Raskol

Prvi veliki raskol u crkvi desio se, kao što većina vas zna, leta Gospodnjeg 1054. godine. Pokušaji da se pomire Istok i Zapad nisu urodili plodom ni kroz kasnije vekove, mada je napora svakako bilo i zavisili su mahom od političkih okolnosti. U međuvremenu su se još više udaljili Rim 1 i Rim 2 (Carigrad), tako da je polarizacija danas nešto što se podrazumeva i što bi trebalo zaoštravati, a ne prevazilaziti. Prevazilaženje polarizacije ima se smatrati čistim grehom.

Raskol je usledio, između ostalog, zbog učenja o filiokvama, kao i zbog pitanja prvenstva rimskog episkopa tj. pape nad ostalim episkopima.

Ovo učenje o filiokvama otprilike glasi da Sveti Duh ishodi ne samo od Oca, nego i od Sina. Istok to ne priznaje, pošto je Bog – Otac iz koga se večno rađa Sin i večno ishodi Sveti Duh. Rimokatolici smatraju da Sveti Duh ishodi i iz Sina (filius-sin, pa otuda i filiokve).

Pojačavajući tezu o Sinu, nekako se prirodno nadovezuje i priča o prvenstvu pape. Zapadna varijanta smatra da je Bog Sin – Hristos – nakon Vaznesenja, ostavio apostolu Petru zemaljski tron i prvenstvo nad ostalim apostolima, te da je Petar, kao prvi rimski episkop i papa, neko ko ima najveću vlast u crkvi. Istočnjaci, vešti demokratiji, smatraju da je rimski episkop samo prvi po časti, ali ne i po vlasti.

I jedni i drugi se pozivaju na Sveto Pismo.

Nakon vaskrsenja Hristos je pitao Petra tri puta da li ga voli više nego ostali apostoli i kad je ovaj potvrdno odgovorio, Hristos mu onda nalaže da se stara o stadu.

Zapadnjaci taj deo tumače kao davanje prvenstva Petru, dok Istočnjaci misle da je Gospod na taj način samo vratio Petru apostolsko dostojanstvo, budući da ga se ovaj tri puta odrekao u noći hapšenja.

Naravno, kao neko ko pripada istočnoj varijanti, duboko sam ubeđen da smo mi u pravu.

Ispod krsta, kad je razapet, sa Hristom su ostale samo žene mironosice i apostol Jovan Bogoslov, a Bog nije mačka, kako kaže jedan Ciganin kod Kusturice u „Domu za vešanje“, pa da ne zna da se ljubav vidi na delu, a ne na rečima.

Na raskol, međutim, ne bi trebalo uvek gledati negativno. Jedinstvo koje nije funkcionalno, zbog ko zna kojih sve razloga, jeste pravi mali pakao.

Što se pak vesele strane života tiče, zahvaljujući crkvenom raskolu, nastali su i neki sjajni vicevi.

Jedan od njih je kad se dogovara Sveta Trojica gde će na letovanje. Otac pita gde bi mogli da idu, Sin kaže: Zašto ne Rim?, a Sveti Duh se nadovezuje replikom: „Super, nisam bio tamo od 1054. godine.“

Dobar je i onaj kad su pitali Boga kad će sledeći papa ponovo da bude Poljak, a Bog odgovara: „Dok sam ja živ, više nikad.“

Ne treba zaboraviti ni čuvenu anegdotu sa Staljinom kad su mu javili da ga je prokleo rimski papa, a bivši bogoslov odmah pitao glasnika: „A koliko taj papa ima divizija?“

Da papa, međutim, nije toliko nemoćan, govori podatak da je Staljinova kći Svetlana postala rimokatolkinja i svoj zemni život završila u samostanu.

U 16. veku su se od rimokatolika odvojili protestanti na čelu sa Martinom Luterom.

Danas se oni koji sebe nazivaju hrišćanima dele u tri kolone. Ili jednu kolonu plus dve sekte, u zavisnosti od toga koliko ste ortodoksni od jutros.

Ono što, po mom mišljenju, karakteriše rikomatolike jeste disciplina i dizajn.

Protestanti veri pristupaju kao naučnici, što se najbolje može videti kad, vaspitan u tom duhu, slovo drži stendap komičar Miroljub Petrović.

Za pravoslavce je karakteristična iracionalnost, ludilo i anarhija. U principu sve ono što ima veze sa ljubavlju kako takvom.

Raskol koji ovih dana drma Istočnu Crkvu dešava se na relaciji Drugog i Trećeg Rima. Drugi Rim je kao što smo već rekli – Carigrad, a Treći Rim je Moskva. Carigrad je, podsećanja radi, priznao autokefalnost pravoslavne crkve u Ukrajini, bez savetovanja sa Rusima. Usledio je brz odgovor druge strane, pa je 16. oktobra iz Minska stigla vest da su Rim 2 i Rim 3 zvanično raskinuli.

Ono što me živo interesuje jeste na čiju stranu će se staviti Srbi?

Rusi su nam braća, a Grci kumovi.

Grci su nas i uveli u veru. Da nije bilo Ćirila i Metodija i dan danas bi sahranjivali pretke kraj temelja kuće.

Mislim da je politika i u ovom slučaju uplela prste. Ili neki ozbiljni keš.

Da carigradski patrijarh nije ispoštovao sabornost jasna je stvar. Odluka je doneta kao da patrijarh Vartolomej nije prvi među jednakima, nego rimski papa lično. Ranije je služio i neke službe sa Latinima, a pokušaj carigradskih teologa da se pravoslavlje i rimokatolicizam objasne kao dva krila istih pluća, nije urodio plodom. Između Istoka i Zapada u verskom smislu i dalje stoji gvozdena zavesa. I traje hladni rat.

U međuvremenu, hrišćanstvo gubi još jednu bitku. I još više će biti bliže porazu kad zahladni na relaciji Sever – Jug.

S druge strane, verujem da se Rusi po pitanju vere previše oslanjaju na snagu svoje države. Pozicija carigradskog patrijarha Vartolomeja nije nimalo zavidna. Putin, koji je karijeru u KGB-u počeo tako što je nadzirao rad crkve, kao antirevolucionarnog elementa, svakog časa može da nazove carigradskog patrijarha i upita ga: „Koliko imaš divizija?“

Trebalo bi shvatiti i Ukrajince. Oni hoće svoju crkvu. Isto su je tako hteli i Srbi, pa je ohridski episkop bacao drvlje i kamenje na Svetog Savu što je tražio autokefalnost u Nikeji. Pisane su i sitne knjige „protivu monaha Save“.

Kad je dobio autokefalnost i krunisao brata za kralja, Sava je mogao na miru da odahne. Danas, međutim, Savini Srbi ne mogu da se dogovore s ohridskim Makedoncima oko sabornosti, jer i oni, kao Sava nekad, žele autokefalnost za svoju crkvu.

Rusi i Ukrajinci imaju isti problem kao Srbi i Makedonci. Kolevka ruske duhovnosti je Kijev. Srpske je Ohrid, odakle su veru među južnim Slovenima širili Sveti Kliment i Sveti Naum. U oba slučaja, i kod Rusa i kod Srba, centar se pomerio ka severu.

Kako razumeti Ruse? Možda možemo to da objasnimo pomoću analogije: Recimo da Carigradska patrijaršija prizna autokefalnost Makedonske crkve. Ili nevladine organizacije blaženog Miraša Dedajića u Crnoj Gori.

Hrišćani su u samom početku bili obična šaka jada. Sastavljeni mahom od ribara i ponekog carinika. Kad je došao apostol Pavle stvari su dobile na težini. Bio je plemić i bogataš. I rimski građanin. Na taj status se uredno pozivao kad bi neka rulja htela da ga umesi od batina.

Pavle je umeo da se suprostavi autoritetu. Zamerio je recimo Petru na licemerju, jer se ovaj držao starih jevrejskih običaja među Jevrejima, dok je među paganima kršio tu istu običajnost proisteklu iz Starog Zaveta.

Pavle nije patio od predrasuda vezanih za naciju i poreklo. Smatrao je to malograđanskim mentalitetom. Posebno se to dalo videti u njegovoj borbi protiv rodoslova do koje se držalo u jevrejskoj tradiciji. Njemu je bilo bitnije srodstvo bazirano na veri i duhu, a ne na krvnim zrncima.

Ali bez obzira na Petra i Pavla i celokupno jevrejsko predanje, Jevanđelja su, izuzev onog po Mateju, pisana na starogrčkom jeziku. Pisci Liturgija su takođe bili Grci. Oni su kao najkulturniji narod starog sveta, hrišćanstvo uzdigli do neba, ne dozvoljavajući mu da završi u blatu drevnih mitova. I sad kao takvi, Grci smatraju da mogu dati autokefalnost kome hoće. Ako su nekad dali Srbima, mogu danas i Ukrajincima.

Praveći se većim Englezom od Šekspira pitam još jednom: „Na koju stranu, o stado srpsko?“

Malo ko zna da je nekada te sporove između pravoslavnih patrijaha uspešno rešavao patrijarh Pavle. Kao najstariji i najiskusniji. Kad kaže, rekao je. I poštovalo se. A govorio je glasom tiho, a argumentima jako.

Irinej danas nema taj kapacitet. Ni duhovnost. Nije ni čudno, jer više podseća na počasnog predsednika SNS-a, nego na naslednika Svetog Save.

Možda bi Srbi mogli da iniciraju neki svepravoslavni sabor u Beogradu po ugledu na Druga Tita koji je okupljao Nesvrstane. I tako pomognu u prevazilaženju sukoba. Garant bi pomogao i predsednik Vučić. Em voli da pomaže, em ume.

Ili je možda ipak bolje da se samo pravimo mrtvi… do Drugog Hristovog Dolaska.