Princip. Gavrilo Princip.

Došao je kraj aprila 2018. godine i sa sobom doneo stogodišnjicu smrti Gavrila Principa. RTS je taj jubilej obeležio prikazivanjem filma „Atentat“ bečkog reditelja Andreasa Prohaske. Film je na nemačkom jeziku, mesto radnje je Sarajevo, glavni lik je inspektor Leo Pfefer, Jevrejin poreklom iz Osjeka, u službi austrougarskog cara, a po nameštenju: istražitelj u sudskom procesu protiv pripadnika Mlade Bosne. Da stvar bude komplikovanija, Leo je zaljubljen u izvesnu Srpkinju Mariju Jeftanović. S druge strane, zbog svog porekla i uloge pijuna koja mu je u sarejevskom procesu dodeljena, dodatno je isfrustriran činjenicom da ga nadređeni šikaniraju i dodatno omalovažavaju zbog toga što je Jevrejin.

„Nečist si se rodio“, reći će mu nadređeni Fidler jednom prilikom.

Leo je pozitivan lik. Neko ko podseća na dobrog komšiju. Spreman je da pomogne u svakoj situaciji. Lojalan je građanin, ali ume i da se suprostavi. Istinoljubiv je. Vozi i bajs.

Tragičnim ga, međutim, čini to što je onemogućen da do kraja istraži postupak koji mu je poveren. Beč ima unapred napisan scenario da srpsku vladu treba optužiti kako stoji iza atentata na predstolonaslednika Ferdinanda. Od Pfefer se, pak samo traži da stavi svoj potpis na već napisani izveštaj, a čiji sadržaj se kosi sa činjenicama do koji je istražitelj došao.

Jer Pfefer polako otkriva da iza cele priče ne stoje golobradi Srbi, već visoki krugovi u monarhiji. Među njima i nesrećni Oskar Poćorek. Tu je svakako i Leov nadređeni Fidler koji namerava da se obogati kad Austrougarska porazi Srbiju, jedinu neprijateljsku zemlju kroz koju bi trebalo da prođe železnica na relaciji Berlin – Bagdad. I u koju on, Fidler, namerava da uloži novac očekujući da mu se investicija vrati mnogostruko.

Tu su i oni koji se protive ideji Franca Ferdinanda da status kakav u Austrougarskoj monarhiji imaju Mađari, dobiju i Sloveni.

Tu je i nemački doktor Herbert Satler, obaveštajac, diler opijumom i kako će se ispostaviti, finansijer Mladobosanaca. Njega je Berlin, prema sinopsisu, poslao u Sarajevo da pripremi teren za smaknuće predstolonaslednika FF-a. Doktor je sličan likovima na kakve smo već nailazili u romanima Džona le Karea. Oličenje je nacizma i beskompromisnosti. Ume da uživa u životu. I završi posao. Željan je rata i nada se da će Nemačka uskoro pokoriti Evropu. Austrougarsku, pak vidi kao nesposobnog partnera, što se može shvatiti iz njegovog stava da je  armiju monarhije nazivao „orkestarskom“. Dolazak Ferdinada i njegove pomirljive politike samo bi dodatno odložio agoniju carstva koje se raspada i sprečio bi Nemačku da započne rat. I zbog toga je cilj njegove misije da izazove sukob između Austrougarske i Srbije uz pomoć Mladobosanaca i tako proces ubrza. Čist, dakle, triler.

RTS je prikazivanjem filma „Atentat“ na pristojan način obeležio stogodišnjicu Gavrilove smrti. Ohrabrujuće je videti solidno umetničko delo koje pozitivno govori o bitnim stvarima vezanim za vašu nacionalnu istoriju. Srbija, dakle, prema reditelju Prohaski nije kriva za početak Velikog rata. Krivi su neki viši krugovi u monarhiji i van nje… Mi smo tu samo pešaci. Kao i istražitelj Leo Pfefer.

Naravno, kao i svakom Srbinu ta teza mi nikako ne odgovara. Mnogo se komotnije osećam u paradigmi da je Princip zapalio bure baruta iz revolucionarnih osećanja, a ne da je bio izmanipulisani gimnazijalac. Možda je to stečena navika, a možda i zbog toga što smo mi Srbi, kako reče šef kabineta predsednika Vučića, gospodin Nikola Selaković – kurčevit narod. To je on doduše rekao samo za Mitrovčane, ali generalizacija se može izvesti opušteno, ništa ne fali. I kako onda sad, tako kurčeviti, da budemo, prvi put u novijoj srpskoj istoriji, svedeni na minimum.

U Prohaskinom filmu Mladobosanaci su preplašeni klinci. Izmanipulisani. Nejasnih ideja. Željni da menjaju svet, a opet sremni i da sarađuju sa organima reda. Olako izdaju i prijatelje. Kontradiktorni su. Nekako me podsećaju na muzičko-politički projekat iz Crne Gore zvani „No name“, a čije je odlazak na Evroviziju 2006. umesto Flamingosa doveo do razrokosti dva oka na Balkanu. Prosto, Mladobosanci su u celoj priči šaka jada. Sa sve Ivom Andrićem u pozadini.

U filmu se, dakle, Princip prikazuje kao preplašeni dečak nedovoljno svestan šta je uradio. U novoj reviziji istorije neki bivši Jugosloveni ga prikazuju kao teroristu. Za većinu Srba je heroj. To je i moj stav.

Međutim, ako pogledamo posledice njegovog čina, Srbija je za samo četiri godine od Sarajevskog atentata izgubila trećinu muškog stanovništva. Oni koji su živeli u tadašnjoj Austrougarskoj pretrpeli su brojna mučenja. Andrićevi opisi na kraju romana „Na Drini ćuprija“ govore o tome kako vidovdanski vašar u Višegradu brutalno prekida austougarska policija i kako malo zatim, od raznog ološa regrutovana lokalna policija, takozvani šuckori, iskazuju zavidnua spremnost da se iživljava nad lokalnim Srbima, svojim dojučerašnjim komšijama.

Problem nas Srba je u tome što neke poteze plaćamo previše skupo. Ali bez tih poteza, veoma često i iznuđenih, mi jednostavno ne bi bili mi… odveć kurčeviti. I malo zatim, odveć pokorni.

Evo, ovih dana vojvoda Šešelj namerava da održi miting u Hrtkovcima. Već zamišljam kako se ta masa sala, nalik Guliveru i praćena čoporom Liliputanaca, valja po širokom sremačkom šoru. Ali sa jasnom ulogom i uz sigurnu korist. Vojvoda je zadužen za dizanje tenzije između Srbije i Hrvatske na obostranu radost elita. Boli ga uvo što će zbog njegovog performansa, uz prisustvo telohranitelja, neki isfrustrirani i očajni hrvatski skins, kao kontrameru, razbiti prozor na kući srpske porodice u nekoj hrvatskoj vukojebini.

Naravno, velika je razlika između Principa i Šešelja. Princip je heroj. Bio i uvek će biti. Šešelj je proračunati klovn.

Što se Principa tiče, ovih dana sam naleteo na podatak da je njegov rođeni ujak bio pradeda Caneta Partibrejkersa. Cane kaže da je Princip takođe bio partibrejkers i da nije mogao da napiše molbu čiji bi sadržaj bio: „Ej, Ferdinande, nemoj da nas ugnjetavaš.“

Tako Cane shvata svog pretka. I kad Cane to kaže onda to zvuči prilično ubedljivo. I kurčevito. Ali da je kao i Cane, Princip bio lirski lik i nešto više od običnog teroriste, dokazuje njegova pesma zabeležena na severnoj strani tvrđave u Terezinu, u tamnici u kojoj je dočekao poslednje dane svog života. Te stihovi možete pronaći u romanu Dragana Velikića „Severni zid“. Forma im nije na zavidnom nivou, ali otkrivaju talenat čoveka koji je umesto senke koja luta po Beču i plaši gospodu, mogao biti duh koji slobodno šeta na putu za jug. Gavrilovi stihovi glase ovako:

Voleo bih da sam živeo i druge živote. Voleo bih

da sam bio mornar na malom brodu za Braziliju.

Voleo bih da sam bio mudrac u planinama Himalaja,

vlasnik bara u luci gde bi me ujutru budile sirene

brodova i sunce nad vodom. Voleo bih da mi se sad

rađa dete.