Publici je potrebna dobra priča

Intervju sa Ervinom Hadžimurtezićem, glumcem novosadskog Pozorišta mladih

Ervin Hadžimurtezić, glumac Pozorišta mladih i Tetra 34 u Novom Sadu, održao je veče teatar poezije u Gradskoj biblioteci „Jovan Tomić“, gde je prvi put nastupio kao profesionalac pred brojnim novovarošanima. Iako jedini akademski glumac koga je iznedrila Nova Varoš, sa Ervinom su malu scenu biblioteke jednako delili i njegovi prijatleji, glumci amatreskog pozorišta Doma kulture. Stihovi Miljkovića, Antića, Bećkovića, Jesenjina, kao i nekoliko monologa, držali su pažnju prisutnih punih sat vremena. Veče je završeno maestralno odigranom poslednjom scenom iz predstave „Od raja do beznjenice“ u kome Ervin tumači lik Laze Kostića.

Iako je svoj rodni kraj napusto još 2001. godine, kada se upisuje na Akademiju u Novom Sadu, priznaje da mu je nastup „među svojima“ posebno iskustvo. Po završetku studija igrao je u Srpskom narodnom pozorištu, Pozorištu mladih, Kikindskom pozorištu, Somborskom pozorištu, ali i gluma pred kamerama mu nije ostala strana. Tako je značajniju tv ulogu ostvario u seriji „Vere i zavere“ , urađenoj po uzoru na istoimeni roman Aleksandra Tišme. Ipak, amatersko pozorište u rodnom gradu, čijih se pola veka rada navršava naredne godine, odredilo je njegov životni put.

Kako je to nastupiti prvi put pred novovaroškom publikom?

Stvarno ovaj osećaj nisam poznavao do sinoć. Drugačije je nego inače kad imam predstavu. Ne mogu reći baš da sam imao tremu, ali postojala je neka posebna vrsta uzbuđenja.

Šta Vas je opredelilo da kao mlad čovek iz provincije odaberete glumu kao svoj izraz?

Mislim da je svuda jednako teško baviti se tim, bilo odakle da dolaziš. Ali ja sam glumu prepoznao još kao dečak i prosto me je tako život vodio. Valjda ništa drugo nisam umeo da radim (smeh).

Iako ste imali iskustva sa glumom i pred kamerama, pozorište je uglavnom vaše radno okruženje. Koja je to specifičnost koju jedan pozorišni glumac može da ponudi publici?

Specifičnost je ta što je publika u pozorištu sastavni deo predstave. Predstava zavisi od publike, jer je ona poseban element i svaki put je drugačija. Na filmu, mi nemamo tu svest o publici, nemamo živog čoveka kome govorimo. Iako volim film, nekad čak i više nego pozorište. Ali recimo, doživljaj koji sam imao sinoć nastupajući pred varoškom publikom ne može da se kupi, ne može na filmu da se doživi. Osećaj neke lične satisfakcije u pozorištu, sa živom publikom, je sigurno mnogo intenzivniji.

Može li se uošte reći da danas postoji akitivna pozorišna publika?

Mislim da ima pozorišne publike još uvek. Kriza u zemlji je dovela do toga da su karte za pozorište preskupe, ali objektivno su veoma jeftine. Publike ima i uvek će je biti u pozorištu, samo treba izaći pred ljude sa nečim što ih zanima, a imam utisak da je u pozorištu trenutno neka kriza produkcije koja se bavi temama koje ne zanimaju publiku i za koje ona nema tu vrstu doživljaja, empatije sa glumcima. Moderno pozorište koje danas viđamo često ne „prebaci rampu“. Sve se svelo na pravljenje nekog „umetničarenja“ nauštrb priče. Predstava mora da ima priču koju možemo da pratimo od početka do kraja.

Tu se onda nameće pitanje ko diktira ukus?

Apsolutno smatram da publiku treba negovati i vaspitavati. Ne možemo potpuno da se povinujemo ukusu široke publike, jer onda će doći do drastičnog pada, što već vidimo kada su u pitanju masovni mediji. Treba na neki način i diktirati ukus, ali ljudima treba prvo prići, treba osetiti šta ih zanima. A njih još od antičkog perioda interesuju životne stvari, publika hoće da vidi žive ljude na sceni i da im se ispriča priča. Čovek, emocija i priča su najbitnije stvari u pozorištu.

Glumili ste u Somborskom pozorištu, Pozorištu mladih, Kikindskom pozorištu, Srpskom narodnom pozorištu. Čini se da se danas kulturni rad uglavnom sveo na nekoliko centara od kojih ide svaki uticaj.

Već godinama se priča o tome kako nema para. To je tačno i mi kao društvo smo zaboravili na kulturu, samim tim i na pozorište. Ali nemanje novca nije nikakav izgovor da se ne radi u kulturnim institucijama. Mislim da bilo gde, i sa manje novca, može da se na primer napravi predstava, kad se okupe ljudi koje to zaista zanima. Glumci profesionalci rade to za platu, naravno, ali uprkos tome glumac ne treba da zaboravi na razlog zašto se bavi tim poslom, zašto je uopšte ušao u svet glume. Tada nam, bar većini, novac nije bio na pameti. Mi smo samo želeli da radimo i uživamo u tome. Tako da ako glumici, reditelji, dramaturzi i drugi, ne zaborave zbog čega su počeli da se bave pozorištem, onda uvek postoji mogućnost da se nešto uradi.

Znači li onda da pored novca postoji i problem motivacije?

Moguće. Recimo, Nova Varoš ima sjajnu tradiciju amateskog pozorišta i šteta bi bilo da se to ne nastavi. Vidim da ima mladih ljudi u ovom gradu koji to vole, žele i koji su talentovani. Ako ona izgubi taj duh, izgubila je sebe, a pozorište je svakako bilo decenijama nosilac tog duha. To bi trebalo da imaju na umu i oni koje vode ovo mesto, jer je zapravo ta kultura možda jedini način da se ovde opstane.

Profesionalni ste glumac, ali čini se da je upravo za manja mesta, amaterizam taj koji je ključ za održavanje bilo kakavog kulturnog života.

To je tačno, jer ne žive svi u velikim gradovima. Ni sam se možda ne bih bavio glumom da prvo nisam bio u amaterskom pozorištu, još kao dete. To je samo moj primer, a toga ima svuda, jer su i velika glumačka imena ponikla upravo iz amatrizma.

Predstava “Backstage” , prva koju ste igrali u Pozoristu mladih, ima taj pankerski prizvuk, borbu protiv autoriteta… Ko su buntovnici današnjice?

Bila je to sjajna predstava u Pozorištu mladih, žao mi je što se više ne igra. A što se tiče buntovnika, mislim da oni uvek negde postoje. Najprirodnije je da mlad čovek bude protiv autoriteta, jer je to bitan deo izgradnje ličnosti. Ali kada pričamo o autoritetima, ovde mislim na one lažne, one koji se uporno nameću a koji su prazni i bez uporišta. Istina je da se lagano kuvamo kao društvo u celoj toj priči novih tehnologija i virtuelnoj atmosferi. U nedostatku žive komunikacije lako se ulenji mozak, pa tako i duh. Istina je i da su se i mladi ulenjili pod svom tom navalom , da je samim tim taj duh bunta opao, ali on ipak i dalje opstaje tu negde.

Da li je onda umetnost beg od stvarnosti ili svojevrsna borba?

Umetnost je tu da nas podseti ko smo i šta želimo. Taj drugi segment koji se tiče toga šta želimo, je ono čemu posebno umetnost treba da teži. To je možda neka vrsta borbe. Treba ljudima govoriti da su ljudska bića, da imaju svoja prava i slobodu. Posebno kada živimo u društvu u kome su ta prava i te kako ugrožena, bitno je slati takvu vrstu poruke.

Priče o malim ulaganjima u institucije kulture i loš tretman kulturnih radnika je opštepoznata. I sami ste bili u jednom trenutku žrtva toga. Kakva strategija je potrebna srpskoj pozorišnoj sceni da bi se izbavila iz ralja propadanja?

Nisam za to da postoje modeli kao što je tržišni model koji zastupa ideju da se pozorište finanasira samo sebe, od „prodaje“ predstava. Za naš ambijent pogodniji je neki model u kome će društvo da odvaja jedan deo budžeta za pozorište. Neophodno je postojanje jakih institucija koje će voditi računa o tome. Ako se oslonimo samo na tržište, preti nam navala lakih sadržaja i to da se pozorište pretvori u rijaliti. Posebno ako pozorište kupi neki biznismen koji nema iskustva sa takvom vrstom kulturne institucije, takva situacija je neizbežna. Iako treba pratiti interesovanje publike, ne treba dozvoliti plasiranje bezukusnih komada koji potpaljuju najniže strasti, najniži humor. Dakle, ako hoćemo da pozorište opstane, ali i kultura uopšte, novac mora da se odvaja i to mnogo više nego što je trenutno slučaj.