Жути Ласта је рођен пре четрдесет година у једној малој трошној кући на Карабурми. У Улици Патриса Лумумбе. Или Тетриса Тулумбе, како би он рекао.

Отац му је био камионџија и алкохоличар. Покојна мајка, коју није ни запамтио, била је домаћица.

Оца памти. Додуше површно. Памти га најчешће дебелог и знојавог, у сивој трико мајици и с пешкиром око врата. Стиже са пута, узима сина у руке и диже га изнад главе. И окреће у зраку као да је пропелер. Сећа се и да у том тренутку почиње да плаче. Али се не сећа због чега.

Жути има и старијег брата. У свађи су.

„Опет смо се потукли. Ударио ме је летвом по руци“, рекао ми је једном.

„Само по руци?“ питам га и загледам са свих страна.

„Ожиљак на глави ми је од раније, ако то мислиш. Бејзболка“, објашњава. „Успомена из Врњачке Бање.“

„А шљива испод ока? Ко ти је њу направио?“ питам.

„Неки ликови са Коњарника“, одговорио је са уздахом. „Знаш ли да ми је доктор забранио да одлазим на Коњарник?“

„Нисам знао“, кажем му. „Али видим да ти је погодио терапију.“

Жути Ласта има прозирну светлу косу и зелене очи. Ниског је раста, али прилично стамен. На њему се види да се некада активно бавио спортом. Био је скакач. Са десетке. Најбољи у Београду. Бар тако каже.

Каже и да често сања како се пење на скакаоницу. И да затим, високо горе, посматра воду у базену која се пресијава на сунцу. И људе који му из његове перспективе личе на мраве. Онда затвара очи, удахне ваздух пуним плућима и протрља дланове један о други. Кад осети да је тишина завладала целим његовим бићем, приђе лагано ивици даске.

И скочи.

Стил који бира док скаче са скакаонице познат је под именом „ласта“. Отуда и надимак.

„У сну је опасно скакати салто“, каже ми значајно. „Салто треба избегавати.“

А тај његов скок није обичан скок. То је у ствари почетак лета. Или пута за југ. Дуго, баш дуго путује Жути Ласта. Али пре самог додира са водом изненада се буди.

Буди се на месту које он зове – Решетке, а налази се близу Источне београдске капије, у насељу Коњарник. Жути се буди најчешће мамуран и окружен људима сличним себи. Људима који су махом бескућници и алкохоличари. И који се сваког јутра буде мамурни.

„Најгоре је буђење ако си вече пре тога пио шећерушу. Знаш, то ти је она брља од седамдесет кинти што мораш да је пијеш са запушеним носом.“

„Ух“, рекао сам с гађењем. „То је горе од отрова.“

Жутог сам упознао на Клиници. Лечио се од псоријазе. Цело тело му је било покривено црвеним печатима. На рукама и ногама је имао навучене пластичне кесе. Када је желео да запали цигарету, није му полазило за руком. Било му је веома тешко да покрене онај мали метални точкић на упаљачу. Прсти би му просто проклизали онако умотани у најлон. А није смео ни јаче да притиска механизам, јер му је кожа на јагодицама била сувише осетљива.

Замолио ме је тада да одем до оближње продавнице и да му купим шибице. Или упаљач на „клик-клак“, како ми је објаснио.

„На клик-клак“, зачудио сам се.

„Ма на потисак доле“, рекао је. „Функционише као полуга“.

Да, баш тако смо се упознали. Онда сам отишао до продавнице и купио му шибице. И упаљач на „клик-клак“ за сваки случај. Тим гестом сам купио и Жутог. А он ми је онда, као и већина људи са улице, отворио врата своје душе. На кеца, што би се рекло.

Жути није имао шта да скрива. Био је свестан својих болести и мана од којих није могао да побегне. Нити му се бежало. Није му остало ништа друго него да прихвати себе онаквог какав јесте. И можда се у томе огледао његов највећи квалитет. Живот без морала, али и без лицемерја. Или огољена егзистенција, како би рекли лево оријентисани филозофи.

„Како си дошао овде?“ питао сам га док смо пили кафу из пластичних шоља.

„Довезла ме Хитна“, рекао је мирним гласом. Затим је запалио цигарету и повукао дубок дим. „Нашли су ме на улици. Слошило ми се и сва је прилика да сам изгубио свест. Мора да је неко позвао Хитну. Не сећам се ко. Знам само да сам се пробудио у болници.“

„Због чега ти се слошило?“

„Пуно пијеш, слабо једеш. И тако, просто ти се слоши.“

Пре доласка у болницу нови пацијент се није купао најмање три месеца. Лето у Београду је било врело, а он са себе, за сва та три месеца неподношљивих врућина, није ниједном скинуо патике, чарапе, панталоне и доњи веш. У том стању му се појавила псоријаза.

Кад су га довезли у пријемно одељење интензивне неге, морали су прво да га скину и окупају. Скидали су га уз помоћ маказа. За патике, које је медицинско особље такође морало да исече, јер су биле пуне окореле крви, користили су баштенске маказе за поткресивање воћки или живе ограде.

Кад су некако успели да га лише одеће и обуће, почело је купање. Прво шмрком, па тек онда сунђером и сапуном. Обријали су му и браду, срезали нокте, намазали га помадама и напарфемисали. На крају су га обукли у плаву болничку пиџаму.

„Не волим плаву боју. Видиш какав сам? Ко пандур“, рекао ми је забринут за своју репутацију.

Да би излечили Жутог, лекари су му прво урадили анализу крви и мокраће. Тако је сазнао да псоријаза и алкохолизам нису његови једини здравствени проблеми. Лабораторија је показала да се у његовом телу запатио вирус ХИВ-а. И хепатитиса Б.

„Како ли сам добио СИДУ?“ питао се. И одмах након постављеног питања тражио одговор, слично ђаку који, несигуран у своје знање, гласно понавља лекцију.

„Вероватно од прљавштине и шпиритуса“, закључио је на крају потпуно сигуран да је погодио дијагнозу.

„Ма јок. Од крекера“, одговорио сам му. И одмах покушао да га утешим и просветлим. „Као прво немаш још СИДУ. Имаш само ХИВ. А као друго, тај вирус си могао добити или путем крви или секса. Никако од шпиритуса.“

„Шпиритус, штајга, дође ти на исто“, био је његов одговор.

Да, помислио сам, живот је за Жутог био сувише једноставан. Није водио рачуна о узроцима, већ само о последицама. И због тога ме је подсећао на човека који се креће по мрклом мраку и судара са предметима. Био је то живот „из прве руке“, сувише непосредан и опасан за мој укус.

У разговорима које смо касније водили, док се он лечио у болници, а ја га посећивао као волонтер, Жути ми је најчешће причао о свом братству бескућника. И како преживљавају на улици. Не могу а да не признам да ме је та тема, као особу која долази из неке друге приче и којој је мало шта у животу недостајало, највише интересовала.

Сваки дан тих људи подељен је по неком неписаном правилу на два дела. Први део је кад жицкају новац на степеништу недалеко од окретнице приградских аутобуса, а други кад за те паре купују храну и алкохол.

„Када је ракија купљена, следи најлепши део дана. Посебно ако је ведар и зимски, да мраз рези и да видиш свој дах док дишеш“, почиње Жути своју причу. „Тад наспеш чашу. Пуну, до врха. Али пази, чашу од двеста педесет милиграма, не ону малу. И све сручиш у себе. На препад, брзински“, рекао је узбуђено и погледао ме. „Какав је то осећај, матори. Стресеш се од неке непознате језе, као кад видиш лепу цуру у рано пролеће.“

Док сам га слушао с каквом страшћу евоцира успомене, имао сам утисак да ми говори о љубави свог живота. Или бар препричава доживљаје са најлуђег летовања.

„Живиш за ту прву чашу?“ питам га.

„Да. Само за њу. После је све ствар навике. Пијеш да промениш свест, да побегнеш у приче, смех, зезање. Или да заборавиш ко си и шта си.“

„А зими, кад падне ноћ, заборавиш ли да си на улици и да немаш где да  спаваш?“

„Зависи!“

„И шта радиш?“ интересујем се. „Одеш у прихватилиште за бескућнике?“

„Понекад. Али тамо је досадно, стално си окружен неким ћоравим дедама и крезавим бабама. Мени је лепше на Решеткама.“

„Али ти је и хладније“, примећујем.

„Постоји доста начина да се угрејеш.“

„Како?“ питам. „Запалите ватру у бурету и трипујете да сте црнци из Харлема.“

„Једноставније. Уђеш у први јутарњи аутобус и возиш се док не сване и не отопли.“

„То није лоша идеја.“

„Ма није, али увек се изнервирам кад видим нерасположена лица путника који иду у прву смену. Устали су у топлом, попили кафу, доручковали, имали уредан јутарњи секс и сад им још криво што имају посао“, каже Жути љутито.

„Ма пусти њих“, спуштам лопту. „Причај где још спаваш зими.“

„Уђем у сутерен неке зграде. Ето, тако. Или се попењем на таван. Понекад се увучем у неку напуштену кућу или тезгу на пијаци. Или у радничке бараке. Преспавам с времена на време код Качкета у стану кад му баба оде у бању“, објашњава Жути и онда заћути као да се сетио нечег веома важног. „Качке исто пије са нама на Решеткама, али има где да кунта. Има и бабину пензију.“

„Да ли се бојиш да ћеш се можда једног дана, пијан и несвестан хладноће, смрзнути на улици?“

„Бојим се, наравно“, рекао је забринуто. „Зато се добро и покривам пре него што легнем.“

„А чиме се покриваш?“ питам наивно.

„Ракијом“, одговора као из топа.

Његове речи деловале су на мене као да сам загризао лимун. Насмејао се мојој гримаси.

„Ракијом“, понових.

„Да, ракијом. Онда Цедевита и ја нађемо неки сув картон и легнемо на њега. Збијемо се један до другог као бодљикава прасад и буде нам топло.“

„Где може да вам буде топло кад спавате на бетону и зима је?“

„Па и не може кад је децембар или јануар. Али за те прилике имамо зимску опрему.“

„Зимску опрему?“

„Док је лето, ћорнемо два тепиха из неке перионице. Приштекамо их на сигурном и онда, кад стегне неподношљиви мраз, увијемо се у персијанце. Будемо као сарме, али буде нам и топло.“

Жути је заиста био права ризница практичне мудрости. Чудио сам се како улица научи човека да буде једноставан. Али и суров. Једном ме је саветовао да се ухватим за ресицу увета кад сам опекао прст на врелу плотну док сам му кувао кафу.

„Тако ћеш најлакше извући топлину из коже“, убедио ме је истог момента. Да ли због сугестије или је његов рецепт стварно деловао, тек бол је минуо. Следећи пут би ми открио нешто ново:

„Имаш шећер у коцки, а треба ти ситнији. Шта радиш?“ пита ме строго.

„Немам појма“, одговарам му без пуно размишљања.

„Ставиш га у крпу и истуцаш каменом, флашом или ципелом. Или ако си у болници питаш доктора да ти позајми чекић за рефлексе.“

Саветовао ме је и како да се окупам, ако којим случајем завршим на улици као бескућник.

„Кад ти буде досадио сопствени смрад, уђи у неки фићка, али тек кад се отвори, тада нема пуно гостију. И гледај да у њему ради нека млада и неискусна келнерица“.

„И да је лепа“, додајем.

„О томе мислиш тек кад се окупаш“, саветује ме Жути. „Али у почетку ти је битно да од цуре наручиш фука. Док ти она не донесе поруџбину, улети на брзину у клоњу и окупај се. Два минута ће ти бити сасвим довољно.“

Замислио сам себе како се купам у клоњи неког београдског кафића. И то за свега два минута! Не рачунам страх да у тоалет не бане газда, келнерица или гост раноранилац.

„Не верујем да би то могао“, рекао сам Жутом. „Два минута је заиста мало.“

„За тебе јесте. Ти би то време потрошио гледајући се у огледалу.“

Осим жицкањем пара на окретници Жути се издржавао и од социјалне пензије коју му је држава доделила. Та сума је износила око пет хиљада динара. Имао је и имање које је наследио од покојне мајке у неком ваљевском селу: стару кућу и запуштен воћњак. И један зарђали бицикл, како каже. Али као градско дете није се пуно разумео у пољопривреду. Нити га је интересовала. Радије је тапкао карте испред биоскопа и стадиона. Или се служио ситним преварама. Сумњам да се бавио и џепарењем, јер ми је једном до детаља причао како се у јавном превозу „ради пџе“. Или „шиша овца“.

„Овце“ је, како сам претпоставио, шишао скупа са својим најбољим пријатељем чији је надимак био Цедевита.

Цедевита је редовно посећивао Жутог док се овај лечио у болници. Изгледа да није могао без њега. Долазио би обично пијан и дозивао болесног пријатеља испод прозора собе у којој је овај спавао. Кад би га коначно дозвао, пружио би му две три кутије цигарета. И, компјутерском терминологијом речено, абдејтовао га о најновијим догађајима на Решеткама.

Цедевита је, како сам сазнао од Жутог, пореклом из југоисточне Србије. Има око педесет година, али изгледа доста старије. На лицу му се види да је дугогодишњи алкохоличар. Запуштеног је изгледа, обучен у фармерке и црну јакну од скаја. Лелуја кад хода.

Цедевита је, наводно, напустио џангризаву жену и ситну децу у свом родном месту и дошао, трбухом за крухом, у Београд да ради на грађевини. У престоници се брзо дохватио лошег друштва, па је све више пио, а мање одлазио на градилиште. Такав начин живота му је помогао да што пре заборави жену и децу. Али и да изгуби властиту снагу. По логици ствари није му пуно требало да радничку бараку у којој је спавао замени Решеткама. Тако се и упознао са Жутим.

„Кад се Цедевита напије, само прави проблеме. Прокључа ваљда у њему она јужњачка крв, па не може да се контролише“, описује Жути свог најбољег ортака. „Пре неки дан је обукао онај флуоресцентни прслук што по новом закону морају да имају возачи у ауту и почео да регулише саобраћај на раскрсници Устаничке и Булевара. Сва срећа па су га брзо провалили и позвали мурију. Могао је неко да погине због будале.“

Међутим, ни Жути није био цвећка. Ма колико се жалио на свог најбољег пријатеља, њих двојица су били тандем у сваком смислу те речи. И сналазили су се, како су умели, за смештај, алкохол и новац. Понекад и насиљем.

„У Београду постоји парк где се скупљају педери“, причао ми је једном. „Ја уђем у тај парк и почнем да врцкам задњицом или да причам преко мобилног као женско. Обавезно ме стартује неко од њих. Кад риба загризе мамац, одведем је у жбун или хаустор зграде, а ту ме према ранијем договору чека Цедевита. Нас двојица онда изнабадамо фегета, узмемо му кинту и запалимо.“

„Често то радите?“ питам га.

„Само кад смо у шкрипцу, јер је посао ризичан. Можеш налетети на неког геј каратисту, а ја се због болести сад слабије пеглам. А Цедевита је по природи кукавица и не знам какав је на певању ако би нас мурија ухватила.“

„Знаш ли ти на неки легалан начин да зарадиш паре?“ питам га.

„Знам“, каже увређено.

„Како?“

„Узмеш од неког кафанског пијанца двеста кинти. Кафанског, не овог као ја. И кажеш му да запамти три последње цифре оног броја на новчаници.“

„Добро“, одговарам тихо и неприметно се претварам у уво.

„Е, кад он запамти тај број, ти савијеш пару у штапић, ставиш је у шаку и дунеш кроз њу. Да му скренеш пажњу са поенте. После одмоташ новчаницу и питаш пијанца: „Је ли то та новчаница коју си ми дао?“ А он гледа у број закрвављеним очима и мисли да сам ја, савијајући је и дувајући у њу, заменио редослед цифара у оном броју. Или му подметнуо неку другу новчаницу. Капираш причу?“

„Капирам“, кажем.

„Е кад лик сними цифре које је раније запамтио, каже самоуверено, како то само пијанци знају: „Да, то је та новчаница коју сам ти дао!“ Кад то изговори, онда му кажеш: „Ако си ми је дао, хвала ти.“ И ставиш кинту у пџе.“

„Схватам. Поента је у глаголу (дати) а не у именици (новчаница).“

„Шта рече?“ одговори Жути као да га је неко препао у мраку.

„Па тражи ли ти после неко да му вратиш паре које ти је ДАО“, појачавам тон показујући му да сам схватио фору.

„Ма где. Глупо му. Ти му продао зонфа, а он да ти узме лову назад. Само би још више испао смешан.“

„И то ти је легално?“ питам га.

„Легално или не, али пали“, одговара Жути.

Ипак, најупечатљивија прича коју сам чуо од Жутог везана је за новчаник који је нашао поред грила, на окретници. Слушајући пажљиво низ перипетија о том догађају стекао сам слику како изгледа један сасвим обични дан тог сасвим необичног човека. Јер у тој причи се све сустигло. Као у грчкој драми: срећа у несрећи и несрећа у срећи, неиживљени и лабилни карактери, игра судбине и питање воље, смех и ситне пакости. Али пре свега поука. Жути би причу почео поуком. Практичном, наравно.

„Битно ти је да знаш да документа и паре никад не држиш заједно“, гласио је почетак те приче. „Ако их пронађе неко као ја, бациће ти и личну карту и возачку дозволу и здравствену књижицу, а паре ће потрошити. Ако нађе само документа, даће их првом полицајцу на кога налети како би показао да је поштен. Ствар психологије“, објашњава ми.

Њега је, дакле, једног дана задесила срећа да нађе новчаник, код грила на окретници, а у новчанику – осам хиљада динара. И документа, која је наравно бацио поред једног дрвета у паркићу, где је, ван очију јавности, проверавао милост Фортуне. Или „колико је добар“.

За те паре је одмах купио бокс цигарета, литар вотке, литар ракије, литар лозе, једну киселу воду, кило саламе, теглу корнишона и хлеб, „онај француски“. Онда је нашао Цедевиту, како изваљен спава на Решеткама. Пробудио га је и заједно су отишли код Качкета.

„А Качке? Је ли вам се обрадовао кад вас је видео?“ питам га и замишљам како бих ја реаговао да ми два бескућника бану на врата стана са три литра жестина.

„Обрадовао нам се к’о Деда Мразу“, одговара из прве.

„И јесте ли се квалитетно убили од алкохола тог дана?“ провоцирам га.

„Није било квалитетно!“, рече са сетом у гласу. „Ја сам зезнуо ствар.“

„Ех ти! Зар је могуће?“

Жути је, тек што су отворили флашу ракије, оставио Цедевиту и Качкта да пију у стану, а он је изашао вани. Претходног дана, како ми је објаснио, њих тројица су седели на Решеткама и гласно маштали о храни, па се Жути, гладан као вук, изјаснио да би му највише легло печено пиле.

„Да, хтео сам да купим печено пиле“, рече он. И настави у истом ритму. „Али кад сам изашао испред зграде налетим на такси. А баш дуго се нисам возио таксијем.“

Како је то изговорио, одмах ми је пао мрак на очи. Знао сам да је дошло до заплета драме.

„Купим на оближњем киоску пет лименки пива и кажем мајстору да ме вози по Београду за све паре које сам имао. Неких четири хиљаде динара ми је остало.

„И куда си се све возио?“ питам га у неверици.

„Возио сам се од Коњарника до Земуна. Преко Миријева и Вишњице, наравно.“

„И спискао си све паре за такси?“

„Камо лепе среће“, одговори он. „Кад ме је мајстор истоварио код Решетки, к’о за баксуз ми остаде сто педесет динара…“

Кад је дошао на Решетке, Жути је огладнео. Отишао је до грила, близу кога је, пет-шест сати раније, пронашао новчаник. Док је чекао у реду за пљескавицу, девојка из грила га је препознала и позвала је двојицу момака – Станлија  и Олија, како их Жути описа.

„Е он вам је пронашао новчаник, видела сам га данас како броји паре у паркићу“, рече радница Станлију и Олију и показа очима у правцу Жутог.

„Поштена нека девојка?“ кажем.

„Друкара“, одговара бесно. „Приђу ти тада мени Станлио и Олио и кажу – реци багро где си бацио документа, паре ти опраштамо.“

Кад је видео да нема куд, Жути је одвео Станлија и Олија до дрвета у паркићу и тамо су пронашли документа. Била су прљава, јер их је Жути бацио у блато.

Олио је папирном марамицом очистио своју личну карту и возачку дозволу, а затим се придигао из чучећег става и два пута ударио Жутог песницом у лице. Једном у браду, а други пут испод ока, што је било више него довољно да овај падне као свећа. И изгуби свест.

„Шта би кад си дошао себи?“ питам га.

„Био сам и даље гладан. Али нисам смео да идем до грила. Мислим у себи, ниси ваљда луд да те опет пеглају на окретници, кад су те већ изнабадали код дрвета. Шта ћу, повијем реп и одем код Качкета на гајбу.“

„Је ли ти се опет обрадовао као Деда Мразу?“

„Можеш мислити. Пита где је печено пиле, а ја једва живу главу извукао.“

Жути ми је онда препричао како су њих тројица за једно вече попили сав алкохол који су имали и попушили бокс цигарета. Појели су и хлеб, саламу и корнишоне, али тек пред зору.

Сутрадан, кад су се пробудили, опет су били голи као пиштољи. Међутим, није им се жицкало тај дан. Дали су себи слободно, пошто је Цедевита успео да убедио Качкета да продају усисивач његове бабе.

„Качке пристане, а Цедевита за мање од пола сата ували онај крш неком човеку на окретници“, рече Жути. „У стан се вратио као да је завршио посао века. И донео нам ракију, ону бољу, пљуге и нешто за клопу. Супу, између осталог, да зезне Качкета.“

Није ми било најјасније како је то Цедевита хтео „супом да зезне Качкета“, па ми је Жути и то разјаснио.

„Качкету не ради шпорет, већ има оно електирично кувало од пластике. А трик ти је у томе да наговориш некога, глупог као Качке, да сручи целу кесице супе у кувало док вода кључа. Ко то уради, читав садржај из кесице се аутоматски врати на руке.“

„И ти си то знао, али си ћутао?“ питам га.

„Наравно да јесам. Ту фору сам ја и продао Цедевити“, рече Жути с поносом и настави причу. „Сипа Качке супу, опржи се и поче да кука. Кукамо шатро Цедевита и ја са њим, кажемо му: иди будало у купатило, умиј се. Он оде и умије се, врати се бесан, а нас двојица у смех. Схватио је да смо га намерно зезнули и одмах нас је истерао са гајбе.“

„Што га нисте ложили да му је кувало било покварено, па да се опржи и следећи пут?“

„Где то да му кажем кад му је кувало све што има од беле технике. У њему готови и кафу и чај и јаја. Не би ме чудило и веш да откувава,“ рече Жути и поентира са задршком. „Пошто смо му Цедевита и ја месец дана пре тога продали веш машину.“

Последњи пут Жути и ја смо се видели у новембру 2010. године. Дошао сам на Клинику и он ме је замолио да прошетамо по Врачару.

„Ако се не стидиш да шеташ са мном?“ рекао ми је тада.

Дан је био изузетно леп. И сувише топао за то доба године. Када смо изашли на улицу, Жути се збунио. Дуго није био вани и дах града га је просто опио.

„Осећам се као кад сам први пут после две године мардеља напустио Забелу. Шетам се по Пожеревцу, а не знам ни где ћу ни шта ћу. Хтео сам да паднем на сред улице од узбуђења. Сва срећа па се ухватих за једног пензионера. Кажем му: деда, могу ли мало да се држим за тебе, платићу ти после пиво“, отпочео је Жути причу.

„Ниси ми рекао да си био у затвору.“

„Јесам. Ухватили ме у крађи. Обио сам магацин у коме сам радио.“

Жути и ја смо на киоску купили сок, жваке и цигарете. Сели смо у парк преко пута Храма Светог Саве. Ноћ је почела да пада, а Храм је засветлео од рефлектора који се укључују свако вече и обасјавају га на импозантан начин. Иза нас је била метеоролошка станица, ограђена ниском зеленом оградом.

„Могао бих се увући у ову кућицу да кунтам понекад“, рекао ми је. „Али би ме избацили чим би ме пронашли унутра“, закључио је. И одмерио ме од главе до пете.

„Тебе не би“, наставио је. „Ти си њихов.“

„Како то мислиш њихов?“ питам га. „Какве ја везе имам са метеорологијом осим што ми се свиђа једна водитељка временске прогнозе?“

„Па завршио си факултет“, објашњава ми. „Ти си њихов.“

„Ма избацили би и мене, Жути“, кажем му кроз смех искрено се дивећи његовој логици.

Отворили смо сок, завалили се на клупу и гледали у правцу Храма. Жути је запалио цигарету. Ћутали смо неко време. Све док се није огласило звоно. Он је истог момента цигарету пребацио из десне у леву руку, поскочио на ноге и прекрстио се. После је опет сео.

„Кад бих могао да добијем посао да чистим Храм“, рекао је са уздахом. „Али не вреди. Ко ће мене да прими било где? Посебно ако сазнају да имам СИДУ.“

Нисам му ништа рекао. Помислио сам да би Жути једног дана можда и Храм опљачкао, као што је опљачкао и магацин у коме је радио. Али сам схватио да неко решење, ипак, мора да се нађе за људе као што је он.

„За три дана излазим са Клинике. Доктор је данас био у визити и каже да су ми сви резултати добри.“

„Знаш ли где ћеш?“ питам га и осећам како од тог момента ваздух постаје хладнији. И да зима неминовно стиже.

„На Решетке. Где би? И опет ћу да пијем, знам то“. Глас му је био тих и сигуран. Звучао је као неко ко се, свестан неминовности судбине, унапред мири са њом.

Нисам знао како да му помогнем. Осетио сам се кривим што имам где да спавам. И што имам посао на који одлазим мрзовољан, налик већини људи у градском превозу. Људи који су махом имуни на типове као што је Жути. И који презриво, као са висина Олимпа, гледају на бескућнике и кажу: „Хитлер је био у праву, клошаре треба побити.“

Тужно је то, помислио сам, што већина људи не схвата да постоје и другачије особе којима циљ, како у животу тако и у јавном превозу, није да дођу на одређено место. Из тачке А у тачку Б. Већ да им је циљ, како Иван В. Лалић рече у песми о Аргонаутима – само путовање.

А на путовању се треба угрејати. И забавити. Возити се по Београду у таксију за све паре, пити пиво на задњем седишту и уживати у хитовима Синана Сакића, које је љубазни таксиста, преко ЦД-а пустио једном галантном муштерији. И бескућнику!

Погледао сам у Жутог који је буљио у земљу и одсутно пушио цигарету. Подсетио ме је на врапца, а не на ласту. На птицу која је симбол Београда и која не уме да се одсели у топлије крајеве кад стегне мраз. Ћутао је и пушио док обојица нисмо чули бат корака. Дигли смо главе и погледали у истом правцу.

Стазом која води поред клупе на којој смо седели, ходала је прелепа девојка. Једна од оних што на мушку психу делују као прва ракија коју Жути, горе на Решеткама, сручи у себе. Брзински, на препад.

Када је цура прошла, дуго још праћена нашим погледима, Жути се први огласио.

„Замисли да ти овакава риба каже – волим те.“

Затворио сам очи, дубоко удахнуо ваздух и протрљао дланове. Налик Жутом који сања да скаче са скакаонице у базен чија се вода пресијава на сунцу.

„Замислио сам“, кажем.

„Кад би мени то рекла, ја бих јој лупио шамар и убацио у контејнер“, рекао је Жути.

Отворио сам очи и насмејао се. Једним потезом ме је вратио у реалност. Схватио сам да мој друг има страх од љубави. Сувише је осетљив. Вероватно због дугогодишњег дружења са ракијом, која људе по правилу чини осетљивима. Или раздражљивима.

Растали смо се недуго потом. Сачекао сам да попуши још једну цигарету.

„Видећемо се ускоро“, рекао сам држећи његову шаку у својој.

„Хоћемо“, рекао је он. И онда је свако отишао на своју страну.

Када сам након седам дана поново дошао на Клинику, Жути више није био ту. Сестра ми је рекла да се није ни вратио оно вече кад је отишао са мном у шетњу. Али да га је једна друга сестра, што свакодневно долази из Лештана на посао, видела како жицка паре на степеништу, близу окретнице приградских аутобуса.

„Мислите на Решеткама?“, рекао сам као да сви знају за то место.