најдебљи персијски тепих

-безброј момената тишине и ниједно присуство човека (ако изузмете нашаране каменове  ради лакше оријентације)!

П.С. Овом трасом сигурно лечите и мамурлук од претходне ноћи и затежете бутне мишиће, а да не плаћате теретану! Ваљало би да неког идућег пута неко од нас нађе и прави пут до Вранеша, па да га и означи неким путоказима, а можда би то и уништило истраживачки дух краја?

У здравље!