„Užice sa vranama“. Aktuelno

Ljubomir Simović je trenutno najveći živi srpski pisac. Rođen je u Užicu pre osamdeset i tri godine i njegovo stvaralaštvo jedan je od velikih darova narodu iz koga je potekao.

Kao dečak je preživeo pakao Drugog svetskog rata, što ga je u velikoj meri i odredilo kao čoveka i umetnika, dok je većinu života proživeo u režimu s kojim se, baš zbog toga što je imao dobro i duboko pamćenje, nije preterano slagao.

Danas, kada je ušao u devetu deceniju, u penziji koju je stekao kao urednik na Radio Beogradu, vreme provodi šetajući dorćolskim kejom od „25 maja“ do Brankovog mosta. Nekad je išao sve do Sajma, ali godine su ga usporile, kao što je i Sava usporena, baš na tom mestu gde se uliva u (planetu) Dunav – piščevu veliku inspiraciju.

Simović je i obrazovan i talentovan pisac. Okušao se u većini žanrova. Najpoznatiji je kao pesnik. A pored toga, on je i esejista, kritičar, hroničar, romanopisac i pisac drama.

Pored Čehova je verovatno jedan od retkih ljudi koji je sa svega četiri drame uspeo da stekne svetsku slavu. „Putujuće pozorište Šopalović“ se igra od Tokija do Meksiko Sitija, ekranizacija „Kosovskog boja“ je nešto sa čim se gledaoci domaćih tv programa redovno suočavaju uoči Vidovdana i zahvaljujući baš Simovićevom tekstu i dobroj podeli taj film se može svariti, dok su „Čudo u Šarganu“ i „Hasanaginica“ drame za sladokusce.

Simovićeve pesme pripadaju svetu mitova i svakodnevice. Ti svetovi se prepliću. Njegov odnos prema običnim stvarima i događajima veoma lako sklizne u mitologiju. Koren tog preplitanja ima veze sa detinjstvom i odrastanjem samog pisca. O tome svedoči jedan pasus u njegovoj hronici „Užice sa vramana“:

„Bilo kako bilo, deca ni u ratu nisu prestajala da se igraju. Niti su gubila onaj prisni i zaverenički odnos sa stvarima, u kome im stvari pokazuju svoja nepoznata lica, i otkrivaju im svoje neočekivane mogućnosti. Za razliku od odraslih ljudi, koji, kako godine prolaze, sve više veruju da je sve potencijalno ništa, deca još uvek žive u onom radosnom i uzbudljivom uverenju da je ništa potencijalno sve.“

Dok se tokom Drugog svetskog rata preživljavalo kako se znalo i umelo i gde se glava gubila po nužnosti, iz osvete i odmazde, zbog gluposti ili hira, deca su od najobičnijih predmeta pravila igračke. Od metka recimo pištaljku. Ta sposobnost naučena veoma rano i sa oskudnim materijalom, omogući će zrelom Simoviću da od običnih reči, svakodnevnih, pravi magiju. Simović tako ne soli jaje, nego „so veje“, nalik snegu.

Puno je dakle tih pesničkih slika i u drami i u prozi kod Simovića, gde se svet dućana i drumskih kafana, trgova i pijaca, zanatlijskih udžerica i seoskih koliba, izokreće kao čarapa i pretvara u svet senki i duhova, opore metafizike i večnosti koja je vazda prisutna, samo treba, kao Pepi Laković u „Boju na Kosovu“ imati oko za to zvezdano nebo. Ili talenat.

Hronika ili romana „Užice sa vranama“ je kapitalno Simovićevo delo. Čudna stvar je što nema nigde da se kupi po srpskim knjižarama. Možete je iznajmiti u biblioteci ili pozajmiti od mašinskog inženjera Zvonka Prijovića iz Priboja, kao što sam ja uradio.

Knjigu sam konačno pročitao i tim činom skinuo ljagu sa sebe budući da je Užice grad na koji sam skoro ceo život bio upućen. Posebno što u njemu živi skoro sva familija moje majke, računajući i njenu rođenu tetku Cvetu Piščević, koja je danas, u 103 godini života, najstari stanovnik tog mesta.

Užice je od Nove Varoši udaljeno oko sedamdeset kilometara, koliko i Višegrad. Ono što povezuje ta dva grada na istoku Bosne i zapadu Srbije jeste što su, zahvaljujući Andriću i Simoviću, glavni junaci dve najbolje hronike napisane na srpskom jeziku. Privilegija nas koji smo odrasli i živimo na tom prostoru, jeste što možemo, ne samo da uživamo u vrhunskoj literaturi, nego što lako prepoznajemo mnoga mesta gde se radnja ovih priča odvija, kao i ljude, stvarne i fiktivne, s kojima delimo isti taj prostor. I mentalni sklop. To je čitanje „iznutra“ ili „iz prvog reda“.

Problem je što to čitanje ume da bude i opasno.

Koliko može da vas obogati, isto toliko može i da vas povredi.

Simović svoju hroniku počinje mitom. Zatim se nadovezuje na Rimljane, tadašnji grad Kapedunum, pa opisuje srednji vek, prvo pominjanje imena Užice u dubrovačkim spisima, braću Altomanoviće, međusobno klanje srpske vlastele, dolazak Turaka…

S Turcima će u nekom momentu doći i Evlija Čelebija. Ne štedeći ni pera ni mastila iz zlatnih mastionica, taj čuveni putopisac će opisati Užice kao mali Carigrad. Tu su velike kuće i džamije, svetla dvorišta, raskošni platani, bogati ljudi, lepe žene, sloga… Tu su i dućani u kojima, modernim jezikom rečeno, imate sve od igle do lokomotive…

Evlija je Čelebija, ako je verovati mom prijatelju Dragu iz Krčagova koji ga je čitao, tvrdio i kako u Užicu „rastu najslađe trešnje i najpametnija đeca“.

Simović je rezervisan prema Čelebijinim opisima, budući da će kasniji, nimalo romansirani opisi austorugarskih oficira govoriti o Užicu kao maloj turskoj kasabi s uskim sokacima. I da čaršija smrdi od štavljene kože, po kojoj je grad inače bio poznat sve do Italije.

Ali opisi turskog putopisca zaista plene i iz tih opisa, koje navodi Simović, možemo izvući neke kosenkvence, iako ih sam autor ne pominje. Recimo da je Čelebija bio pod velikim uticajem Šeherezade. Ili hašiša.

Zatim sledi opis borbe za oslobođenje od tih istih Turaka.

Stvara se moderna srpska država. Osnivaju se škole, pozorišta, bolnice… Teče i gradski život u sredini gde narod više ne strepi toliko od stranog zavojevača, ali muku muči sa domaćim kabadahijama i hajducima, spremim na svaku otimačinu i zlo.

Dvadesetom veku je takođe dat veoma veliki prostor u knjizi. Tačnije prva polovina XX veka, pošto Simović prestaje sa hronikom kada, zahvaljujući lokalnom funkcioneru, poznatom po tome što je bio prek prema običnom narodu, a poltron prema Vrhovnom komandantu, predloži, na jednoj sednici kojoj je prisustvovao i sam Vrhovni komadant, da se nazivu mesta „Užice“ doda i ono „Titovo“.

Taj deo knjige, vezan za prvu polovinu XX veka, jeste najubedljivije napisan. Pomalo i sugestivno.

Sličnost se opet može videti sa Andrićem, koji dobar deo romana „Na Drini ćuprija“, posvećuje periodu od dolaska Austrougara do trenutka kad divni i plemeniti Alihodža izdiše u kratkim trzajima, gledajući bombarodvanje pašinog mosta.

Simović opisuje Prvi i Drugi balkasnki rat, Veliki rat, golgotu koja je zadesila ceo narod, ali i period između dva svetska rata kad se u društvu oseća prosperitet, kad se pojavljuju prvi bioskopi, velegradska moda, studenti i gradske cure, tople letnje večeri u restoranima ili dugi dani na gradskim plažama. U takvoj atmosferi, felinijevskoj, pojavljuju se i prvi komunisti.

Simović zaista ima problem sa komunistima. Retko gde ih pominje po dobru.

Žrtvovanje Radničkog bataljona na Kadinjači smatra nepotrebnim.

Isto tako opisuje stradanje jedne užičke partizanske čete, koju je Vrhovna komanda vratila iz Sandžaka u zlatiborski kraj, a nakon sloma Užičke republike, ne bi li pravila smicalice Nemcima u pozadini. Šezdeset boraca okončalo je svoj život zbog gladi i mraza, u dubokom snegu, gonjeni kao zveri od moćnijeg neprijatelja. Poslednje što su jeli bili su smrznuti šumski plodovi.

Slanje 300.000 nasilno mobilisanih mladića na Sremski front, gde će njih 80.000 poginuti u borbama sa iskusnim i dobro naoružanim Nemcima, (među njima i Miloš Popović, brat mog dede) takođe je za Simovića bio potez egzibicionista. Ili zla namera komunista.

Toj zloj nameri, Simović dodaje i činjinicu da su saveznički avioni bombardovali srpske gradove 1944. godine u zavisnosti od toga gde bi Drug Tito stavio kažiprst na karti. Drug Tito se tom prilikom rukovodio prvenstveno ciljevima klasne borbe, a na štetu običnog naroda koji se tako pretvarao u civilne žrtve.

Simović na više mesta nimalo ne štedi Josipa Broza.

Prvo napominje kako je Tito u Velikom ratu bio austrougarski kaplar i okupator Srbije, a da je tokom Drugog svetskog rata, kao Vrhovni komadant bio veoma loš vojskovođa i da, bez obzira na tu činjenicu potkrepljenu gubicima i lošom taktikom, nije hteo da se odrekne funkcije. Niti su mu to dozvolili poltroni s kojima je bio okružen. S druge strane, Tito je bio spreman da mesto prvog čoveka Partije prepusti Kardelju, ali ni to mu ti isti poltroni nisu dozvolili.

Iz romana „Užice sa vramana“ saznaćemo i da je na sastanku Politbiroa ili Glavnog štaba Vrhovne komande, pošto se nikad nije znalo kad koje telo zaseda budući da su ga činili isti članovi, donesena odluka da prioritet ima biti borba protiv klasnog neprijatelja u odnosu na borbu protiv onog okupacionog. Tako je ozvaničen građanski rat. Ta odluka je inače doneta na Zlataru. Ili što bi ovdašnji narod rekao: „Na pravom mestu, na dobroj visini.“

Simović ne štedi ni užičke ikone Narodno oslobodilačke borbe. Pominje recimo i kako je narodni heroj M.M. Lune iz zasede ubio jednog srpskog domaćina, budući se se ovaj požalio okupacionim vlastima da ga partizani, u zadnjih sedam dana, uredno pljačkaju. Autor nam svedoči da će taj isti Lune, nakon trogodišnjeg izbivanja po Bosni, poginuti nadomak Užica, baš blizu toga mesta, gde je nekada čučao u zasedi kao dželat.

Simović pored toga što kritikuje komuniste, ne ostaj dužan ni ostalim vojskama.

Iako insistira na tome da su pružili jak otpor okupatoru, tukući se pored Nemaca i sa ljotićevcima i zelembaćima Milana Nedića, Simović neće prećutati da su četnici, nakon razlaza sa partizanima, silovali, a potom i ubili učiteljice Milevu Kosovac i Jelenu Subić-Gmizović, članice NOB-a.

Opisi borbi gde svak ratuje sa svakim i gde svi međusobno sarađuju, govori u stvari o tome da najviše strada obični narod, ta večita žrtva „visoke“ politike i konfuznih ideologija. I kako uvek u takvoj nesreći na površinu ispliva šljam koji sebe proglasi elitom, bez obzira što mu je zacrtani cilj bila klasna borba. Nesrećne učiteljice će biti silovane i ubijene u šumi, ali…

„Najlepše devojke, iz najuglednijih i najbogatijih građanskih kuća, ćerke preduzimača, industrijalaca, bankara i trgovaca, lepotice koje su se oblačile u Beogradu, u ekskluzivnoj radnji Montela Almulija, šešire kupovale kod čuvene modistkinje „Flora“ u Knez Mihailovoj ulici, a negovale se u kozmetičkom salonu Lidije Iraklidi, udavače za kojima su uzdisale srpske palanke, a koje su se čuvale za prestoničke mladoženje od karijere, sad, kad su te mladoženje, i njihove karijere, netragom nestale, počele su da se udaju za sjajne i perspektivne partizanske majore i pukovnike, na čijim širokim ramenima samo što nisu zasvetlucale generalske zvezdice. Posle venčanja, skinuvši venčanicu sašivenu kod gosođe Ruže Koen, čiji se čuveni salon nalazio u zgradi Srpske kraljevske akademije, pažljivo obukavši svilenu spavaćicu, kupljenu pre rata u elegantnoj beogradskoj radnji AGB (art, gout, beaute), raskošna nevesta, sad već kao raskošna mlada majorica, ulazi u raskošnu spavaću sobu, u kojoj jedna od dve stone lampe obasjava, na zidu, jedan plavi motiv sa Krfa Koste Miličevića, dok druga, ugašena, uskraćuje svoju svetlost kineskoj vazi sa georginama i hrizantemama. („Nije danas, gospođo, vreme za orhideje!“) Preko jedne od dve ljupke stilske fotelje prebačena je majorska uniforma, pored druge se, na malom persijskom tepihu sijaju majorske čizme, a u bračnom krevetu leži opančar.“

Kako se u istoriji ovog naroda malo šta menja, ilustrativan će biti i citat iz poglavlja „Olovnim i gumenim kuglicama“, gde je opisano kako su komunisti u ratu pobedili sa jednim (olovnim), a vlast potvrdili sa drugim (gumenim) kuglicama.

Svaka sličnost sa sadašnjim vremenom je namerna. I nije toliko kritika komunizma, koliko je, po mojoj nameri i kurzivu, ukazivanje na loše organizovanu strukturu društva, koje po pravilu, uvek proizvodi manjak slobode i višak nasilja.

„Dan izbora je osvanuo kao vrlo dobro organizovan opštenarodni praznik. Svuda se vijore i lelujaju sveže ispeglane državne i partijske zastave… Centralno mesto zauzimali su veliki portreti Lenjina, Tita i Staljina. Tito je bio okačen u sredini, a levo i desno od njega, kao njegava prva i druga pratilja, visili su Lenjin i Staljin…

Na svakom biralištu su se nalazile dve glasačke kutije: kutija Narodnog fronta, i kutija opozicije, koja je nazvana „ćorava“. Pažljivo se motrilo i beležilo ne samo ko izlazi na izbore i za koga glasa, nego i u koliko sati glasa: izlazak na birališta u kasnim popodnevnim satima tretiran je, i zapisivan, kao znak kolebanja.

Birač je dobijao malu gumenu kuglicu, koju bi stegao u šaku. Zatvorenu šaku je potom trebalo da uvuče, redom, u svaku od izloženih kutija, i da kuglicu u jednu od tih kutija, ne zna se u koju, ispusti. Zatim bi podigao, i komisiji javno pokazao, praznu šaku. Time je glasanje bilo završeno. Skojevci u se, međutim dosetili da kutije postave tako da birač ruku sa kuglicom prvo uvuče u kutiju Narodnog fronta, pa tek posle toga u „ćoravu“ kutiju opozicije. Kad bi građanin, za koga se sumnjalo da je nepouzdan, uvukao ruku u kutiju Narodnog fronta, predsednik izborne komisije bi mu hitro priskočio, pružajući mu ruku, da mu čestita na obavljenoj građanskoj dužnosti. Iznenađeni i zbunjeni birač bi, da se ne bi odao, i da bi se mogao rukovati, ispuštao kuglicu u kutiju Narodnog fronta, rukovao se sa ljubaznim i uslužnim predsednikom, i odlazio kući nasamaren.

Osim toga, glasačke kutije su na nekim biralištima bile veoma akustične, tako da se lepo moglo čuti ono što se nije moglo videti: ko u koju kutiju ispušta kuglicu. Shvativši da je pad njegove kuglice u „ćoravu“ kutiju odjeknuo kao eksplozija, od koje su se zatresli prozori po okolnim zgradama, birač je osećao kako istog trenutka i on, kao ta kuglica u kutiju, propada u bezdan.“

Moj savet za kraj je da čitate klasike. Naučićete kako se skoro ništa bitno nije promenilo u ljudskoj prirodi od antike do danas.

Isto važi i za društvene odnose.

Čitanje klasika preporučujem, između ostalog i zbog toga, ne da biste bili dovoljno obrazovani, već prvenstveno dovoljno informisani.

O savremenom srpskom društvu i aktuelnim temama više ćete podataka naći u Simovićevoj hronici „Užice sa vranama“ ili u Andrićevoj „Na Drini ćupriji“, nego u RTS-ovom Dnevniku 2.