Mali mi je ovaj Kiš
Prvi zemljotres:
Svi znamo za romansiranu priču o dva bola, koja se završila tužno. Jedino tužnija stvar od te kratke i nesrećne ljubavi između demokrata i socijalista, jeste ona o dva galeba bela opevana od kralja narodne muzike Šabana Šaulića. Ali o dualizmu neki drugi put… Ovo je priča o tri zemljotresa koji su nas zadesili početkom ove sedmice i krajem novembra 2019. godine.
Prvi zemljotres nas je pogodio u ponedeljak uveče. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, rekao je gostujući u Ćirilici kod Milomira Marića da su i velikog pisca Danila Kiša optuživali da je plagijator, kao što i danas čaršija ispira usta sa sličnom veličinom. Pogađate, naravno, da je reč o ministru finansija Siniši Malom.
Tom konstatacijom, Vučić je stao na žulj, pljunuo u lice, turio prst u oko i pogodio pravo u živac građansku Srbiju za koju je Danilo Kiš i književnik i svetac. Odmah je usledila reakcija da je poređenje neumesno i neprimereno, gostovao je i Kišov prijatelj Filip David u nekoj emisiji da dodatno pojasni stvar, „Nedeljnik“ je na FB-u postovao sećanje Bože Koprivice… i sve u tom maniru. Naravno, svaki iole obrazovan čovek zna da je razlika između Malog i Kiša najsličnija razlici između dupeta i oka, ali elemenata za poređenje ipak ima.
Kiš je bio najbolji student i prvi je diplomirao na novootvorenoj katedri za svetsku književnost, dok Mali ima diplomu da je bio najbolji student ekonomskog fakulteta na istom univerzitetu. Mali je, međutim u prednosti po tome što za razliku od Kiša može sigurno da istrči polumaraton ko iz pičke ili da odbrani penal na nekoj fudbalskoj utakmici. Pored kondicije i talenta za šport, Mali ima sigurno i veće materijalno bogatstvo od proslavljenog pisca. Kiš je studirao spavajući po klupama u parku i mansardama, dok Mali samo u Bugarskoj ima, ako je verovati zluradoj čaršiji, 24 gajbe. Kiš je svetsku slavu stekao iz garsonjere u Palmotićevoj ulici, na krevetu, u turskom sedu i za pisaćom mašinom, dok je Mali počeo kao deo Đilasove vlasti u Starom dvoru, da bi se nakon šaltanja u SNS i stolovanja u prestonici, domogao mesta ministra finansija. Svetsku slavu, međutim, još nije stekao.
Kiš je bio potpuno posvećen svom pozivu. To je za njega bila neka vrsta misije. Nije pristajao da bude kadar koga mogu kupiti stanom, novcem, priznanjima… Čak je vratio i NIN-ovu nagradu kad je taj nedeljnik objavio neke tekstove koji mu nisu godili. Kiš nije pristajao na kompromise, zbog čega je sigurno i patio. Ali to ne pristajanje na kompromise mu je omogućilo, kako kaže Milan Kundera, da bude i najznačajniji pisac koji je stvarao u Parizu osamdesetih godina dvadesetog veka.
Kiš je, dakle, bio siromašni aristokrata, koji je voleo Pariz, Dubrovnik, kafanu, žene i cigarete goluaz. Mali je bogati skorojević i preletač koji je rušio kuće po Hercegovačkoj ulici. I još je, ako je verovatni zluradoj čaršiji, tukao svoju ženu.
Kiš je preživeo radni logor u Mađarskoj za vreme Drugog svetskog rata, dok je Mali, zajedno sa Čučkovićem, gradonačelnikom Obrenovca, ako je opet verovati zluradoj čaršiji, kriv za smrt nekoliko desetina ljudi kojima su za vreme poplava 2014. godine savetovali da ostanu kod svojih kuća.
I na kraju, Kiša su za plagiranje napali beogradski intelektualci, čisto iz zavisti, jer nisu imali štofa sa svetsku slavu, a Malog je za plagiranje osudio matični univerzitet, jer su uporedili njegov rad sa izvesnom doktoranticom iz Etiopije. Kiš se naravno odbranio sam u „Času anatomije“. Malog je pokušao da odbrani Vučić kod Marića u Ćirilici, tako što ga je uporedio upravo sa Kišom.
Ovoga puta bih ipak stao u odbranu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Opravdano sumnjam da je ideja o poređenju Malog i Kiša bila lično njegova. Predsednik je trenutno pod pritiskom zbog raznih afera koje prave paceri oko njega i verovatno ne stiže da, pored časova ruskog koje sluša sabajle, misli još i o književnoj polemici koja se vodila krajem prošlog veka i prelila u ovaj, dvadeset i prvi. Tu je, naravno, i njegova hronična bolest koju su pokušali pre par dana da saniraju lekari sa VMA. I sigurno da u toj egzistencijalnoj krizi našem predsedniku ne pada na pamet bilo šta od tih visokosofisticiranih bisera umetničke kritike. Da je govorio o oranju Kraljevića Marka, pa u redu. Em oru obojica drumove, em su vazali koje narodna epika nekada, a PINK danas, predstavljaju kao heroje.
Moje je mišljenje da je poređenje između Kiša i Malog, našem predsedniku servirao upravo voditelj Ćiriliće Milomir Marić. Tačnije, da je Marić Vučiću nabacio loptu na volej kako bi se opet digla prašina oko neke teme, dok se aktuelne afere ne zataškaju. Vučiću je to dobrodošlo, a Marić, koji voli da priča priče o našim ljudima u Francuskoj i fasciniran je krimi miljeom koji se nekada vrzmao oko Alena Delona ili madam Pompidu, želeo je opet da osveži onaj mladalački sentiment kad su se vodile intelektualne polemike u Klubu književnika i oko njega. Sigurno da je tada mladi Milomir intimno sanjao da i sam bude jednog dana poznati srpski pisac u Parizu, da piše teme o opasnim marginalcima i puši goluaz umesto električnih cigareta. Imao je zaista sve intelektualne predispozicije za to, osim muda. Sad mu je ostalo samo da podgreva stare polemike, loži senilne Kišove prijatelje i uživa u ulozi maskote aktuelne vlasti i klovna Happy TV-a.