Priča o anđelu- ubici

„El angel“ je argentinski film koji je premijerno prikazan na prethodnom Kanskom festivalu, a bio je i film-predstavnik Argentine za Oskara, ali nije nominovan za prestižnu nagradu.

Režiser Luis Ortega  napravio je sjajnu biografsku priču  o mladom kriminalcu- pljačkašu i ubici koji je jedan od najpoznatijih argentinskih kriminalaca i koji je poznat i po najdužnoj kazni u istoriji te zemlje. Karlosa Robleda tumači debitant- Lorenco Fero.

Lorenco Fero, ili mladi Karlo, samom svojom pojavom menja očekivanja od filma (IMDb ocena je 7,2). Već u prvim kadrovima ne možete se oteti utisku da mladić izgleda veoma neobično. Dečje lice, pravilno telo, krupne oči, puna usta, gotovo ženski izrazi lica i ono što je najizraženije kod njega- krupne, plave lokne. Anđeo, ili kako će ga kasnije u zemlji prozvati, anđeo smrti.

Priča nije nagla, napeta, iako je priča o kriminalu i kriminalcima. Priča je na momente topla, svetla, boje su vesele, a tu i tamo provejavaju i scene obojene humorom. Sedamdesete godine, specifična garderoba, frizure, Pedro Almodovar kao producent, s jedne strane i lik Karla, s druge strane, prave priču o nežnom antiheroju. Karlo, koji svoju prvu žrtvu ubija sasvim slučajno, a onda kreće sa nizom pljački i ubistava, radi sve to iz hobija. Njemu nije stalo do novca, ni do slave. On to radi iz zabave. Na samom početku filma vidimo ga u kući koju treba da opljačka u sred bela dana. On lagano ulazi, šeta se, pušta muziku i- pleše. Nije mu bitno šta će uraditi sa plenom (najčešće ga razdeli), a još manje mu je bitno mišljenje bilo koga iz okoline. U suštini, u liku Karlosa imamo jedno potpuno odsustvo empatije i bilo kakve savesti. Mi ne vidimo promenu na njegovom licu ni kada ubija, ni kada ga hapse. I to sve govori da je mladić bio psihopata. Ipak, zbog njegove ležernosti, njegovog bebi lica, a možda i seksualne orijentisanosti, mi nikako ne možemo da ga doživimo kao psihopatu. Više kao naivno dete koje ne zna čime se igra. A što je, naravno, daleko od istine.

U filmu su suprotstavljene i slike dve porodice- Karlosova, porodica srednjeg staleža, radnih i mirnih ljudi i  Ramonova porodica (Karlosovog druga i partnera)- porodica slobodnog duha, gde se oružje i droga potpuno legitimno konzumiraju. U prikazu porodica je još jedna neočekivanost. Karlos nije dete sa traumama iz detinjstva, odbačeno, zlostavljano i  zbog toga izopačeno. Naprotiv, on je voljeno dete, opasipano pažnjom. Tu je i priča o ljubavi, seksualnosti, iskorišćavanju i šoubiznisu tih godina.

Ono što bi glavni lik trebalo da bude- okrutni tinejdžer u krvavoj avanturi, Ortega je izokrenuo- film počinje i završava se plesom.  Zbog toga film zaista ostavlja utisak i zbog toga bi ga trebalo pogledati.