Krenuli smo sabajle. Dva brata V, Bilja, žena starijeg V. i ja. U autu, sa još nekoliko auta i jednim kombijem. Jedan kombi je otkazao iz opravdanih razloga. Drugi vlasnici kombija su morali da voze decu na takmičenje. Mislim da su istu decu, vozila dva različita kombija. Ne uklapa se u zakon fizike, jer jedno telo, u ovom slučaju dečije, ne može biti u isto vreme u dva različita kombija, ali zakoni fizike više nisu konstanta. Čovek sad može da ih menja. Recimo, da rastera oblake i spreči kišu. Ili izazove zemljotres i cunami. Ili da jedno telo istovremeno smesti u dva različita kombija itd… Marks je verovao da mogu da se menjaju samo društeni zakoni, a ne i fizički, ali napredovalo se. Ili degradiralo.
U Požegi smo točili gorivo. I osetili miris roštilja iza benzinske pumpe. U okviru mesare je bilo uslužno pečenje. Pojeli smo po malu pljeskavicu. Od dodataka može samo ljuto i luk. Cena jedne pljeskavice je neverovatnih devedeset dinara. I brojevima: 90. Zlatno doba, nema šta. Bar u Požegi.
Kafu smo popili u „Meraku“, a u Čačku smo se priključili većoj koloni automobila. I nastavili put Beograda, ali ne auto-putem, već preko Rudnika, kako bi pokupili Milanovčane. Usput smo obavestili Varošane iz Beograda da je mesto sastanka Vukov spomenik. Ali zbog gužve, nismo svi uspeli stići na dato odredište. Kombi se parkirao kod Glavne železničke stanice, a mi u garaži ispod Vuka.
Kad smo se našli sa dvedesetak zemljaka, među kojima je bilo bivših i dragih đaka, Zika iz Sove, kao i dr Jelena, supruga mlađeg V, zaputili smo se Bulevarom ka Skupštini. Razmenjivali smo uobičajene informacije o vremenu, zdravlju i zavičaju. Jedna od bivših učenica primećuje kako sam obučen u „adidas“ i pita me da li se za moj stajling pobrinula FB stranica „Slavorum“. Lepša strana prosvete je upravo ta: obrazuješ nekoga da bi te posle kvalitetno zezao.
Deo puta niz Bulevar sam prošao i sa svojim rođakom Dušanom iz Užica, diplomiranim inženjerom elektrotehnike. On radi u jednoj državnoj firmi i priča mi kako sve njegove kolege masovno napuštaju Srbiju, čim im se ukaže iole bolja prilika.
U Pionirskom parku smo se skupili sa ostalim sugrađanima. Bilo nas je oko pedesetak. I razvili smo baner sa imenom našeg grada. Prolazeći kroz masu ka mestu blizu bine, bili smo nagrađeni aplauzima. Razloga je više: Nova Varoš je bila 100. grad u kome su se održali protesti i gde su na svim skupovima koje smo organizovali govorili sve sami štihovi. Nagrađeni smo i zbog toga što je masovnost protesta u našem gradu, a u odnosu na broj stanovnika, bila na zavidnom nivou.
Miting je počeo recitovanjem Disove pesme „Naši dani“, a u izvedbi glumca Hadži-Maričića. Zatim su se govornici smenjivali jedan za drugim kao na traci. Po mom mišljenju, najbolji su bili malinar Milovan, zaboravio sam mu prezime, novinar Srđan Škoro i profesor Čupić. Škoro je tom prilikom rekao, citirajući nekog filozofa, da svaki diktator ima neku devijantnu crtu ličnosti, i to je ono što mi se u slučaju našeg predsednika učinilo kao uspešna ad hoc analiza. Ta rečenica me je pogodila u glavu, kao jabuka Isaka Njutna. Sve mi je bilo jasno: crna rupa, ali ne gravitacije, nego inteligencije, pukla je pred mojim očima u punoj meri i sjaju. Vučić je ta crna rupa koja usisava zdrav razum građana Srbije. Nama, pak, koji smo čitali Hegela i ne verujemo u zdrav razum, može samo da pljune pod prozor.
Banku je zatim uzeo lider PSG-a i glumac – Sergej Trifunović. I besedio je oko dvadesetak minuta. Kao čovek scene i trenutka, Sergej je govorio zanimljivo, stihijski, politički nekorektno, uz psovke, i moram to reći: amaterski. Snimao je publiku i sebe telefonom. Citirao je i Dostojevskog, ali nepotpuno: u definiciji čoveka, kao bića koje se na sve navikne – istakao je samo specifičnu razliku, a ispustio genus proximum: „dvnonožno“. Obećao je jednom od ministara da će „mu se najebati trista milosnih majki“. Dobio je čak i sms-molbu od nekog lidera iz opozicije da prestane s nastupom. Sergej, kao čovek trenutka, tu je poruku javno i pročitao. Najveći gaf je učinio kad je rekao da se plaši da će opustelu Srbiju naseliti Sirijci i Mađari. Kod Mađara se naravno zeznuo, jer su Mađari naši državljani i dobre komšije. A i šta će jadni Sirijci? Nije ni njima sigurno svejedno doći iz, recimo, jednog Damaska, najstarijeg grada na svetu, i nastaniti se u nekoj vukojebini u jugo-istočnoj Evropi.
Dobra stvar koju je Sergej, međutim, istakao jeste da lustracije mora biti i da više nema dila sa likovima kao što su Ljajić, Čeda Jovanović, Čanak i slični.
Nakon šetnje beogradskim ulicama, ponovo smo se vratili ispred Skupštine. Ovog puta su nam se obratili lideri opozicije. Govorili su kratko i jasno. Od jednog dela publike izviždan je bivši predsednik Srbije, Boris Tadić, ali je zahvaljujući političkom iskustvu umeo da, kako kaže stara srBska reč – „izhendluje“ nepredviđenu situaciju i napomene „kako je i TO demokratija“, za koju se, inače, borimo.
Začudilo me je da se Đilas nije obratio prisutnima. U prošli ponedeljak je govorio u Novoj Varoš i posle se družio sa ekipom iz Saveza u stranačkim prostorijama. Možda se plašio da ga ne izvižde kao Borisa, a možda nije hteo, kao pragmatičan čovek, da se pojavljuje i govori kad je već sve ionako rečeno. I više puta ponovljeno. A to se da sažeti u sledeću rečenicu: da je Vulin bruka za vojsku, da je ministar policije – slina, da je Vučić dobio stan od sto i kusur kvadrata dok su krvarili junaci sa Košara, da živimo u jedinoj državi na svetu gde vlast štrajkuje glađu i da je Dj Žeks, pa onda se nabroji sve ono što taj estradni mag zaista i jeste…
Na kraju nam je rečeno da će lideri opozicije napraviti komisije za pregovore o REM-u, RTS-u i fer izbornim uslovima. Zahtevi koji se krvnički traže u Srbiji su nešto što se u normalnoj zemlji podrazumeva. U tome se vidi naša tragedija. Kao i u činjenici da je predsednik Vučić odmah našao za shodno da kaže kako je REM nezavisno telo koga ne čine stranačke ličnosti, da on ima više prigovora na rad RTS-a od opozicije i da je Maja Gojković već ponudila sastanak svim stranačkim grupama kako bi se dogovorili o normalnom funkcionisanju parlamenta.
Rečeno nam je i da postoji mogućnost da se pojavimo i sledeće subote na mitingu, nakon naprednjačkog okupljanja, ali od tog posla, cenim, neće biti ništa. Reklo se, tek da se nešto kaže… Mislim da je na liderima opozicije da osmisle nešto kreativnije od tog reuniona. Ali da nastave sa predanim radom, ne trošeći puno narodnu energiju. Na ruku im ide i leto.
S druge strane, dosta toga se i uradilo. Miting je bio i pored pomenutih organizacionih nedostataka, zaista dobar. Osećala se energija, kao i inat da protest uspe. Uz sve to nije bilo straha među narodom, što je i logično. Čim su bili tu, gde jesu.
Nakon povratka za Novu Varoš, u kafani na Ibarskoj, rezimirali smo dobre strane protesta: trebalo je doći pod otežanim uslovima i pretežno autima. I biti deo velike mase. Sputnik je rekao da je bilo oko 50 hiljada građana, BBC oko pedeset i pet, Zoran Živković – 35, ali u trenutku dok je on govorio, a to je bilo nakon šetnje kad se dobar deo naroda već razišao. Ne znam da li je bilo preko 100 hiljada ljudi kako su to na tviteru procenjivali izvesni matematičari uzimajući u obzir precizno izračunatu površinu terena i pretpostavku o broju učesnika po metru kvadratnom. Ali zaista je dovoljno i ovo što kažu Sputnjik i BBC, iako su njihovi snimci napravljeni pola sata pre samog obraćanja govornika.
Jer, ponavljam, niko nije smeo da iznajmi autobus protestantima. Vlasnici kombija su ugovorene ture otkazivali dan pre puta. Ukidane su i redovne autobuske linije za Beograd. Autoprevoznicima su pretili na sve moguće načine. I ucenjivali ih inspekcijama. Možda čak i batinama. Iz Novog Sada je ka Beogradu krenuo samo jedan bus sa protestantima. Iz Užica je otkazano šest kombija uoči 13. aprila.
Na sve to ludilo, naprednjaci su masovno ušli u državne institucije i brane ih svojim telima i štrajkom glađu. Institucije, koje su pre toga, uništili i obesmislili. Pa bravo, kraljevi.
U međuvremenu se oglasio i ministar policije. Stefanović je rekao, pomalo uplašeno i besno, kako ćemo sledećeg petka, 19. aprila (dan uoči Hitlerovog rođendana, prim. aut.), biti svedoci kako se organizuje pravi miting u režiji vlasti. Verujemo mu. Javna je tajna ko će i koliko ljudi morati da dovede na taj miting. Autobusi će krenuti iz svih pravaca ka Beogradu kao spermatozoidi ka jajnoj ćeliji. U međuvremenu se prave spiskovi i šalju „tople preporuke“. Spremaju se i sendviči. Sigurno i ograde da masa ne pokipi i razbeži se. Ali šta vredi, moj dobri Stefanoviću. Što veći cirkus, veća je i tvoja uloga klovna.
Pre Stefanovića, predsednik Vučić je izjavio kako je demonstranata bilo oko sedam i po hiljada. Veoma važno je da tu činjenicu ne uzimamo zdravo za gotovo, jer je Vučić u međuvremenu postao patološki lažov. Taj čovek ima problem sam sa sobom: agresivno negira očiglednu stvarnost. Mogu i da objasnim zašto. Dok je bio radikal, kod Šešelja se znalo – najtačniji rezultati izbora stizali su upravo iz Magistrata u Zemunu. U preciznim decimalama i prasećem pečenju se nije štedelo. Tu frustraciju iz mladosti, bivši gensek radikala i osvedočeni ljubitelj lignji sad leči pričajući bajke.
Na kraju, posle ponoći i ponovo u „Meraku“, blizu Požege, konstantovali smo da se opozicija ponovo ujedinila, ali da je potrebno puno raditi sa narodom na terenu kako bi se promenila svest kod običnih građana, a koju u visokom procentu oblikuje DJ Žeks. A paralelno s tim, u duhu buduće lustracije, organizovati i ATP. Ne, nije u pitanju teniski turnir. Reč je o „Arhivi Toplih Preporuka“.
