Prvačić

Prvi deo
Da su se Hotići ženili i djecu dobijali na vrijeme, u kući, na početku Režišta, bi ih bilo bar pet generacija. Bog im je dao dug vijek i sačuvao pamet do zadnjeg dana. Možda su se zato ženili kasno i kasno djecu dobijali. Što je kod drugih moralo stati u 50 godina oni su mogli razvući na bar 90.

Ipak, Osman je umro iznenada. Petog oktobra 1990. godine je krenuo na spavanje, a pored kreveta, po običaju, stavio čašu vode da popije ujutru. Nikad je nije popio. Osman je uvijek govorio da nije bitno kolika ti je penzija nego koliko dugo je primaš. Osman je stigao primiti taman polovinu svoje prve penzije.

Iza njega je ostala žena mu i sin. Zumra i Juka.

Na račun očeve smrti, dok je sjećanje na njega i dalje bilo vruće, Juku su zaposlili u Ineksu. Bio je kurir. Slali su ga u poštu i SDK, a najčešće do Zlatara po ćevape ili pečeno pile. To mu nije smetalo da počešće pomisli kako vrši veoma važan i odgovoran posao.

Juka je bio odličan đak i nikakav student. Bio je zanimljiv momak, omiljen u društvu, naročito varošankama, pa je mnoge rastužio kad se oženio iz Sjenice. Ustvari negdje iza Sjenice. I njemu je dugo trebalo da nauči gdje treba da se isključi kolima, i sa asfalta vozi još 8 kilometara do ženinih. Pravi dijamanti su dobro sakriveni – mislio je. Na putu do tamo mogao je sresti samo lovce i šumare.

Uveče, kad mu ponestane smisla za humor, a nivo romantike ne splahne, Juka bi sa obje ruke grlio svoju ženicu i počinjao: „Znaš li ti, moja Melihice, onu priču, kad Boga podsjete da se o nekakvoj djeci nema ko brinuti, a on, iznerviran, zaroni na dno mora i iznese školjku, otvori je i pokaže dva crva koja su bila unutra pa kaže: „A ko brine o ova dva crva?“ E tako je dragi Bog na tebe mislio i tebi Juku tvoga poslao. Stezao bi tako Juka svoju ženicu sa obje ruke, a trećom, nevidljivom rukom, je gurao na tri sprata ispod sebe.

Ipak Meliha se nije dala: „Ih, da ti nisi došo, ja bi bila u Pazaru odavno, a možda i u Njemačkoj. Šta se smiješ? Jesam li upisala tekstilnu, hajde reci…“
Meliha, tiha i neupadljiva žena, se zaposlila u „Plastici“ i osam sati dnevno kružila nožićem po tek izlivenim kantama odstranjujući višak plastike, takozvane restove.

Imali su Hotići dovoljno. Kupiše Stojadina a stigoše i u Sutomore u samo praskozorje rata.

Kad se Jugoslavija raspala, najgore su prošli oni što ih više nema. Na pola koraka za njima su oni što su ostali, što ih ima, a kao da ih nema. Njih je bilo najviše. Tu su spadali Hotići. Ispalo je da oni, kao i mnoštvo drugih nisu umjeli da nastave i da se snađu kad su se karte izmiješale.

U godinama koje su dolazile, posao je izgubila prvo Meliha, pa Juka. Ostali su na Zumrinoj penziji koja je kopnila brže od Zumre. Svega je nestajalo i sve se tanjilo. Samo je nervoza rasla.

Misterija preživljavanja 90-ih je veća od misterije piramida, Bermudskog trougla i Atlantide kolko možeš viknuti. Ali narod je ko prazan džak brašna – kad ga god tresneš, iz njega nešto ispadne.

Melihini su slali što je pešterska zemlja davala koliko su mogli. Da nije bilo toga, bilo je dana kad bi Hotići skroz presahli. Kad bi na sto stavila torbe sa krompirom, orasima, medom, brašnom, sirom a često i sušenom ovčetinom, Meliha bi prišla Juki i grlila ga sa obje ruke: „Znaš li ti moj Jukice onu priču kad Bog izvadi školjku sa dna mora a u školjki se savio Juka, a Bog veli…“

„Hajde, hajde, ne bulazni…“- prekidao bi je Juka, ne skidajući pogled sa punog stola.

U proljeće 2000. godine, Hotići su dobili još jednog člana. Djevojčici su dali ime Džana. Od nekud je Meliha u glavi imala da to na arapskom znači „duša“. Godinama kasnije joj je neko kazao da je to skakavac. Svejedno, djevojčica je rasla u ljubavi.

Džana je bila bistro i radoznalo dijete. Obično se djeca podijele na koga liče, pa nos, oči i čelo imaju na jednog roditelja a oblik usta i vilicu na drugog. Džana je od članaka na dolje, što će reći samo stopalima, bila na Juku, a sve naviše-preslikana majka. I bolje je tako. Juka je imao crte lica koje se teško mogu zamisliti u ženskoj verziji. Prste na nogama koje je naslijedila od oca, a koji su se širili poput lepeze će uvijek moći sakriti.

Kad god u Varoši kiša ne padne duže od 3 dana, na Režištima nestane vode.

„Jukaaaaa, o Jukaaaaa….“ – doziva Zumra sina koliko joj grlo može.
„Šta je majka?“ – glasno se odaziva Juka jer staricu zadnjih godina brzo napušta sluh.
„Dajde mi bogoti čašu vode“ – zamoli Zumra.
„Nema, majko vode. Nestalo.“
„Opet nestalo?“ – upita u nevjerici majka.
„Opet. Kažu pukla im cijev.“ – pojasni Juka.
„E čir him puko dabogda!“ – prokunu Zumra one iz vodovoda.

Juka je ovaj mali dijalog, identičan u potpunosti, vodio sa majkom barem dvesta puta. Zato se i ne obazirući mnogo na njene riječi spusti na trosjed i okrenu par puta kovertu u ruci koju je prije nekoliko trenutaka donio poštar.

Nakon što je pročitao kratak dopis, jasno zaključi:

„Pa ovi stvarno nisu normalni!“
„Šta je? Od koga je?“ – upita Meliha.
„Od katastra. Zovu Osmana da potpiše nešto. Nešto su nanovo mjerili.“
„Osmana?!?“ – izbeči oči Meliha. „Pa Osman je umro, ima 10 godina!“

Juka je pogleda poluzatvorenih očiju i odluči da ne kaže ništa.

„Pa kako će potpisati? – bi uporna Meliha, a u glasu joj prevlada zabrinutoist.
„Kako? Pa valjda se umije potpisati! Ti mu nađi naočare a ja ću mu dati olovku, eto kako“ – iznervirano reče Juka pa nastavi: „Ubio me Bog ako si ti normalna.“

Meliha shvati ironiju svog muža.

„Ma to je sigurno greška“ – zaključi Meliha. Juka je ponovo pogleda i odluči da prećuti i ovu Melihinu mudrost.

Narednog dana, tačno u 9 ujutru, Juka se zaputi u opštinu, u katastar. Sa sobom ponese i pismo.

„Dobar dan, izvolite“ – ljubazno ga dočeka sredovečna gospođa.
„Dobar dan, moj otac je dobio poziv da potpiše neka nova mjerenja…“ – poče da objašnjava Juka zašto je došao.
„A da“ – poskoči dama dajući do znanja da zna o čemu se radi. „Sve digitalizujemo pa ćete sad moći na kompjuteru da vidite kuću i okućnicu iz ptičije perspektive. To je sve novo stiglo iz Evropske unije.“ – ponosno prezentova gospođa nove tehnologije. „Ali odmah da vam kažem, to mora vaš tata da potpiše, ne možete vi!“
„Žao mi je, ali on ne može da potpiše“ – izvini se Juka.
„Zašto? Je li svestan vaš otac? Je li pokretan? – pokuša službenica da definiše u čemu je problem.
„Nije ni svestan ni pokretan“ – razvuče Juka tugu u glasu.
„Hm…“ – zamisli se gospođa.. „Onda ćemo deponovati vaš potpis, pa ćemo da vidimo sa ovima iz pravne kako ćemo dalje“ – pronađe rješenje ljupka radnica.
„Koliko zemlje ima čika Osman, znate li broj parcele? – upita dama.
„Pa,… ima oko 3 kubika“ – ironično nastavi Juka.
„Ne,.. milsila sam površine“ – uzvrati službenica.
„Površine… ispod 2 kvadrata“ – samouvereno reče Juka.
„Dva kvadrata?!?“ – nasmeja se dama. „Vi ste to nešto pobrkali. Dođite ovde.“ – pokaza Juki da priđe kompjuterskom ekranu.
„Hotić Osman“ – ponovi na glas ono što je kuckala na tastaturi a sokolovo oko iz Evropske unije jasno nanišani kuću na početku Režišta… “Evo vidite, lepo se vidi kuća i parcela iznad kuće,… čekajte, šta vam je ovo, bazen?“ – zbunjeno upita.
„Jeste, tu pliva mama Zumra kad joj je vruće“.
„Gospođo“ – uozbilji se Juka, – „u Režištima nema vode da se napije a ne da se napuni bazen! To je Stojadin pod plavom ceradom!“
„Aha“ – shvati gospođa, „A gde su vam ta dva kvadrata?“
„Ne vide se tu, pomerajte gore prema Branoševcu..“ – uze Juka miš u ruku, pa stade kad se na ekranu ukaza groblje. „Evo ovde su!“ – trijumfalno reče Juka pokazujući prstom na jedan od jasno vidljivih grobova. „Ovo iznad je Rifat što je nosio račune u komunalnom, a ovo sa druge strane rahmetli Pemba. Osman je u sredini. Svo troje su nepokretni.“ – zaključi Juka ali zadrža ozbiljno lice.
„Vi ste mogli odmah reći da vam je otac umro, a ne da se šegačite ovde! Rekla sam vam da je ovo novi program iz Evropske unije i da treba malo vremena da sve legne kako treba!“ – ljutito reče službenica.
„Ja vam gospođo govorim već četvrti put za ovih deset godina. Koliko ste uporni, može biti i da ga dozovete te ustane, on je rado svraćo u katastar“.
„Dobro“ – smiri razgovor službenica – „Trebaju nam onda tri potvrde. Od Osmana da je umro, to ćete iz izvoda matične knjige umrlih a od vas potvrda da ste živi, izvod iz matične knjige rođenih i da ste njegov zakoniti naslednik.“
„Znači, od mrtvog čoveka vam treba potvrda da je mrtav, a od mene da sam živ i da sam se rodio“ – ponovi Juka.
„Tako je“ – samouvjereno reče dama. „Evo vam ovde žiro računi na koje da uplatite po 600 dinara, a formulare kupite kod Veska u knjižari.
A gdje da izvadim potvrdu da sam živ?“ – upita Juka.
„Iz matične knjige umrlih, nek vam daju potvrdu da niste umrli, to automatski znači da ste živi“. – dade uputstvo gospođa.
„Ja već imam te izvode iz matične knjige rođenih“ – reče Juka.
„Ako su stariji od 6 meseci – ne može!“
„Gospođo, Osman je mrtav ko panj a ja sam rođen u Varoši 5. novembra 1961. godine. Na svakom izvodu piše jedno te isto. Samo mi datume izdavanja naplaćujete svaki put.“ – bijesno objasni Juka.
„Takva su pravila, doviđenja i prijatno“ – odbrusi službenica i već se baci na drugi posao. Ipak pre nego što se Juka dohvati rukom za kvaku, upita: „Je li znate gde se vade izvodi iz matične knjige rođenih – na prvom spratu“.
„A umrlih u podrumu?“ – cinično upita Juka.
„Ne, isto na prvom spratu. Trenutno su živi i mrtvi zajedno. Kolege digitalizuju prvo mrtve. Posle će žive. Prvo omladinu – predškolce, đake i studente a onda i nas ostale“ – tako je stiglo iz Evropske Unije – objasni službenica planove administracije.

Juka je bio duboko ojađen čovjek. Spadao je u generaciju kojoj je raspad Jugoslavije upropastio najbolje godine a agoniju je produžila činjenica da svom djetetu nije mogao pružiti ni djelić onoga što je on imao kao dijete. Iako je 2000.-te kao i većina pomislio da stvari idu na bolje, te da je zlo pokopano, vrijeme će pokazati da je ono samo pritajeno čekalo da se poput feniksa ponovo uzdigne i zavlada. Juka je protiv sistema vodio svoj privatni rat. Tako je on vidio stvari. Osjećao se malim poput mrava, ali se svejedno nije predavao. Kao svoje protivnike je vidio radnike komunalnog, vodovoda, poštare, policajce, opštinare, putare, doktore, advokate, sudije a najviše političare. Juka je duboko vjerovao da ga je država oglodala koliko je mogla, te da ga još uvijek grize. S toga je on odlučio da, iako krezub, grize nju. To je bila jedna od rijetkih stvari koja ga je činila živim. Ipak, u trenucima umora i beznadežnosti, znao se zavaliti u fotelju, otpiti gutljaj piva i glasno, proročanski reći:

„Proći će i ovaj život, jebo sam mu mater!“