Љубав је дисциплиновати дете

Немања Боричић, мастер психолог који је у јуну ове године у Новој Вароши одржао предавање на тему стреса, поново се сусрео са Варошанима, али са новом темом- васпитање деце. Увек актуелна, а нама се свима чини да је сада више него актуелна тема- тема васпитања, пробудила је знатижељу многих, а Немања се трудио да нас за сат и по времена предавања проведе кроз свет васпитања, свет породице, разних проблема савременог доба, истичући да је васпитање данас више него икада рударски посао.

Након предавања, разговарали смо још мало на исту тему, а Немања је одговорио на нека тренутно актуелна питања која често море родитеље, васпитаче, наставнике, а и на питања која су ми доставиле колеге, комшије, родбина. Истичући и сам да му је веома важно да говори једноставним и свима разумљивим стилом, приближио је психологију широј публици.

Како дефинишете васпитање?

Различите су дефиниције васпитања. Уопштено, то би било ненамерно или намерно вршење утицаја на децу и њихово понашање са циљем да у њихов живот и личност инволвирамо неке вредности за које ми мислимо да су добре. Ненамерно, зато што врло често својим понашањем преносимо неке системе вредности и неке облике понашања, чак и не желећи. Зато васпитање није само намерно деловање. Родитељи воле своју децу и кад их питате да ли би им нанели зло, никад не би рекли да би, али се често испостави да им пренесемо неке лоше облике понашања својим примером- од начина на који се обраћамо другим људима до себичности и сл. Сви имамо, и поједначно, а и као друштво, неки систем вредности који желимо да пренесемо на децу. Васпитање је кроз историју зависило од вредности које су у том периоду биле важне у култури, тај систем се преносио, и то је било одувек. То питање „оптерећује“ људе одвајкада. Добар васпитни ефекат је одувек био жеља људи.

Често од старијих чујемо- у моје време се нису овако васпитавала деца, сад су деца другачија. То исто често чујемо и од реформатора у образовању. Да ли су заиста деца другачија и шта се то променило?

Ја лично верујем да се људска врста  није променила. Чак ми је то и увреда за здраву логику.Људи су креирани такви какви су и увек су људи били исти. Међутим, оно што није исто, то су времена. Чиниоци у неком друштву и времену утичу на то да ли ће васпитање бити лакше или теже. Деца су увек иста. Са одређеним потребама. Такође сматрам да је у ово наше време много теже васпитати децу, велики је изазов за једну породицу да усред овог хаоса моралних вредности, материјализма, егоцентричности, поплаве социјалних мрежа. Деца данас имају веће проблеме у одрастању, обузети су са свих страна свакаквим садржајима што наши стари нису имали.Раније су деца доста више била са својим родитељима, данас су много мање са њима због ужурбаности и презапослености, мање је технологије раније било, данас технологија ионако скраћену људску пажњу још више скраћује, па деца често постају неосетљива, без емпатије, гледају често у људе као у објекте. Мислим да је то резултат тога што смо децу превише предали медијима, телефонима. Иначе, деца су одувек иста. И раније, а и данас, деца пре потребују љубав него новац И Раније, а и данас, деца су потребовала време својих родитеља, причу, разговор.Деца вам данас траже ајфон само због тога јер нису добили нешто важније.Када му пружите оно што је важније од тога, па му кажете- сине, то ти тренутно није преко потребно, оно ће рећи- у реду, тата, знам. Али ако му нисте дали припадност, били му блиски, пружили љубав, слушали га, поучавали га, проводили време с њим, па вам затражи ајфон, ви не дате, дете полуди. Онда следи размишљање- морам ајфон да му купим да би  ми дете било срећно. Дакле, људи су одувек исти, деца су иста, само је много теже у овом хаосу и маси непотребних ствари да пронађемо прави пут.

Шта су реалне дечје потребе? Да ли је могуће задовољити данашње дечје потребе и да ли је то неопходно?

Мало дете не зна шта су његове потребе.Зато су му дати родитељи. Дете може да тражи нови телефон, неку популарну играчкицу, међутим, то нису потребе које треба да задовољавамо.Узгред и као део најважнијих потреба, може, али то није примарно. Данас имате поплаву попустљивог понашања. Родитељи су престали да буду родитељи, пре су деца своје деце.А деца се понашају као да су родитељи својој деци.Мислим да је то велика грешка. А то се све дешава зато што оне главне потребе нису задовољене. Постоје четири основне потребе које треба задовољити код деце. Она вам то неће рећи, али ви као родитељ треба да знате.  Када сте усмерени на те потребе, онда имате срећно дете. Као прво, то је потреба за припадањем. То је исконска потреба свих нас, без обзира на разлике. Ми смо створени са потребом за припадањем, али на основи безусловне љубави. Дете никада не сме да чује реченицу- ако добијеш пет, онда ћеш добити то и то. То је потпуно погрешно. Деца ће онда нешто да раде да би добила јакну, новац, ауто. Пре свега је потреба детета да припада једној породици у којој влада љубав, слога, која је веома лепо место за борављење. Ако то детету не дате, ако му дате породицу у којој сте заједно, а нисте заједно, у којој владају условљавања, непоштовање туђе личности, то нарушава човеков ум и здравље.Поред потреба као што су храна, место за становање, топлота, деци морамо испунити потребу за припадношћу. Наравно, не значи да треба детету да пустимо да ради шта жели, али наша љубав и обезбеђивање осећаја припадности, не сме да буде условљена. Друга потреба која је наизглед супротна овој првој је развијање индивидуалности, слободе и особености код деце.Сви смо јединствени, као отисак прста, као једна пахуља која не личи ни на једну другу. Ако детету не допустите развој слободе, ако мудро, као родитељ, не откријете који су то његови специфични капацитети и таленти, дете ће се осећати као заробљено, неће имати слободу да искаже своје потенцијале. Многи родитељи задовоље све потребе- купе најскупљу гардеробу деци, добар телефон, воде их на путовања. И онда кажу- Е, ја бих волео да мој син буде фудбалер. Дају новац, присиљавају га да иде тим путем. Десиће се да ће то дете једно време то покушавати да испуни, али ће се у једном моменту побунити. То се дешава кад не поштујемо слободну вољу своје деце. Индивидуалност треба развијати. Они треба да буду посебни, а не слика и прилика татина  или мамина. При том развоју индивидуалности треба водити рачуна и поучавати дете да своје специфичности, таленте, дарове развија тако да их не сме употребљавати на уштрб других. Сврха живота је да га поучимо да његови таленти морају да имају неку сврху у животима других, а не да би му се други дивили. Трећа важна потреба деце је слушање. Када то кажем, неке моје колеге се најеже. Онда ја објасним да не мислим на малтретирање деце и шиканирање. Деца воле ред, али она сама немају ред. Зато су им дати родитељи, да их поуче реду.Ред спада у основне потребе. При томе не смете да их учите да слушају вас као ауторитет насилно, већ пре свега личним примером, врло тактично, водећи рачуна о цртама његовог карактера, не вршећи притисак на његову слободу. Не треба детету рећи- мораш ово да урадиш. Дете ће разумно питати- зашто? А онда ви кажете- зато што ја тако кажем. То је ужасна ствар. Детету тако ускраћујете потребу  да буде редован члан породице чије се мишљење жели чути. Не мора да значи да ће то мишљење бити прихваћено, али је потенцијално могуће. Не смемо присиљавати децу да нас неком силом послушају, онда од њих стварамо потенцијалне послушнике неких навијачких деструктивних група, рецимо. Родитељи други ће вам можда рећи- свака ти част како су ти деца послушна, а ви ћете се шепурити. Онда ће вам деца бити послушна све док сте ви ту, а када нисте, имаће побуну и неки  лични пут. Дете вас моли да седне за рачунар. Кука, плаче. Ви објасните да не може, да није добро много времена проводити за рачунаром. И онда му дате алтернативу. Узмете слободно време, посветите се, изађите с дететом на Панораму, шетајте. Ако их ви не научите да вас слушају, у моменту кад деца добију разум, они неће знати да послушају ни њега- свој разум, неће моћи да му се повинују. Разум ће им говорити да не треба да узму тај алкохол, ту дрогу, али онај који није научио да слуша, неће послушати ни свој разум. Четврта потреба деце је да им дате одговор на питање смисла. У једном периоду развоја детета, у адолесценцији, деца појачано постављају питање о узроку и смислу ствари. Почињу да траже смисао у разним група, увиђају бесмисао материјалистичког живота. Ви, као родитељ, дужни сте да им дате одговор на питање смисла. То питање смисла је, верујем, круцијалније од питања хране. Дете може да има и сиромашнију храну, да буде слабије одевено, али да има родитеља који га безусловно воли, који га је научио да буде дисциплинован, који је развио његову индивидуалност, да зна смисао живота- то дете ће бити срећно дете. Имате људи који су све што су могли дали деци, али их деца не воле. Зашто? Зато што им нису задовољили ове четири основне потребе- припадање, љубав, слушање, смисао. А смисао живота није у томе да ви будете неко и нешто, на чему се, нажалост, темељи наше друштво. Смисао живота је да ви некоме будете неко. Да будете успешни, да имате најпожељније могуће особине, али да је сврха тога да тај успех и те особине имају утицаја на неког другог.

Зашто је све теже успоставити ауторите на релацији родитељ- ученик и наставник- ученик? Да ли су ауторитети здрави?

Ауторитета нема у школи зато што родитељи нису ауторитети својој деци. Ауторитет је јако добра ствар, али ауторитет карактерно, а не у смислу моћи. Треба као карактер да створите ауторитет код детета. За децу која су неука и недисциплинована бића,  јако је важно да њима управљају људи који су ауторитети. Данас су системски отети механизми од наставника, не можете да казните дете, не смете да га истерате напоље, не можете скоро ниједну дисциплинску меру да спроведете. Неко је то назвао науком, за мене то апсолутно није наука. Последицу тога сам видео када сам био приправник у школи. Васпитачи овог друштва пију лекове пре него што уђу на час. Некада је школа била васпитно- образовна установа, али је то васпитно било у мањој мери јер су људи схватали да су родитељи примарни васпитачи деци. А данас живимо у систему потрошачког менаталитета где је школа слуга. Ја немам времена да васпитам дете, па ја сам га послао вама да га васпитате, шта радите! Професори су суваспитачи, тек после родитеља. Родитељи не раде на дисциплини деце, не раде на задовољавању оних основних потреба које смо набројали, не раде на изграђивању поштовања, емпатије према другим људима, деца постају неосетљива према другима. Онда имамо изгледа да добијемо генерацију деце која су могуће социопате или психопате. Децу која снимају тучу својих другара и диве се томе после на интернету. Јако је тешко време. Баз здравих ауторитета имамо деструкцију и анархију.

Знамо да су данашња деца дигитални урођеници- не знају за време без паметних телефона, интернета, социјалних мрежа. Колико дигитално доба утиче на васпитање?

Данас имамо ситуацију да сви, па и ми старији, чим отворимо очи хватамо се за мобилни телефон. Зашто? Зато што смо преко ове технологије дошли у такво стање да живимо један нереални свет. Али иако је тако, срце човеково није задовољно тиме, срце деце није задовољно тиме. Када им пружите оне основне четири потребе, лако ћете моћи да их убедите у било шта. Деци је много више од телефона потребан разговор с родитељима, блискост.  У једном тренутку вршњаци утичу много на децу, тада су и најбоље васпитана деца под огромним ударом својих вршњака. То је неки период после петог разреда, када осећате као да их губите полако. Помислите- шта се то с овим дететом дешава. Али чак и тад, а када имате здраву породицу, здраве животне навике, деца ће бити под мањим утицајем. Деци треба да дамо алтернативу. Биће они донекле зависници од технологије, као што смо и сви у некој мери, али ће знати да кажу- не, ово је боље. Само им пружите алтернативу. То не може насилно, тај проблем се спречава на време. Ја рецимо, већ десет година немам телевизор у кући. Моја деца не гледају телевизију. Гледају неку емисију једном дневно, или када им ја понудим нешто што мислим да је добро. За шта родитељ служи него да каналише децу? Родитељи данас најчешће пусте да се то отргне контроли, па имате ситуацију да су деца разјарена као бикови када им узмете телефон. Морамо да утичемо на децу по том питању, да им на исправан начин пажњу заокупирамо. Емпатија се развија кроз жив разговор. Социјалне мреже уништавају развој емпатије. Људи живе у својим профилима на мрежи. Тако је са децом, са брачним друговима. Највећи проблем је одсуство дисциплине. Данас је дисциплина сатанизована у школи, у породици, то је нешто што долази из система. Љубав је дисциплиновати дете. Није љубав дати све на вољу детету.

ПИТАЛИ СУ ДА ПИТАМ…

Имате ли неки рецепт за развој самопоуздања код деце и разбијање треме пред јавне наступе?

Самопоуздање је везано за самопоштовање, самопоштовање се изграђује од малих ногу, у разним фазама развоја детета, зависи од тога какав однос родитељи имају према деци. Ако дете поштујете као личност, а не према ономе шта је и како урадило, оно неће да се бори са социјалном анксиозношћу- јој, да ли ће да ми се смеју, јој шта ако лупим нешто… Ако сте га поштовали, помислиће- лупио сам сто пута у кући, па су ме прихватили… Трема је природна када смо у околностима које нам беже из руку или када је нешто непознато. Ненормално је да у новој ситуацији будемо хладни као лед, то могу само психопате.

Да ли је батина из раја изашла?

Батина није из раја изашла, јер у рају није била потребна батина. Касније је уследила сва проблематика у којој ми живимо. Ако је батина из раја изашла, ја не бих желео у тај рај да идем. Љубав и сила су различити. Батина није оно што треба примарно да се користи. Треба бити стог, али притом не мислим на физичко кажњавање, него на забране. Физичка казна је плод бесног и себичног човека. Ми често као народ хвалимо тиме што смо тукли децу. Али то није нормално.

Да ли родитељи деци треба да буду најбољи другари?

Ја мислим да да, али зависи од тога шта подразумевате под тим другарством. Ако је другарство да те ја тапшем по рамену док ти пропадаш, ја не желим то другарство. За мене су најбољи другови они који ће један другом истину у очи да кажу. У правој конотацији пријатељства, ми треба да будемо другови својој деци. Никад као прави пријатељи нећемо рећи деци- сине, учитељица те мрзи, наставник те мрзи, ти си најбољи фудбалер, ти си најбољи ђак, ти си цар… Не, рећи ће му- сине, ти имаш две леве, али немој да се бринеш, није фудбал цео живот, то што је то важно другарима, нема везе, ти си добар у нечем другом… Е, то је пријатељство.

Искључујете ли као психолог религију?

Не. За мене срећа у животу зависи од религије. Од здраве религије. Религија значи „изнова повезивање“. Не причам о црквама, системима, причам о религији која функционише на нивоу Бог и човек. Ја нисам еволуциониста. Многе моје колеге сматрају да религија омета човекову срећу. Ако имате погрешан концепт о Богу, ви доживљавате Бога као неког коме треба нешто да урадите да би вас он волео. Та слика нигде не постоји, људи су је сами учитали.

Треба ли дете пустити да се попне на дрво?

Апсолутно. И треба га пустити и да се разбије. Данас су деца богови који не смеју никако да се повреде, плашимо се свега. Интернет је довео до тога да труднице висе на форумима где је све јако опасно. Пустите децу да падну, пустите их да се запрљају, јер ако их чистите нон-стоп, имаћете опсесивно- компулсивну децу, несигурну, смотану, а то даље води у њихово незадовољство.

Да можете млађем себи послати поруку, како би гласила?

Носи штап иако можеш да прескочиш капију.