Fašizam, ali lajt

Fašizam je samo riječ i ništa više

Fašizam se uvijek isto čita i piše,

Ruka u ruci je već nešto drugo

I šapat nježnih riječi uz kapi kiše…

Reč fašizam se mnogo izlizala, a ne bi trebalo. Za nju se vezuje samo pedeset miliona žrtava u Drugom svetskom ratu, a oni koji su stradali u Frankovoj Španiji ili u međuratnom periodu od strane represivnih režima tu sumu znatno uvećavaju.

Ne znam da li ste gledali dokumentarce koje su snimili američki vojnici nakon ulaska u nemački koncentracioni logor? Glavna scena se ne vezuje za žrtve i njihove mučitelje, već za žiteljke malog mesta nadomak jednog od tih fabrika smrti. Mislim da je u pitanju Dahau. Naime, nemačke građanke su Ameri poveli u „štenju“, ne bi li im otkrili šta se sve to zbivalo iza zidina logora, a nadomak njihovog ušuškanih porodičnih kuća…

Ulazak tih žena u logor bio je bezbrižan. Nosile su bundice, šeširiće i neobavezno ćaskale. Kao na korzou. A zatim su se susrele sa brdom trulih leševa pored svake barake. Kamera ih za sve to vreme fiksira. Njihova lica su na izlasku izobličena od plača.

Nisam samo siguran da li su plakale za stradalim logorašima ili su plakale zbog sebe, jer su za vreme Hitlerove vlasti lako dizale ruke put neba, ne savijajući ih u laktu.

Važna je bila i reč američkog oficira. Čovek je rekao u svojoj naredbi, parafraziram, da se sve to uredno dokumentuje, kako se posle ne bi pojavio „neki kučkin sin i tvrdio da se sve to nije dogodilo“.

Rođeni brat mog dede, Mladen, bio je četiri godine u zarobljeništvu. Kao zlatiborski seljak, radio je na imanju nekog grofa. Postoji čak sačuvana i njegova prepiska s porodicom, a u organizaciji Crvenog krsta. Interesovao se recimo da li je procvetao jabučnjak… Iz zarobljeništva će doneti i informaciju da su pepeo ljudi kremiranih u fabrikama smrti posipali po njivama kako bi donele bolji rod.

Možda bi trebalo opet pročitati knjigu „Upotreba čoveka“ od Aleksandra Tišme. Postojali su i logori uživanja ili „odeljenja za zabavu“, gde bi nacisti spržili ženama jajnike i potom ih koristili kao seksualne lutke, bez mogućnosti da zatrudne. Tišma je zbog toga romana bio, pored Andrića, naš najcenjeniji pisac u Nemačkoj.

I jedan engleski bend iz Mančestera stekao je svetsku slavu pod imenom koje su delili sa tom patološkom pojavom. Taj bend se zvao Joy division.

U našem slučaju ne bi trebalo ići do Nemačke, pa da se suočimo sa svim pošastima fašizma. U Jasenovcu su postojali čak i logori za decu, a neke ustaše su se takmičile koliko mogu za noć da pokolju logoraša, među kojima su, pored Srba, Roma i Jevreja, bili i Hrvati.

Beograd je u aprilskom bombardovanju bio razoren do temelja, a odmah posle okupacije formirani su logori „Sajmište“ i „Banjica“. Mnogi žitelji srpske prestonice su svoj kraj dočekali i u „kamionu smrti“, koji je išao gradskim ulicama tokom noći. U sanduku tog kamiona su se nalazili uglavnom beogradski Jevreji zbijeni u gomilu. U pogodnom trenutku bi se u taj sanduk pustio smrtonosni gas.

Zbog svega gore nabrojanog, trebalo bi biti veoma oprezan kad se upotrebljava reč fašizam. Ma koliko bili osetljivi kao predsednik Vučić ili napuderisani kao Željko Mitrović ili nevakcinisani kao Vučićević ili pedantni do ljigavosti kao Krle ili zadrigli kao Sarapa, trebalo bi ipak da povedemo malo više računa kad tu reč razmazujemo kao paštetu i trošimo je kao sapun. Ta reč ima težinu. Svaka njena upotreba za dnevnopolitičku propagandu i populizam je devalvira. I relativizuje sve ono što taj strašni pojam obuhvata i zaista znači.

A svi gore nabrojani (u prethodnom pasusu) uporno rade na inflaciji reči fašizam, čim vide Boška Obradovića. Odjednom mu prilepe epitet „fašiste“ i počnu da skiče kao da će ih zaklati. Ponašaju se kao gradske frajle kad ugledaju miša. Ili žene u klimaksu kad zapeva Čola.

Alo, bre, idioti: to je samo Boškić.

Verujem da je taj Čačanin zaista u nekom studentskom listu citirao afirmativno smederevskog advokata i fašistu Dimitrija Ljotića, ali sigurno nije dvadeset godina služio doktoru i vojvodi Šešelju, hranio se na zarđaloj kašici, računao sto za jednoga i dokazao se kao recenzent knjige o „engleskom isprtku Toniju Bleru“. A zatim promenio ploču, uzeo Blera za savetnika, lezbejku za premijera, i umesto srpske konfekcije, počeo da fura šetland džempere.

Kako to da tek sad Obradović smeta recenzentu Vučiću, a nije mu smetao kad su skupa govorili 2008. godine na mitingu podrške Radovanu Karadžiću, čuvenom psihijatru iz Šavnika?

Boško jeste kurčevit, ali nije fašista. Bar nije za nas gorštake, koji svaku malo ravniju njivu zovemo „mali čačak“. Nisam Bojana Maljević, pa da znam kako Obradović izgleda iz vizure jedne krhke beogradske devojčice, ali cenim da joj je težak za varenje. Sigurno pritom ne pomaže ni saznanje da je lider Dveri diplomirao na Milošu Crnjanskom. Bojani M. je svakako bliža Biljana S.

S druge strane, ma šta mislili o Vučiću, ni njegova vlast nije fašistička. Ona ima elemente iste, ali nije još ušla u crvenu zonu.

Fašizam podrazumeva samo jednu stranku, kult vođe, potpunu cenzuru medija, logore, represivni aparat…

Mi za sada još uvek živimo u mekom totalitarizmu. Ili autoritarnom režimu.

Odlike tog režima su „zgažen ustav“, narod koji se pretvara u rulju, zatim čopori batinaša, botova i sns žena koji na skupovima pale masu i aplaudiraju do besvesti, tu su i uništene institucije: parlament je glasačka mašinerija, policija je ponižena nedodirljivišću kriminalaca, vojska – ministrom Vulinom. Tu su i sudije koje beže preko ograde, da bi zatim predsednik republike, u vidu spasioca, rešavao probleme zaduženih građana u švajcarcima – lex specijalisom ili dekretima. Gde nema sistema, stvar se rešava dekretima i to je takođe odlika autoritarnih režima.

Mi, dakle, živimo u autoritarnom društvu, gde je dominantna jedna partija, opozicija usitnjena, a bogati se uzak krug ljudi. I to ne zahvaljujući poslovnom talentu, već činjenici da su bliski s vođom.

Mislim da nismo prešli još u potpuni totalitarizam, jer Vučić nema kapacitet da uspostavi kult ličnosti. Bar ne, dok je Šešelj živ.

Ono pak što Vučića čini bliskim totalitarističkim diktatorima jeste emotivna nestabilnost (počne tiho, pa zapeni), preterano čuvanje od poroka (nije probao kafu, ne puši, ne pije), samodisciplina (malo spava, ne jede šnicle, uči ruski sabajle), a prisutna je i volja za moć („Drobnjak, dođi ovamo“, „Selakoviću, donesi papir“, „Ana, stani tu…“). Tu je i propaganda oličena na svim televizijama sa državnom frekfencijom. Tu su i domaći izdajnici iz Saveza za Srbiju, a i spoljni neprijatelji – uglavnom Šiponci. Postoje i sletovi. Pesmice takođe.

Srbe danas vozikaju autobusima po celoj zemlji, kao što šabački trgovci s jeseni u naš kraj na tamićima doteraju svinje. I drže ih ograđene dok vođa trubi o prosperitetu.

Ko odbije da se voza, prete mu otkazom.

Prave se spiskovi, šalju se poruke, savetuje se „dobronamerno“.

Kao da je neko željan Vučićeve face in live, kad iskače iz rerne, frižidera i veš mašine.

Nije lako ni autoprevoznicima. Ako ne daju buseve, stiže inspekcija.

Ali ko je čitao Hegela, zna da Vučić neće još dugo. Ne zbog toga što je takav sistem neodrživ sam po sebi, a jeste, već zbog toga što je njegov stariji brat Erdogan, izgubio vlast u Ankari i Instanbulu. A taj duh od sedam milja će uskoro doći i do nas. Kao što je došao i onaj nakon pada Berlinskog zida, pa ga nismo skapirali. I dok se Evropa ujedinjavala, mi smo se delili. I sad, kad od Slovenije do Nizozemske možete putovati, a da vas niko ne zaustavi na granici, između Srbije i Crne Gore, ta dva oka u glavi, opušteno ćete naleteti na kolonu šlepera dugu dva kilometra.

A zašto su bili važni izbori u Turskoj? Pa ne može se Stambol pretvoriti u mahalu, a povezuje Evropu i Aziju. Niti može Beograd biti Vesićeva igraonica, a spaja Balkan i Srednju Evropu. Metropole ćute, ali se kad tad pobune protiv sirovina. I samelju ih u ćevape.

A kad padne sultan, pašće i veziri.