Манастир Давидовица- код девет Југовића

За манастир Давидовица сам чула пре неколико година. Занимљива ми је била прича о манастиру и повезаности његовог историјата са јунацима српске народне традиције и епске поезије. А онда сам заборавила на ту причу. Пре неколико дана, правећи планове за обиласке околине (јер, у ово време, то је некако једини начин да се одбранимо од досаде и сачувамо разум ), налетех опет на списак манастира Милешевске епархије. Па сам почела да штриклирам- где још треба отићи. У овом кругу обиласка, после Куманице, дође на ред и Давидовица...

Давидовица у зеленилу

До манастира смо дошли аутом. Пут је солидан и прилично очуван. Иако је на свега седам километара од Бродарева и главног пута, манастир је накако одвојен, ушушкан, изолован. Село Гробнице, у којем се налази, делује насељено. Додуше, видела сам много кућа, али много људи и нисам. И из те насељености, после неколико кривина, долази се у изоловано месташце у чијем зеленилу доминира манастир, са конаком и помоћним објектима, малом баштом где је засађен парадајз и паприка и речицом. Подшишана трава, руже, околне стене и боја манастирског камена представљају праву разгледницу. Мир спорадично  ремете радови на прузи са друге стране манастира, али пруга није ни тако близу, па не смета много.

Вуканов медаљон

Испред манастира затекосмо монаха и поздрависмо се. Он нам рече да уђемо у цркву слободно и негде га нестаде. А таман сам хтела да му поставим нека питања, да ми разреши неке недоумице око података и историје и легенде (увек када треба негде да одем, прилично се упутим  у све, али ми увек значи и разговор- на крају то сматрам најмеродавнијим и то  ми комплетира  утисак). Због тога остаде да све видим сама, да доживим и уклопим у слику оног што сам сазнала и прочитала. А та слика изгледа некако овако...

Манастир потиче из XIII века. Задужбина је најмлађег сина Вукана Немањића, Дмитра, чије је монашко име било Давид. Он је управљао овим простором, а манастир су изградили дубровачки мајстори, за шта постоје и извори у Дубровачком архиву. Ту стоји и то да је градња манастира започета у августу 1281. године. Претпоставља се да је монах Давид сахрањен у манастиру, али археолошка истраживања до данас то нису потврдила. Оно што је потврђено јесте да је ту сахрањен жупан Вратко, Давидов унук, а по народној традицији- Југ Богдан и отац кнегиње Милице. Према традицији, кнегиња (царица) Милица је имала и деветорицу браће- браћа Југовићи. Они нису историјске личности, али је народна традиција обезбедила јак култ око Југовића, па су се у овом манастиру испреплетала археолошка открића са предањем и створила комплетну слику живота и смрти епских јунака. На манастирском простору откривене су многобројне гробнице (и село се зове Гробнице), а пронађено је и осам лобања без остатка скелета. Те лобање су приписане деветорици браће. Пошто је њих било девет, ток проналажења посмртних остатака је повезан са народном епиком, те се све уклопило. Према легенди, царица Милица је пренела у Давидовицу лобање своје браће који су погинули на Косову, а брат Бошко Југовић, који је остао последњи да „разгони Турке на буљуке“, преминуо је касније од задобијених рана и сахрањен је код Ивањице. У манастиру Давидовица, девет делова надгробних споменика, симболично представљају девет Југовића- Војина, Миљка, Марка, Радмила, Бошка, Љубодрага, Стојана, Веселина и Дамјана.

Девет Југовића

Манастир је први пут опустошен у XV веку, затим у XVIII и почетком XX века. Потпуна реконструкција је започета 1998. године, а италијански рестауратори су успели да сачувају и обнове делове фрескописа из средњег века. У унутрашњости манастира јасно је облежена граница између старих и зидина новијег датума. А с обзиром на то да је црква подигнута на остацима римског храма из VI века, у олтару се налази римски ципус. У манастиру и око њега могуће је видети надргробне споменике из средњег века, исклесани споменик „Човек са књигом“, остатке старог конака...

Остаци средњевековних фресака

Након обиласка, поседосмо још мало на клупицама крај манастира, па одосмо даље, у обилазак водопада у Сопотници. На путу ка Сопотници размишљах- како ова фантастична прича није довољно промовисана и како би, у тамо некој земљи, од ове бајке била направљена незаобилазна тачка на некој милешевској рути верског туризма. Или је можда заиста и не треба комерцијализовати, сачувати је од људи, као што Давидовицу чувају околне, беличасте стене...