Zalutali točak

Od mog prethodnog posta prošlo je mnogo vremena, iako sam obećao da ću vam pisati malo o svojim brodolomima. Svakako savetujem da pročitate i Brodski Dnevnik Kamiondžije.

Moraću da vam preskočim nekoliko godina sada, ali ćemo se svakako kasnije vratiti na to! Želeo bih da se okrenem Srbima i to pogotovu onima u inostranstvu!

Razumem to da si otišao nekuda da zaradiš svoje parče hleba, ali isto i razumem da neko neće da podeli to svoje parče hleba sa nekim drugim. Te tako i mene poteralo na raznorazne načine. Kada sam vam pisao prethodni post ja sam već jednom nogom kročio na tlo Nemačke i planirao svoju budućnost u nekom vedrijem svetlu sa osobom koja treba da bude tu pored mene! Međutim, nije sve kao što izgleda iz daleke Srbije!

Prvi šamar u Nemačkoj sam dobio od poslodavca za koga sam trebao da radim. Javio sam se na razgovor, s obzirom da smo ranije već pričali o tome i praktično sve dogovorili. Trebao sam da vozim za jednu ogromnu firmu u Nemačkoj. Rewe, u distributivni centar. Uglavnom da vam počnem priču…

Ova fotografija je napravljena dana kada sam došao. To je moj prvi dan u Nemačkoj. I oduševljen, i ne toliko. Svidelo mi se to što je svuda čisto, čak se ni u vazduhu ne oseća zagađenost, već čist vazduh. Kao u mom selu!

Jedno od većih razočarenja mi je bilo to što nisam mogao da se orijentišem. Samo to.

Primetio sam da dan duže traje! BIlo je skoro 7 sati tog novembra uveče kada se smrklo! Te noći sam prespavao u hotelu. Sobu sam platio nekih 25 evra. Hotel sa jednom zvezdicom – bolji nego hotel u Srbiji sa četiri zvezdice, udobniji, čistiji, a manje-više isti ljudi rade. Tj. svo osoblje u hotelu su činili ljudi iz naših krajeva – Srbije, Bosne i Hrvatske! Nisam ja imao problem sa tim, a opet sam i hteo da sakrijem to da sam iz Srbije. Oni su pričali nemački, a ja ponosno engleski, jer nemački “Ich verstehe nicht” (“ne razumem”). U stvari, gledao sam ih kao da ih sve razumem, a bio sam samo Art Dummkopf (“neka budala”), kako su oni govorili više puta, a u tom trenutku nisam znao šta to znači. Psihički sam se spremao za sutrašnji razgovor. Trebao sam da se javim u 11 sati, a i trebalo je da otputujem u drugi grad.

Probudio sam se ranije tog jutra. Tačnije, probudio sam se manje više u isto vreme kao što sam se budio u Srbiji, jer sam do pre 3 dana išao na posao! Na recepciji hotela nije bilo nikog. Ušao sam u restoran, gde je izgleda sinoć bila žurka – praznih flaša svuda, sve prljavo… Nisam ni očekivao da doručkujem, a verujte i ne bih! Kada sam našao momka na recepciji zamolio sam ga da ostavim torbu negde kod njega ili kako god, i da ću doći da je pokupim za nekoliko dana. Poneo sam samo ranac. I krenuo. Dok sam čekao bus da odem do Bona, a kasnije do Kelna, počela je i kišica da pada, kontao sam da je to dobar znak – kao kad neko prosipa vodu za tobom za sreću. Tri sata sam putovao! Što zbog neznanja jezika, što zbog nedostatka našeg roming interneta, što zbog svačega.

Nekako sam stigao pred kapiju Rewe distributivnog centra u Kelnu. Van grada, al’ dobro. Napešačio sam se dobro! Toliko dobro da su mi noge otpadale! Na vratima me sačekalo obezbeđenje – ne može svako da uđe unutra, pogotovu ne neko sa ulice. Taj prvi šamar je upravo usledio! Pokušavao sam na engleskom da pričam sa tipom koji radi tu kao obezbeđenje. Crnac. On je pričao na nemačkom, ja na engleskom, sa ponekim psovkama na srpskom – jer kakav bih ja bio vozač kad ne bih psovao!?

Ubeđivali smo se nekoliko minuta sve dok u jednom trenutku nije na čistom engleskom odgovorio “Momak, ti si došao u Nemačku da radiš, moraš da znaš nemački da pričaš kako bi mogao da radiš! Mi nismo u obavezi da znamo drugi jezik, jer smo ovde rođeni!”

Pokopa me čovek!

Konačno sam se čuo sa sa budućim šefom, on je pozvao obezbeđenje pa sam napokon ušao unutra! Počeo da radim, i radio, i radio i radio…

Nastavak sledi…