O proleću i… nama

Mogu da počnem kao što počinju dečji sastavi u mlađim razredima osnovne škole- sva godišnja doba imaju svoje čari, ali ja najviše volim proleće. Samo ću malo izmeniti. Sva godišnja doba možda imaju čari, ali za mene jedino čarobno jeste proleće. Kod nas stiže uz laku vejavicu ili kišu, ali na to smo navikli. Ali, bez obzira na to, tu je. Možda zvuči kao fraza, ali ono se zaista oseća po mirisu. Nebitno je da li pada kiša ili je možda minus. Čini mi se da rađanje ranog proleća mora mirisati i da se mora osetiti. Samo je bitno uključiti se. Svim čulima i celom površinom kože.

Taj miris kojeg ne mogu objasniti i definisati, uvek vrati unazad. Na sva prošla proleća. I to se ne može kontrolisati. Jer, ništa ne vraća tako kao miris. Baci te negde na neku usamljenu livadu, u neku dečju kariranu košulju, teksas jaknu, vrati zvuk lastiša. Prospe te često po tlu, izmaže i onda vikne- ustaj, idemo dalje, stiglo sam!

Najranija sećanja na proleća dopiru do prve učiteljice u predškolskom i božura kojeg smo brale u bašti drugarica i ja da joj poklonimo. Mi smo joj bili poslednja generacija. A drugarica je bila tu godinu sa mnom u klupi, a posle je otišla. Morala je- izbio je rat. O njoj i našem susretu nakon dvadeset godina pisaću drugi put i tome se mora posvetiti posebna priča. Sada ćemo samo o proleću. Taj božur postoji i na jednoj zajedničkoj fotografiji razreda. Ona i ja smo jedna do druge, držimo se za ruke, a u rukama- božur. Sećam se da učiteljica nije htela da ga uzme odmah, već je htela da sačeka „da prođe slikanje“. I to je prva i poslednja prolećna fotografija mog neokrnjenog razreda u miru. Veliko osunčano dvorište, puno dece, zelenilo. Sada, kada prođem pored te stare škole dvorište mi se ne čini tako veliko. Sećanja da. Mirišu gumice za brisanje. Bile su upakovane u najlončić sa slikom devojčice i dečaka. I postojale su u više boja.

Sledeća proleća su bila verovatno jednako zelena i jednako mirisna. Ipak, sa ove distance, vidim ih kao gomilu nagužvanih sivih oblaka kroz koje se jasno razaznaju naša lica. I to nasmejana. I znam da su iz perspektive nas, male ekipe, tada ona izgledala sasvim normalna, vesela- u veoma neveselim okolnostima. Sećanja dopiru do vremena kada su već postojale granice. I to ne znači da sam ja mlada, već da je mnogo prošlo od tada. Ratna atmosfera je zahvatila i selo, i školu, i donela sve što može da donese jedno takvo vreme. A mi- igrali smo se! Izmišljali igre, pešačili od kuće do škole i natrag. Usput hranile mačke (Danijela, sećaš li se?). Ja sam nekako spontano postala zadužena da u povratku pričam priče. Izmišljala sam ih na licu mesta. Kasnije, kad sam nahvatala staža, davala sam teme, pa su ostali po nekoj brojalici birali- hoće li priču o „običnoj deci“, o životinjama, princezama i slično. Učili smo. Učitelji (promenila sam ih pet!), a kasnije i nastavnici, bili su nam uzori. Ako neko i nije bio to, izazivao je poštovanje. Jer, drugačije nije moglo. Znalo se šta su nam roditelji govorili. Na velikom odmoru, u podrumu škole, gde je nekada, u miru, bila kuhinja i kada je škola brojila mnogo više đaka, delili su nam užinu. Četvrtinu hleba. Somuna. Nismo bili toliko siromašni (mada se nije moglo imati Bog zna šta tih godina, jasno je) da nismo imali šta jesti. To je bio neki vid pomoći i osiguravanje pukog prehranjivanja dece u ratnim vremenima. I kada smo nosili drugu užinu i kada smo imali nešto bolje, jeli smo taj hleb. I sada mogu da osetim njegov ukus u ustima- nikad nije bio svež. Koliko god sada deluje tužno ili nemoguće, mi smo to jeli, voleli smo, a i sve te pojave bile su nam normalne. Ubace te u neka dešavanja, ne znaš za drugačije ( a moja generacija nije znala), prilagodiš se i koristiš najbolje. A najbolje je bilo, u stvari, ono u nama. Imali smo tu neku vedrinu i kada smo po snegu išli peške. I kada nam je „umprofor“ delio pomorandže. I kada smo znali za jedan čas prirode i društva da ispišemo celu plavu Unicef svesku tekstom o državi koja još ne postoji i koji nam uopšte nije jasan. Ali, naučićemo ga, šta sad. I ne sećam se nekog plača. Ne sećam se neke tuge. Bar je nije bilo na licima. Čak ni onda kada jave da je drugarici iz treće klupe poginuo otac. Pa sledeći dan drugoj. Šta je pojedinačno bilo u dušama i šta se dešavalo u kućama, to je možda druga priča. Mi, u školi, bili smo veseli. Kada bih se setila svih igara i improvizacija, mogla bih napisati knjigu, neki priručnik za igru. A igrali smo se mnogo. Zanimali se za sve i svašta. Pevali, glumeli, pravili, oblikovali, pričali. Naročito s proleća. Čitali smo lektire. Pa kad dođemo do nekog veoma zanimljivog dela zovemo jedni druge fiksnim telefonom da razmenimo utiske. Išli smo na izlete. Ne u Vrnjačku Banju, na Jahorinu ili Zlatibor, već na planinu iznad sela. Pešačimo srećni tri sata u jednom pravcu, molimo Boga da ne padne kiša, da nam ne upropasti sve. Ponekad izađemo sa časa u nečiju baštu i ponesemo sveske. Opisivanje stabala i behara! Jedna devojčica je pisala roman. Sada mi se čini da smo mi bili u romanu…

I eto, bez obzira na neku tugu koja možda obavija scene koje se javljaju s proleća, meni su proleća vesela. I pored tužnih sećanja- vesela. Drugačije ih ne mogu pamtiti. To je valjda ona lepa tuga. Da, mora postojati takvo osećanje…

Zašto sam se sada setila nekih detalja i neke, možda po prvi put, iskopala iz nekih zatrpanih podruma? Navrli su mi na času. Ušavši u odeljenje ugledala sam namrgođena lica, bezvoljnost, odsustvo svakog duha ili tračka veselosti mladih godina. Nisam ih pitala da li su to možda nenaspavani, da li su umorni, da li to nisu osetili proleće… Samo sam im ispričala priču. Kao nekada drugarima. Pričala sam im priču o nekom drugačijem detinjstvu i nekoj zaboravljenoj veselosti. Slušali su. Onda su krenuli komentari, pitanja. Nešto sam probudila u njima, videla sam. A svako buđenje je danas bitno. Posle smo radili nešto novo. Bili su razbuđeni, ali i malo zamišljeni. Na početku ovog proleća nadam se da su shvatili poentu.