Лирски приказ јунакиње епских размера. Живот у недођији, у камену, сједињен са природом, испреплетан, нераскидив. Прича нежна и прича застрашујућа. Оно што не знамо о суштинском односу човека према природи, видећемо у овом филму.
“Земља меда” је македонски документарни филм о Хатиџи, номинован за Оскара.
Хатиџа је жена која живи с мајком у северном делу Северне Македоније. И сама већ у годинама, грубе спољашњости и танане душе, живи у каменој кући, у сиромаштву, преживљавајући уз помоћ онога о чему све зна, а то су пчеле. Ова горштакиња проналази пчеле у камену, брине се о њима, али и на њима зарађује за живот. Одлази у Скопље где прода по неку теглу меда и тако прехрани мајку и себе.
Оно што је у том њеном послу (ако се може назвати послом- превише груба реч) најлепше, јесте њен однос према пчелама и природи уопште. Она природу носи на себи и у себи. Њен мото је- “пола мени, пола пчелама”. И тај њен мото је и њен живот. Она схвата шта је то што треба да радимо и какви треба да будемо да би нам природа дала оно најбоље.
Жељна друштва, Хатиџа је пресрећна што изненада добије комшије. Али убрзо схвата да су они све оно што тој околини не треба. У приказу ње и њеног новог комшилука, ми видимо велики контраст који представља и стварну поделу људи када је у питању однос човека и природе. Она, која је брижна према природи као и према мајци (а обоје гледа као властито дете) и бројна породица досељеника који су бахати, алави и неумерени у сваком погледу.
Њена спољашња грубост крије лирску душу која разуме све- и камен, и птицу, и људе, и децу. Из села Бекирлија, захваљујући овом филму, Хатиџа је дошла до Холивуда…
Оно што је у овом филму изузетно, осим саме приче и поруке, јесте фотографија. И ово је један од филмова који мења.
Филм су режирали Тамара Котевска и Љубомир Стефанов. Продуцент је био Атанас Георгиев.
