Смрт у Жупи

Велимир је био висок и сув човек од својих шездесет година. Коса му је била зифт црна и густа, чешљана по италијанској моди, лице кошчато, са израженим јагодицама, танке усне испод којих су се сместила два реда зуба, крпљених, мало пожутелих, али на броју, док су изнад усне били бркови, танки и уредно поткресани. Био је повијен у горњем делу рамена, али се трудио да хода право. Често је кашљуцао.

Велимир се облачио у складу са својим годинама. Није носио скупу гардеробу, јер му то ни материјални услови нису дозвољавали, али је увек био елегантан. Посебно је лети волео да носи кошуље са кратким рукавима, док би за прелазне периоде, пролеће и јесен, његов заштитни знак била кожна јакна, браон боје и са дебљом поставом, али помало излизана од времена и употребе. Иако је одавно био у озбиљним годинама, Велимир је увек носио тексас фармерице. Лепо су му стајале, с обзиром да је био висок и мршав. На ногама кожне ципеле: солидне и црне, направљене у некој од домаћих фабрика. На танком и дугом прсту, сијала се златна бурма, док се око Велимира ширио мирис оштрог парфема или колоњске воде.

У наш град и фабрику, Велимир је дошао као свршени студент Више машинске школе. Имао је тада двадесет и две године. Фабрика резних алата се убрзано развијала, посао је цветао, а представништва смо имали по целој Југославији. Велимир се убрзо и оженио једном трговкињом из самопослуге у центру града, добио сина и ћерку, па стан, купио голфа јединицу и размишљао о плацу надомак града, у Жупи, десетак километара узводно уз реку.

Када сам се ја, аутор ове приче, запослио у фабрици након дипломирања на Машинском факултету Универзитета у Крагујевцу, Велимир је увелико био шеф погона. Проблем је био што се фирма већ налазила у стечају, многи квалитетни људи су отишли или се одселили, некако се састављао крај са крајем и чекао стратешки партнер, који ће нас ваљда опоравити финансијском инјекцијом, осавремењивањем опреме и налажењем нових тржишта. Сви смо знали да од те приче нема неке велике вајде, али смо се надали. Јер кад се човек навикне да живи на ниском интензитету тј. преживљава, нада је једино што му остаје. Нада и успомене. А Велимир, ако је с нечим био богат, био је богат успоменама. Углавном кафанским.

И сад могу да га замислим како, ширећи својим присуством оштар мирис парфема, улази у добро знани простор ресторана у приземљу хотела „ЛОВЋЕН“, седа за карирани сто са лименом пепељаром резервисан за њега и тројицу колега, како ставља у муштиклу цигарету марке „МОРАВА“, али без филтера и пали је посматрајући каkо на прославу пристижу музиканати и остали гости. Затим наручује литар белог и сода-воду, разгледајући мени. Музика почиње и с првим тактовима атмосфера је већ загрејана. У тој атмосфери, Велимир ужива као у сауни: добро једе, још боље пије, умерено троши цигарете. Одмерен је и кад се поведе неки разговор. Старије, посебно ако су на вишој функцији, пажљиво слуша, млађе саветује ако га питају или критикује ако нађе за сходно.

„Да ствари у друштву нису баш у најбољем реду, осетио сам кад смо са кафанских разговора о послу, спорту и швалерацији, прешли да бистримо светску политику“, рекао ми је једном приликом у канцеларији. Седео је за својим столом, у плавом мантилу, повијен и прилично уморан. Био је при крају каријере. Деца су му завршила студије, али се још нису запослила. Нити су ушла у брачне воде. Жена је отишла у превремену пензију. Време једино уме да испуни гледањем телевизијских новела или у бесконачним телефонским разговорима са пријатељицама или фамилијом.

„Осећам горчину“, рекао ми је. „Како човек стари, горчина му је суђена. И живот и желудац му то искуство не ускраћују.“

Мислим да се Велимир једино умео опустити код себе на викендици, у Жупи, узводно од града. Ту смо неколико пута одлазили заједно. С пролећа смо кречили воће, подрезивали га или му помагали да посади врт. У лето да скупимо сено, пецамо рибу и пијемо пиво. С јесени би ишли да печемо ракију или на свињокољ.

Када би у викендици, због комотнијег простора него у стану, прославио своју крсну славу – Аранђеловдан, Велимир је затварао вентил у шахти испод куће, проверавао инсталације и да ли је сваки прозор уредно затворен. Потом би ставио кључ у браву. У Жупу би се враћао тек с пролећа. Зими би ишао једино ако процени да је снег велики, пошто му је кровна конструкција била састављена од релативно танких рогова. Причало се да је у викендицу чешће ишао у периоду, кад је отпочео љубавну авантуру са кафе-куварицом у нашој фирми, али тај искорак из брачног живота, ако је веровати старијим колегама, био је кратког даха.

Овог последњег Аранђеловдана ја нисам отишао код Велимира на славу. Тог 21. новембра, а био је викенд, ишао сам код друга с факултета на свадбу у Крагујевац. Звао сам Велимира телефоном из воза. Није било још ни осам сати.

„Срећна слава!“, рекао сам.
„Хвала.“, одговорио је Велимир.
„Је ли све спремно?“, питао сам.
„Јесте.“, рекао је. „Ево пушим цигару, пијем кафу са ракијом и чекам ове моје да дођу из града и донесу жито, колач и свећу, па да одем овде у центар Жупе, у печењару, по месо. Јуче сам им однео и прасе и јагње. Рекли су да ће све бити готово до пола девет.“
„Спавао си синоћ у викендици?“
„Јесам.“, рекао је. „Дарко је био са мном, док смо поставили столове, а после је отишао у град с колима да сутра повезе мајку и сестру. Ја сам остао да се не гужвамо доле у стану.“
„Је ли ти било хладно?“
„Није.“, одговорио је Велимир. „Наложио сам ватру у дневном боравку да убијем студен и могао сам да спавам ту, на каучу, али сам отишао у собу. Баш ми је пријала хладноћа.“

Не знам зашто, али те речи су некако чудно одјекнуле у мојим ушима. Замислио сам свог колегу како се покрива јорганом и ћебетом и цвокоће док се не загреје. Затим се опушта и тихо дише.

„Кад догодине одем у пензију преселићу се с женом у Жупу. Из стана ћу да понесем само ормар и комоду. И спаваћу сам у соби. Милене нека у дневном боравку. Нек ложи ватру и гледа турске серије до миле воље.“
„Ако ти тако кажеш, шефе.“, рекао сам.
„У понедељак ћу донети у фирму оно што остане од славе, да видиш шта си пропустио.“
„Ценим то, јер ништа није лепше него пикник у фабрици резног алата.“

Након поздрава, прекинуо сам везу и наслонио главу на прозор вагона. Воз се тешко кретао и стајао је поред сваке бандере. Путници који су улазили и излазили, више су личили на мигранте или просјаке, него на становнике једне европске земље.

Криза нас је самлела, мислио сам, гледајући дуж јесењих поља по којима су грактале вране и вукла се магла.

Свадба код Пеце Базића, колеге са факултета, била је на нивоу. На весеље сам стигао са Владицом Јанковићем, такође колегом, код кога сам одсео на конаку. Пеца и Владица су имали среће, па су се након дипломирања запослили у „Фијату“. Ја сам морао да се вратим у родни град и запослим се у фабрици резног алата, којој прети стечај. Али на свадби нема места за кукање. Требало је јести у изобољу, наливати се алкохолом без мере, ђускати у колу или уз ex-yu баладе… Требало је попричати са другим колегама, видети како се ко снашао у међувремену, упознати се са неким озбиљним ликом из „Фијата“ и питати за могући посао или се срести са неком луксузном рибом, младином кумом или неком рођаком. После тога се требало вратити код Владице у момачки стан и докусурити се пивом из фрижидера. А следећег дана, у недељу, устати у подне, истуширати се, изблејати по познатим кафићима, срести и испричати се са неким познаником, свратити још једном до младе и младожење да ти покажу своју кућу, где ће да вију породично гнездо и потом се ноћним возом, солидно припит и након опраштања од младенаца и Владице, уз обавезно обећање да се чешће чујемо, вратити у завичај.

„Те ноћи стигао сам касно…“, певушио сам Бајагину песму „Град“, док сам у два и петнаест ујутру откључавао врата свог стана и у мислима већ рачунао колико имам времена да се наспавам до седам, кад будем устајао…

Добро је да нећу морати спремати доручак, прошло ми је кроз главу. Веља ће сигурно донети нешто са славе за клопу.

Онда ми је кроз мисао прошла слика нашег запуштеног погона и потрошених радника чија ћу лица сутра неминовно срести. И седење у канцеларији, уз хладно печење, теглу корнишона и домаћу ракију. И неминовно подношење рапорта знатижељним колегама како сам се провео и јесам ли упознао какву цуру за брак.

Још ако буде падала киша, нема ме нигде, помислио сам пре него што ћу навити будилник и лећи. Оно што ме је додатно оптерећивало, био је хипотетички сценарио Базићевог брачног путовања. Иде негде далеко на југ, на други континент, да се купа у тиркизном мору и води љубав са својом прелепом, препаметном и довољно младом супругом.

„Ко га јебе“, прошапутао сам себи у браду и окренуо се према зиду. Спонтано сам се склупчао у положај фетуса. И заспао.

За дивно чудо, лако сам се пробудио. Обукао сам се на брзину и упутио ка фабрици. Киша није падала.

„Добро је“, рекао сам полугласно и удахнуо прохладан и смогом зачињен ваздух. Кад сам стигао до капије, осетио сам да је ваздух додатно отежао. Био је влажнији, мокрији…, а на великим двокрилним вратима погона, кроз која је требало проћи, била је залепљена Велимирова умрлица. Био сам шокиран.

„Јуче смо га сахранили на градском гробљу“, рекао ми је директор Савић, док сам блед и нем седео код њега у канцеларији и пио прву јутарњу кафу. „Умро је на сам дан славе. Његов син Дарко каже да је отишао по печење у центар Жупе, али га дуго није било. Гости су већ пристизали… Син је отишао да га потражи и убрзо је налетео на круг људи скупљених око Вељиног леша. Један очевидац је рекао да се само накашљао, дубоко и храпаво, затим се затретурао и пао.

Питао сам се како ли је Велимиру у гробу.

„Хладно је и мрачно, али угодно“, чуо сам како ми у свести одјекује његов глас. „Не треба ми ни ормар, ни комода. Не морам чак ни да дишем.“

Велимиром глас, само мени чујан, ускоро је прекинуо глас директора Савића:

„Али живот мора ићи даље.“, рекао је. „Производња не сме да трпи.“
„Слажем се.“, одговорио сам одсутно.
„То ме радује.“, узвикнуо је директор и трљајући дланове, обратио ми се шапатом: „Бићеш нови пословођа.“