Божић у Витлејему

Христово рођење у Витлејему пре више од две хиљаде година представља најбитнију тачку у историји човечанства. Од тог тренутка се време дели на стару и нову еру, али се простор, небо и земља, спајају и више нису подељени. Или разграничени, да употребим тај актуелни термин.

Човек је хтео да буде раван Богу, прекршио је забрану да не једе са дрвета познања добра и зла и одричући се одговoрности за то што је учинио, доживео је пад. Прогнан је заједно са својом женом и осуђен да у лицу зноја свога једе свој хлеб.

Као што се Адам побунио против Бога, тако се и природа побунила против Адама. Живот је постао стихијска појава. Да је то тако, потврђује и библијска прича која каже да је већ Адамов син спознао грех братоубиства.

Повест Старог Завета је изузетно занимљива. Поред братоубиства ту су и бројни помори, најезде скакаваца, раздвајање мора, силажење сумпора са неба, инцест и идолопоклонство, посете анђела, магарац који говори, рука која се суши у секунди… Ту је цар Соломон, који је од Бога тражио само мудрост, па после добио све и признао да је и то све – таштина над таштинама. Ту је и његов отац Давид који је убио Голијата праћком. И Самсон што има снагу у коси, а није до шауме. И Аврам што је канио убити сина како би доказао да је веран Богу. И Ноје, јунак потопа и први регистровани пијанац. И пророк Илија што се вози у ватреним кочијама… Ту су наравно и досадни делови о пореклу, документовани дугачким родословима.

И премда преопширан, Стари Завет је за хришћане само увод онога што има да се деси, а то је долазак Спаситеља. Тако и једна изрека каже: Нови Завет у Старом се скрива, а Стари се у Новом открива.

Христос се родио у пећини, у јаслама и међу стоком. Не знам само да ли ово „међу стоком“ треба узети метафорично или буквално, пошто постоје две теолошке струје како Свето Писмо треба тумачити. Оно што делимично знам и делимично пророкујем јесте да је човек хтео да буде раван Богу и да је због тога пао, па је онда Бог постао раван човеку не би ли му показао како се постаје раван Богу.

Први који су дошли да се поклоне Богомладенцу били су мудраци са истока и локални пастири. Сходно томе, Богу се вазда клањају мудри и безазлени. То и Христос потврђује кад касније каже ученицима да буду „мудри као змије и безазлени као голубови.“

Убзро су пале и прве жртве за Христово име, јер је цар Ирод побио све бебе у околини Витлејема када је од мудраца чуо да се родио „краљ Израиља“ којем они иду да се поклоне.

Исусов живот је био миран до тридесете године. Бавио се столараством. Онда је почео да проповеда, окупивши око себе ученике састављене махом од рибара. Претварао је воду у вино, лечио губавце, праштао курвама, ходао по води, критиковао фарисеје, терао трговце из храма… Након три године од крштења на реци Јордану дошао је у Јерусалим и био осуђен. Распет је на крсту, на брду Голготи. И то у друштву два разбојника.

У Христовом распећу има пуно симболике. Рецимо да је човек пао због дрвета (познања добра и зла), али и да се кроз дрво враћа на небо (крст). Крст овде представља и две главне заповести хришћанства на које се своде оних десет Мојсијевих, а гласе да се љуби Бог (вертикално) и ближњи (усправно). Ближњи је у овом случају сваки човек.

И разбојници имају своју симболику. Сваки човек је у бити разбојник. Наша природа фалшира желели ми то или не. Разлика се прави у томе да ли хулимо на Бога, као леви разбојник или се кајемо као десни. Десни се, како Писмо каже, покајао и ушао у рај. И то ни мање ни више него – први.

На крсту је Христос узео и грех атеизма. Или је то у питању била само маловерност кад је рекао „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио“.

На крсту му је и капетан Лонгин копљем испод ребра направио пету рану, што симболично представља рађање цркве, налик рађању Еве из Адамовог ребра.

Христос је страдао млад за разлику од пророка Мојсија и пророка Мухамеда који су били у озбиљним годинама када су завршили своје земаљске животе. Хришћанство је стога увек младо. И ирационално. Јер Христос на крају крајева није само један у низу пророка, већ је сами Бог. Или Бог – Син.

Потреба за Сином, који је донео човечанству љубав и слободу, као и спас од греха, смрти и ђавола, можда се највише да осетити кад је Божић. Очеви су тешки и осорни. Усамљени и старомодни. Патријахалност је по природи крута. Син је тај који уноси динамику и свеж зрак.

Нисам за себе сигуран да ли сам хришћанин. Верујем да ћу то сазнати кад будем умирао. Или умро. Оно што знам сигурно јесте да се почетак мог сећања везује за цркву у Негбини, испред које ме је дедин брат Младен ставио на белог коња и одвео у село Кућане. С друге стране, историја те цркве везује се за свештеника Михаила Поповића, мог директног претка, који је скоро два и по века пре мог рођења донео свештеничке реликвије из спаљене цркве у Кућанима и тако центар своје парохије преместио у суседно село.

С тога, ја сам у хришћанство дубоко и генетски уроњен. Али сам као и сваки европски човек за чију ће метафору кардинал Ламберто и исповедник Мајкл Корлеона у „Куму 3“ рећи да је налик камену из фонтане: споља влажан, али изнутра сув. Као и сама Европа уосталом која је дубоко уроњена у хришћанство, али је изнутра остала паганска.

Оно што Исток спасава од те европске паганштине у односу на Запад свакако је појава ислама као монотеистичке религије. Како то знам? Јер сам ближи мудрацима са истока, него чобанима.

Али да ова моја прича не би изгледала сувише салонска, ред је да пренесем божићну честитку моје другарице Смиље Ћурчић Беро, коју нам је упутила преко Фејсбука. Смиља је иначе по струци теолог, радила је скупа са мном у Фондацији „Човекољубље“, а тренутно живи у Палестини, у граду Витлејему, где је засновала и породицу. У тој њеној поруци или посланици, види се да библијска времена у суштини никад нису ни престала да трају. И да и данас, као и пре много година, баштине у себи како неразумну трагедију, тако и неисцрпну љубав:

Драги моји, срећно Бадње вече у коме очекујемо рођење Христа Богочовека.

Вечерас ће се у сваком храму читати и певати о Витлејему, који се удостојио да дочека Богомладенца. Када будете служили Литургију сетите се и данашњег Витлејема и палестинских Хришћана који живе у њему и свој страдалној Палестини.

Сетите се да они већ 70 година под израелском окупацијом прослављају рођење Онога који је на свет дошао да све ослободи. Помените 700 палестинске деце која су заточена у израелским затворима и сетите се да овде још увек куца срце једне од најстаријих хришћанских заједница на свету. Под суровом окупацијом, која прождире све пред собом. У окупираном Витлејему Палестинци Хришћани и Муслимани састрадавају са Њим, Царем Славе, за кога „не беше места у гостионици“ и као и Он бивају унижени, одбачени, обесправљени и прогнани правде ради.

Витлејем Христов је опасан зидом високим 8 метара, и да вечерас треба Господ да се роди, Јосиф и Пресвета Богородица, ишавши из Назарета галилејског, на улазу у Витлејем наишли би на израелски илегални контролни пункт са наоружаним војницима. И на зид, 700 километара дугачки апартхејд зид који дели породице и пријатеље једне од других. Зид који свакодневно подсећа Палестинце да свет ћути пред страховитом неправдом, али који их и подсећа да је Богомладенац Христос који се овде родио, на овој земљи и страдао, и да они са Њим носе крст свој.

Палестинци су глас вапијућег у пустињи. Помолите се вечерас да вапај ових људских бића допре до наших ушију и срца и покрене нас да устанемо против насиља и станемо у одбрану угњетаваних.

Помолите се да Богомладенац који се ноћас рађа подари мир, правду и једнакост за којим вапи израњавана Палестина и њен народ.

Поздрављам вас из земље по којој је Христос Богочовек ходио.

Мир Божији! Христос се роди!

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>