Атина- мит и стварност

Атину у мислима нисам могла одвојити од мита. То је ваљда нешто што природно дође, поготово ако сте неки период живота (обично то буде детињство) проводили уз грчке митове. Занимљиве и често сурове приче о играма и борбама богова и људи. Стога сам Атину замишљала као неки велики, бео град, чистих и широких улица, а касније, и као град културе, престоницу свега.

А онда сам је посетила. Са 35. И помало сам била изненађена. Град се није поклопио са оним из маште. Неки делови града подсећају на Истанбул, што је, историјски гледано, доста и разумљиво. Улице нису широке, а нису тако ни чисте. Строги центар града поседује оно што и свака метропола има. Али, чим се мало одмакнете, слика је другачија.

Атина има око три милиона становника. Процењује се да има и око милион и по миграната. Са тим проблемом се тешко носе. Кад пролазите улицама што у ужем, што у ширем центру, дешава се да не можете прићи, на пример, излозима. Импровизовани кревети за мигранте. Они покривени јорганима, а око њих чиније са храном. И не само на улици. Паркови, станице. Људи који су кренули за неким можда бољим животом, долазе до луке у Пиреју, најчешће илегално, ту одмах седају на метро и довозе се до Омоније. Ту се искрцају. Неки се снађу код познаника који су дошли пре њих, а неки наставе да лутају и чекају решење које је, очигледно, и даље далеко. Грци у Атини, како нам је једна мештанка испричала, не гледају благонаклоно на појаву миграната. Не воле са њима ни да се мешају. Повлаче се из делова где су се они населили, препуштајући да се тачно издефинише шта коме у граду припада. Та мештанка нам је испричала и  да су Атињани за кратак период- од деведесетих, па до данас, прошли кроз благостање и кроз сиромаштво. Од луксуза, повољних кредита, мењања станова до екстремних задужења код банака и борбе са сиромаштвом. Просечан Атињанин је задужен око двеста хиљада евра. Привреда је уништена, а оно што је и даље нада јесте туризам. Међутим, Грчка, поред богатог историјског наслеђа које долази да види цео свет, по броју туриста и заради од њих остаје далеко иза, рецимо, Француске и Италије. Оно што је позитивно у тој причи јесте што постоји много Грка пореклом из Атине који су се скућили и обогатили по свету. Најчешће су то Енглеска и Америка. И то су углавном бродовласници, милионери који, ма где били, на питање одакле су не кажу ни Грчка, ни Атина, већ наведу село из ког потичу. Поносни на своје корене, ти богаташи дарују земљу, помажу сиромашнијим студентима, оснивају фондације и доводе светске фаце које купују виле и летују у Атини или на Пелопонезу.

То је, по мојим сазнањима и виђењима, нека стварност и данашњица овог града филозофије и уметности. С друге стране, ту је историја и Стара Грчка. Због тога сам и посетила Атину, због тога је посећују и милиони туриста годишње.

Много је тога што љубитеље старина, историчаре, археологе, песнике, знатижељнике, студенте и остале привлачи Атини. Ја ћу навести нека места која сам посетила и које не би требало заобићи.

ПЕЛОПОНЕЗ

Полуострво одвојено од копна Коринтским каналом. Површине око двадесет хиљада квадратних километара. Познати градови- Патра, Спарта, Коринт, Нафплион, непрегледне плантаже, живописне планине, археолошка налазишта. Много је тога што Пелопонез нуди и не би било довољно ни месец дана да се све обиђе. Они који иду из Атине, обично обиђу оно што је најближе и до чега је добро организован и повољан превоз. А то је Епидаурус и то је Микена.

Епидаурус је место на Пелопонезу најпознатије по древном позоришту које се, због савршене акустике, и данас сматра савршеним. Старо је преко два миленијума, а и данас се користи, нарочито лети, када се одржавају летње позорнице, фестивали, на којима гостују најпознатија светска имена. Изводе се искључиво грчке трагедије, али и комедије и понекад Шекспир. Изграђено је у 4. веку пре нове ере, а у каснијем периоду је додато још места, тако да укупно може сести око дванаест хиљада људи. Данашњем човеку је тешко замисливо да је градњом позоришта постигнута таква акустика која омогућава да глумац, који стоји у центру, у такозваној нултој тачки, може пренети и речи изговорене шапатом чак до последњег реда. Осим позоришта, у Епидаурусу је било и познато лечилиште, названо по Асклепију, сину Аполоновом који је био бог  исцељења. У музеју надомак позоришта, могу се видети многи медицински инструменти које су древни Елени користили. Лечилиште је било познато и по лечењу душевних болести, најчешће плацебо ефектом. Било је заступљено лечење биљкама, змијским отровом, али су се вршиле и операције.

Поред Епидауруса, једно од највећих блага Пелопонеза јесте Микена. Овај град се убраја у десет највећих атракција Грчке. Утврђење које сеже до 1600 година пре нове ере. Микена је била центар војне и економске моћи све док није потпуно пропала под налетом Дораца. Данас у Микени могу да се виде зидине, утврђења, да се распознају куће, гробнице, делови палата, а позната капија са уклесаним лавовима дочекује на улазу готово нетакнута и сведочи о једном несталом времену ратника и трговаца. За проналазак Микене, бројних гробница и других утврђења, Грци много дугују чувеном немачком археологу, Хајнриху Шлиману. Он заправо није био археолог по струци, већ невероватни заљубљеник у грчки мит који је велики део богатства уложио у ископавања, водећи се Хомеровим еповима и интуицијом. Своје проналаске није присвајао, већ их је остављао Грчкој и, захваљујући њему, Грци могу с поносом да истакну своје благо које се највећим делом чува у Археолошком националном музеју у Атини. У Микени, Шлиман је пронашао остатке читавог једног живота у свим његовим сегментима. Најпознатији предмет је Агамемнонова златна маска, која се такође чува у Археолошком музеју.

КЕРАМИКУС

Остаци древног града Керамикуса, насеља занатлија- уметника, налазе се у ширем центру Атине. У оквиру овог насеља могу се видети остаци зидина града, капије, зидови просторија за становање и производњу предмета од керамике, најчешће ваза и скулптура. Ту су и надгробни споменици, гробнице, удубљења у којима се пекла керамика, а у склопу насеља постоји и музеј са богатом поставком онога што је у овом месту пронађено.

Невероватне скулптуре изазивају дивљење и код оних који се у уметност не разумеју много. Улазнице за ову локацију коштају 6 евра ван сезоне и 12 у сезони. Та цена улазнице је слична на свим локацијама, ако се одлучите за самосталну посету, а не за услуге агенција и водича, где све то дође доста скупље.

АКРОПОЉ

Било у ком хотелу да се сместите у Атини, ако се попнете на кров или на неку од тераса, можете видети Акропољ. Он се уздиже изнад Атине и делује као неки древни чувар. Из града гледано, он представља неки контраст и подсетник да је некада било другачије. Нарочито  лепо из даљине изгледа ноћу, јер је добро осветљен, па сваки стуб може да се разазна из скоро свих делова града. А издиже се на невероватним стенама које као да је неко само руком спустио у Атину. До метро станице подно Акропоља се брзо стигне из свих праваца, а онда следи пешачење од око десет минута.

Акропољ јесте величанствен. Грађевине, белина, чистина, висина. И невероватан поглед на град. Све је накако мегаломански и све је лепо. Представља остатак златног доба и успомену на светилиште посвећено управо Атини. Поред  Партенона који доминира, ту су и остаци олтара посвећених Зевсу, Артемиди, Афродити. Не може се Акропољ лако описати, јер се он доживљава и остаје само утисак, без неких превеликих тумачења и информација. Најбоље је попети се, сести на неки од зидова и реконструисати у глави то давно време.

А када сиђете са Акропоља, наилази се на низ уличних кафића и сувенирница који пружају поглед управо на ово  чаробно брдо.

У Атини треба, наравно, осетити дух града. То се подразумева. Треба обићи Синтагму, део града који се зове Монастираки, Плаку (грчка Скадарлија), стадион првих модерних Олимпијских игара, остатке Зевсовог храма, музеје (Археолошки обавезно, мада је одличан и богат и Војни музеј- све зависи од интересовања), луку Пиреј… Треба седети по тавернама, пробати специјалитете, пиво, али и читаво царство слаткиша- како у тавернама, тако и у многобројним посластичарницама. Није искључиво да се погледа и нека представа, с обзиром на то да у граду постоји 450 позоришта.

Ја сам била пет целих дана. И стигла сам све од побројаног(осим представе, нажалост). Потребна је добра организација, мало авантуризма у крви и помоћ пријатеља. Сам град није скуп, превоз је веома добро организован, па се све стиже. Успела сам да осетим дух града, одморим, али и да се нађем на тим неким знаменитим местима која су незаобилазан део Атине.

И, када бих бирала између мита и стварности, изабрала бих мит. Јер сам и на путовање носила књигу, Грчку митологију. Некако је све другачије када су на путу са вама Тезеј, Херакле, Медеја и  остала лепа, застрашујућа екипа…