Nemačka i druge obećane zemlje (prvi deo)

Već duže vreme ljudi koji se odsele iz zemlje broje se hiljadama. O tome se nekako sve zna, ali ipak malo govori. Kada neko ode, obično krenu pitanja ili raspredanja okoline. I to ide ovako- Najlepše je u svojoj zemlji, Ide tamo da crnči, Ne cvetaju ni tamo ruže, Nije Nemačka što je bila, Brzo će taj da se vrati, ali i Neka je, svi treba da idemo, Ja mojoj deci kažem da idu što dalje odavde, Nemaš ovde ništa, Ovde se ništa još godinama neće promeniti, Mi smo proklet narod…

Odlazak je velika odluka. Velika promena. Svako ko je otišao imao je dobre lične razloge. Kao što ih imaju i oni što ostaju.

Kako su doneli odluku, zbog čega, šta su prednosti i mane odluke, šta su pronašli negde tamo, a šta izgubili, da li sunce tuđeg neba grije i koliko je hleb grk, za Sovu govori nekoliko ljudi sa naših prostora. Oni su otišli u Nemačku, Švajcarsku, Norvešku, Japan…

U ovom, prvom delu, prenosimo priču Amele koja je u Nemačkoj.

„Hm.. tema Nemačka. Trenutno moja najdraža i najodvratnija tema, u zavisnosti od toga ko je komentariše. Jedna i jedina istina, ma šta da se priča na temu Nemačke, jeste da i u Nemačkoj zapravo nalaziš ono što nosiš u sebi. Lično mislim da Nemačka neće pomoći nekom ko je hronično nezadovoljan. Loše misli ili namere Nemačka ne može poboljšati. To otprilike znači da Nemačka nije terapija za svaku dijagnozu.

Moja situacija. Za vreme ratova i kriza odrastala sam i bila sa svojim roditeljima u svom gradu, u Srbiji. Moji su čuvali posao, kuću, ognjište u kojem su živeli i moji preci. Nikad ognjište nismo napustili iako smo u rođenoj zemlji često bili „balije“. Onda odem u Bosnu. Da ne budem „balija“. Tamo postanem „Sanđaklija“ i to od strane ljudi koji misle da pismo ima meka i tvrda slova. A takvih je bilo 80%. I tako padnem s konja na magarca. Moj suprug i ja smo tada imali 100 univerzitetskih ispita zajedno. Nikada papirić nismo bacili nigde sem u kantu. A takođe, nikad nismo ni radili u struci. Ja, doduše, kratko jesam, sve dok nisam ostala u drugom stanju, pa sam dobila otkaz. Tako u jednom momentu ostanemo bez sredstava za život. On ode u inostranstvo da radi na crno, ostajem sa detetom od 3 meseca… Tada sam bez njegovog znanja prevela dokumenta i krenula sa procedurom. Dakle, ta odluka mora lepo da se složi u glavi. U Nemačku idete kada morate i imate razloga, ne da biste lečili frustracije…

Što se tiče prednosti i mana ove zemlje… ima toga puno! Što se pre integrišeš, biće ti bolje. Čoveku koji zna jezik i koji je obrazovan, sva vrata su otvorena. I to je zaista tako. Tada možeš sve. Šta god želiš i kako god želiš. Ali, sve dok tražiš zubara, frizera, advokata ili bilo koga drugog koji priča „naš“, biće ti teško. I bićeš isfrustriran.

Meni su Nemci super. Strpljivi. Ljubazni. Niko se ne dere, šefovi ne šefuju. Kod njih je sve crno na belo. Ja sam čak u ugovoru za stan potpisala da ću stan redovno luftirati! Čak ni to ne prepuštaju slučaju. I to mi se baš sviđa. Veliki broj Nemaca je finih, možda 80%. Ostatak su nacisti, a o njima ne želim da govorim…

Ponekad mi se učini da su pomalo priglupi. Do tog zaključka dolazim jer je većini njih sve stroga forma. Nema ni levo, ni desno. Pitam se ponekad kako su s takvim mozgom došli dotle dokle su došli… Verovatno zato što su imali. A mi smo uvek od ničega pravili nešto i snalazili se.

Ako ste radnik i pritom majka, u posebnom ste povlašćenom položaju. Sve ti se prilagođava- i smene, i godišnji odmor… Kod nas kao trudnica dobiješ otkaz (kao ja). Možda je to bila moja cena da bih uživala sad u ovim povlasticama… Kada se porodiš, imaš tri godine bolovanja koje plaća poslodavac. A i kad ne radiš, a porodiš se, čekaju te određene povlastice koje na kraju dođu kao cela plata.

Dečiji dodatak primaju svi. Ali svi. U Bosni ga nisam primala jer smo imali automobil (?!), a u Srbiji jer je tu radila jedna lošim nacionalizmom zadojena… Tako kod nas pravila kroji ko stigne. Ovde toga nema. Ovde ni tvoje političko opredeljenje ili neopredeljenje apsolutno nigde ne igra ulogu. To nikoga ne interesuje. Samo ti kao osoba i tvoje radne sposobnosti.

Ono što mi se ne sviđa kod njih je što uopšte ne štede. Mnogo toga bacaju. Valjda nisu bili željni nečeg nikada, kao mi.

U suštini, ja sam srećna. I mogu da kažem: Nemačka, hvala ti. Našla sam šta sam tražila i ova zemlja je nas troje sačekala raširenih ruku.

Ono što mi ovde smeta je i to što je dosta hladnije. Poslednje leto je bilo toplije, a oni kukaju…

Retko kupuju stanove. Neće da se vežu za kredite. Znaju da će im država plaćati stan stan ako se, ne daj bože, razbole ili ne budu mogli raditi. A kod nas se nekretnine kupuju- da ostavimo detetu koje će ko zna gde biti kada odraste…

Bitno je i ovo- ko kupi diplomu medicinskog radnika i dođe ovde da radi taj posao, neće naći sreću. Takvi ovde ne prolaze.

I na kraju, moram reći da ja ipak na neki način patim za Balkanom. Imamo mi ono „nešto“. Ali, ja nikada više javno neću veličati naše države. Neću, jer su me šutnule. S tim sam se pomirila. Gotovo. Kraj. Iako i dan danas, kada čujem točkove kofera kako udaraju po ulici, po stanicama, mogu da se rasplačem…“

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>