Mister i dunsteri

U Madridu je 6. aprila, u vreme kad epidemija korone hara po Pirinejskom poluostrvu, preminuo Radomir Antić. Bio je igrač užičke Slobode i Partizana, selektor reprezentacije Srbije, kao i jedini trener tri najveća kluba Primere: Reala, Barselone i Atletika. 

Od Antića se mnogi opraštaju. Čuvena španska Marka je preko cele naslovnice objavila njegovu fotografiju sa porukom: Radomire, volimo te. Isto čine i drugi listovi. Poslednji pozdrav za popularnog Mistera su preko društvenih mreža poslali brojni sportisti, dok su najemotivniji bili igrači na čije je karijere presudno uticao. A bilo ih je mnogo.

Antićeva veličina do nas je, međutim, došla samo u tragovima. Ono što je dao fudbalu, uglavnom pripada španskoj istoriji sporta. Možda je to i pošteno, pošto je trenerski zanat, ili ono najsofisticiranije od tog posla, tamo ispekao. Kod nas je pokušao da na zdravo tkivo divljake nakalemi rasnu sortu, ali nije uspeo. Samo je pokazao kako trebe i onda se sklonio. Tačnije, sklonili su ga.

Nije se puno bunio. Znao je da život teče dalje i da na njegove usluge čekaju mnogi. A čekao ga je između ostalog i Madrid – grad u kome nije lako biti veliki. Posebno u fudbalu.

Ono što me zanima, a inspirisano je Antićevim odlaskom, jeste pitanje da li smo mogli bolje. Ili da li je Antićeva avantura tj. izlet u srpskom fudbalu samo školski primer da je Domanovićeva priča o našem „mrtvom moru“ konstanta. I da bitne odluke i dalje donose partijske birokrate, politički komesari i šrafovi krutog sistema. Jednom rečju – dunsteri.

Kada je Antić došao na mesto selektora kult reprezentacije je bio na veoma niskom nivou. Poslednja utakmica koju je Srbija pre toga igrala pred domaćom publikom brojala je oko 300 gledalaca. Svedok sam vremena kako se krenulo sa mrtve tačke i kako se preko noći sve promenilo. Dajem časnu reč i, to prilažem kao neospornu istorijsku činjenicu, da se na utakmice protiv osrednjih reprezentacija, zbog neopisive gužve, ulazilo tek u tridesetom minutu. I to na jug Marakane. Antić je profilisao i maskotu orla, sa sve živim primerkom na terenu. I doprineo je da fudbalska groznica trese Srbiju pred Mundijal 2010. godine kao nikad pre. Radovan Stevanović, moj prijatelj i veliki poznavalac fudbala, tu godinu je nazvao „godinom konkretizacije“.

Od Mundijala 2010, međutim najviše pamtim vuvuzele, Šakirin planetarni hit Waka waka, debakl Argentine koju su predvodili Maradona kao selektor i Mesi kao glavna zvezda, Suarezovo igranje rukom na gol liniji u četvrtfinalu protiv Gane i panenku tetoviranog i dugokosog igrača Urugvaja kao poslednjeg izvođača penala (lik je droga), zatim sliku iz novina kako Pantela i Lola cugaju vops i duvaju pljuge, kao i anketu koju je sportski novinar i voditelj mundijalskog programa Slobodan Šarenac odradio na beogradskim ulicama… Šareni je, naime, postavljajući pitanje ko je bolji frajer, on ili Jovan Memedović namontirao da su sve zgodne prestoničke ribe izabrale njega, dok je u Memedovićev korpus obožavateljki izmiksao sve same babe…

Naravno, pamtim i nastup Srbije, Vidićevo igranje rukom, Pantelin promašaj protiv Australije i pobedu protiv Pancera…

Gledano na krakte staze, Srbija je na Mundijalu doživela neuspeh. Ali gledano na duže, što je kod nas teško, zbog bazične kratkovidosti i plemenskog mentaliteta, ostvarili smo za kratko vreme veliki uspeh. I postavili dobar temelj za dalju nadogradnju. Smešila nam se sudbina Hrvatske. Mogli smo napraviti priču da od nas strepe sve velike reprezentacije, kao što su nekad od Zvezde strepeli Bajern i Real.

Ali onda su na scenu stupili dunsteri…

Glavni dunster u smeni Radomira Antića bio je tadašnji predsednik FSS-a Tole Karadžić. Taj delegat duboke države koga je najlakše zamisliti s nožem, masatom i u mesarskom mantilu, inicirao je hajku u kojoj su se ubrzo našli i ostali stručnjaci. I mada je na jesen 2010. godine, Antić započeo kvalifikacije za prvenstvo Evrope, ubrzo su ga smenili.

Odlaskom vrhunskog stručnjaka ni reprezentacija Srbije više nije bila ista. Možda se neki znak oporavka dao osetiti kad je na njeno kormilo pred Mundijal u Rusiji stao Slavoljub Muslin, ali neprijatelji srpskog fudbala su se opet pobrinuli da odrade posao do kraja. Umesto proverenog stručnjaka za selektora su doveli neiskusnog i politički podobnog Krstajića, pa je logično što smo popušili u grupi. Samo što nam ovoga puta nije bio za to kriv stručni štab, nego švajcarski Šiponci, Džaka i Šaćiri, koji su kršili ruke da predstave orla čiji su navodno sinovi. Kao što su i Srbi, uostalom.   

A što se tiče Tola Karadžića, a kao doprinos tumačenju ovdašnjeg mentaliteta, podsetio bih na još dve stvari. I obe su vezane za Kuću fudbala u Staroj Pazovi.

Kad je taj objekat za pripremu naše reprezentacije priveden nameni, u posetu predsedniku FSS-a, došli su Ivica Dačić i Milutin Mrkonjić. Obilazeći teren i prostorije, Mrka je rekao Tolu, a kamere zabeležile: „Jesi ovo napravio, svaka ti čast!“ I Tole se nasmešio kao Džoker, a bez osećaja da pare za taj objekat nije davao iz svog džepa, već je mnogo verovatnije da je gurao ruke u zajedničku kasu kako bi izvesnu lovu preusmerio za lične potrebe i promocije. Recimo, da fura čuku od 8 hiljada evra. A druga stvar je kad je Karadžiću, kao predsedniku FSS-a, u posetu došao tadašnji predsednik UEFA Mišel Platini. Platini je inače bio sjajan fudbaler, ali ništa bolji od Piksija. I njegova karijera nije imala neke posebne veze sa našim fudbalom. Ali je zanimljivo da je Karadžić, sklon poltronstvu i apsurdnim inicijativama, predložio da se Kuća fudbala u Pazovi nazove upravo po tada aktuelnom predsedniku UEFA. Plastično, taj biser servilnosti,  kad se konvertuje i aktuelizuje doveo bi do toga da se naši reprezentativci pripremaju u Kući fudbala zvanoj „Mišel Platini.“ Sva sreća, pa je neko sprečio taj gaf, a posebno zbog toga što je čuveni Francuz okončao karijeru predsednika UEFA tako što je popio tužbu za korupciju.

A kad smo već kod investicija, ne bi trebalo smetnuti sa uma da je naš predsednik republike najavio kako bismo u budućnosti mogli sagraditi nacionalni stadion. I još gomilu manjih stadiona širom Srbije. Šta reći na takvu inicijativu? Možda bi neko trebalo da objasni Vučiću da će ta investicija biti samo nepotrebni trošak, da će se oko nje sakupiti gomila lešinara jureći profit, da će biti mnogo skuplja nego što bude isplanirano, da može postati novi Skadar na Bojani, da već imamo dva sasvim solidna „hrama fudbala“  na kojima uvek možemo, kao po pravilu, pružiti osrednje partije itd, itd…

Zaključak je jednostavan: nisu nam potrebni kompleksi, već stručnjaci koji će „zaraziti“ mlade naraštaje da zavole igru. A to mogu samo vrhunski profesionalci. Ovi drugi nam i najlepše stvari mogu lako ogaditi.

Antićev odlazak nas živo podseća šta smo propustili. Jer da bi ova država išla napred potrebno je bilo, između ostalog, da se omogući neometan rad čoveku koji je vodio Atletiko, Real i Barsu, a ne da banku drži i da se za sve pita Tole Karadžić, koji u Madridu ne da ne bi mogao da vodi neki klub, nego ne bi umeo da pređe ni preko ulice.   

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>