Paranoja u ružičastom

Kako će korona promeniti svet, tek će se videti. Ono što je sigurno jeste da svetska ekonomija više neće biti ista, da će se srušiti mit o superiornosti zapadnog sveta, da će se tražiti neki novi način za osmišljavanje i funkcionistanje društava i preispitivanje kapitalizma… Tu je svakako i bojazan da se virus ne zapati u Africi. Šta bi bilo sa Crnim kontinentom i kakve bi to dugotrajne posledice ostavilo, ako ovako uništava jednu od najrazvijenih oblasti Evrope kao što je sever Italije, može se samo domaštati. Ali ko zna? Sve su to mogućnosti ili potencije kako bi rekao čika Aristotel, a koja će verzija okoštati u istorijskim udžbenicima, učiće đaci koji se još nisu ni rodili. I po svoj prilici – online.

Međutim, odavno je poznato da se svačiji karakter u nesreći pokaže jasnije. Kao i lice i naličje društva. Ono što u ovoj situaciji raduje, jeste da je naše društvo i dalje u osnovi zdravo, dok vlast predstavlja samo buđ koja se nahvatala na vrhu tegle. I dalje imamo dobre medicinske radnike, trgovce, prevoznike, poljoprivrednike, policiju, novinare… Iz iskustva prosvetnog radnika vidim da možemo i sami da se organizujemo za nastavu, nisu nam potrebni tutori iz ministarstava koji ponekad više zbune nego što umeju da pomognu. Bilo bi dobro da takav stav imamo i za vreme izbora. Kriza nam pokazuje da se bez svakog „mesije“ može.

Jedino se ne može bez Željka Mitrovića!

Mitrovićeva uloga je edukativne prirode. Na njegovoj televiziji, ruku na srce, ne ide obrazovni program za učenike, ali nas veoma dugo taj svetski mag školuje kako da izdržimo u karantinu. Rijaliti program Zadruga je odličan primer za izolaciju zaraženih.

Skoro mi je palo na pamet kako bi upravo taj prostor u Šimanovcima ili gde se već nalazi, država mogla da „pozajmi“ od našeg uvaženog biznismena, a na ime poreza, pa da ga pretvori u smeštaj obolelih. Uslovi su odlični, postoje i zabavni sadržaji, a i u samom imenu se krije nešto toplo: Zadruga nas lako asocira na cvetanje srpskih sela i domaćinluk kao takav, dok nas Sajam može podsetiti na logor smrti i nemile događaje.

Međutim, u ovim kriznim vremenima se treba setiti i Vistona Čerčila, čija je pragmatičnost u Drugom svetskom ratu donela pobedu Saveznicima. Iz tog perioda njegove vlasti izdvojio bih dve anegdote kao veoma poučne:

Prva je ona kad mu je poslanica iz redova konzervativaca prebacila da bi ga zbog saradnje sa Staljinom, a da je kojim slučajem njegova supruga – otrovala, na šta joj je vickasti Vinston odgovorio da bi se on otrovao sam, ukoliko bi mu ona bila supruga. Druga je da nije hteo da preusmeri vojsci novac iz budžeta planiran za kulturu. Odgovorio je: „A šta onda da branimo?“

Ovaj drugi argument bi mogla da upotrebi i aktuelna vlast u odbrani Željka Mitrovića. Šta nam ostaje vredno pažnje ako Zadrugu pretvorimo u karantin? Zar da uništimo jedinog Medičija koga imamo trenutno u Srbiji? Čoveka koji je u Šimanovcima spojio Veneciju i Firencu, pa se do spomenika svom duhovnom pretku Kozmu preko bazena dovezao gondolom ne bi li položio cvet? I koji je čak svog sina sa nanogicom i optuženog da je bahatom vožnjom ubio devojku, odveo skorih dana u Firencu na poklonjenje delima papskih bankara. I svekolika srpska javnost bi morala da zaćuti.

Ali ono što me je zaintrigiralo da napišem ovaj tekst o Mitroviću jeste to što on, pored Zadruge i života u karanteni, ima još nešto da ponudi na polzu ovom narodu.

Željko za razliku od doktora Nestorovića vrlo dobro zna koliko neki virus može biti opasan. Da bi zaštitio sebe i svoju ružičastu imperiju, vrsni muzičar, didžej, mecena, inženjer elektrotehnike i autor brojnih otvorenih pisama, predstavio nam je veoma plastično kako izgleda ulazak zaposlenih radnika u zgradu Pinka. Za pokusnog kunića je uzeta jedna mlada novinarka, dok DJ Žeks, stručno i temeljno, objašnjava proceduru. Naime, dok gazda priča u oko kamere, cura pere ruke. Kamera snima čas gazdu, čas curu. Posle pravilnog pranja ruku, sledi sušenje istih, pa ide nanošenje neke pomade. Vrhunac predstave je kad zamorče uđe u improvizovani spejs-šatl u kome deluju kosmičke sile, kako vertikalno, tako i horizontalno. Gospodin Mitrović nam živo objašnjava, opet u oko kamere, kako ti zraci probijaju opnu virusa i razlažu njegov RNK lanac… Ako ste sve to pregrmite, pod uslovom da su vam bogovi s Olima dali usud zaposlenog u Pinku, onda možete mirno otići na svoje radno mesto.

Na dotičnoj televiziji, pored pomenute reportaže ili igrokaza, išao je i kajron na kome ste mogli pročitati i vest o tom poslednjem dostignuću nauke. Kao i urednički pijetet prema autoru istog, jer je na kajronu takođe pisalo: Projekat Željka Mitrovića. Znači, nek se spremi Nobel!

Šta je, međutim, ovde bitno. Bitno je da shvatite koliko je ovaj virus zaista opasan. Možemo Mitroviću zameriti da je štreber sa pojačanom grižom savesti ili klasična zentara, ali ne smemo prevideti jednu njegovu veoma bitnu osobinu koja će nas dovesti do nekih zaključaka. Naime, Željko Mitrović je bio deo novog talasa. Urbani momak. Čovek koji je ustupio svoj studio u Zemunu da se snimi antiratni spektakl Rimtutituki, da bi nakon tog romansiranog izleta, veoma brzo posato cvet JUL-a. A posle 2000. god pratio je pismo u Moskvu Miri Marković i poručio joj da slučajno ne planira povratak u Srbiju, jer joj to neće dozvoliti ON i Demokratska stranka. Sada je naravno uz Vučka…

Mitrović je, dakle, virus. On se lepi za svaku vlast lako. Lako i mutira. I ume da bude strašno opasan u jeku sezone i bespomoćan kad sezona prođe. On poznaje prirodu virusa mnogo bolje nego svi mi, jer mu je imanentna. Njegov Pink širi zarazu na sve one bez intelektualnog imuniteta decenijama. I kad je takva situacija, nama ostaje samo da preduzmemo mere predostrožnosti koje preduzima i taj medijski mag. Ne moramo baš u tom obimu, niti možemo, ali bar ruke da se peru redovno. Kao što ih pere i Žeks… I da isključimo Pink.

A kad smo već pomenuli Čerčila, nije na odmet podsetiti građane Srbije, da su lukavi Englezi, nakog Drugog svetskog rata, zahvalili genijalnom premijeru za pobedu nad nacistima, i poslali ga u istoriju, ne dozvolivši mu da ponovo postane mandatar na sledećim parlamentarnim izborima. Uloga je dobro odigrana i čemu istrošen glumac u novoj predstavi.

Shodno tome, i našem Vučiću za sada ide dobro, jer se slično Čerčilu, njegov karakter najbolje pokazuje kad je vanredno stanje. Setite se uostalom Feketića.