Златарски Декамерон- увод у причу...

Завлада вирус.  Пандемија страха је у току. Историја се понавља. Немогућност бивствовања у свакодневици, опет и опет... Сви смо оболели, што телом, што духом.

Златар није наведен као један од лекова овог времена, али се понудио као (једина) могућност и спас.  Само смо се одметнули у шуме, ливаде и путеве Златара и околине, схвативши да ће нам то бити једини годишњи одмор.

Нема прича као у Декамерону. Носимо их довољно са екрана телевизијских, мрежа друштвених и сокака варошких. И доста их је.

Овога пута, приче прича Златар. Сликом, крајолицима, звуцима, шумовима, ведрином, свежином, чистотом, стаменошћу, дахом, биљем, миром. Свака прича траје један дан.

Ми ћутимо углавном и слушамо. Понеки коментар или сведени разговор. Шта уопште човек може рећи пред златарјем? Мук је можда најбоља одбрана од себе сама, а ћутња једина захвалност небесима и природи што смо рођени и јесмо ту.

И попут Бокачових младића и девојака, бирали смо скровита и не тако позната места, макадаме и завијутке (па и људе) - драгуље које Златар чува у унутрашњем џепу.

Лечи ли драгуљ? Ако верујете да ће лепота спасити свет, пробајте овај златарски да метнете око врата. Бар ћете превладати страх у себи, а свет ће се ионако снаћи већ.