„Ostaci dana“ Kazua Išigura

Roman „Ostaci dana“ aktuelnog nobelovca Kazua Išigura (1954) uvodi nas u svet visokog engleskog društva između dva svetska rata. Priča je ispričana iz ugla gospodina Stivensa, dugogodišnjeg batlera u službi lorda Darlingtona.

Lord je važna ličnost u britanskoj politici. U svojoj vili organizuje brojne sastanke visokih zvaničnika dok se svet odmara od Prvog svetskog rata i priprema za Drugi. Lord je, kako će se ispostaviti pravi gospodin i s obzirom da je uticajna figura u društvu, pokušaće da sa svojim prijateljima osmisli budućnost Evrope. Njegova glavna vizija je da Nemačka, kao gubitnik Velikog rata, ne bi smela toliko da ispašta i trpi posle poraza, i to posebno od Francuza, već da joj je neophodno pružiti ruku pomirenja i potrebnu pomoć da stane na noge.

Ta naklonost engleskog lorda i njegov džentlmentski odnos prema poraženom, uvući će ga u koketiranje sa nacizmom koji neminovno osvaja stari kontinent. I napraviće od lorda, po mišljenju njemu bliskih ljudi, samo Hitlerovu marionetu na Ostrvu, pošto će nezvaničnim skupovima i konferencijama tupiti oštricu zvanične politike pred nastupajućom pošasti. „Hladnoratovskim“ rečnikom rečeno, lord Darlington će biti samo „korisni idiot“. Ili „amater u politici“, kakvu mu je dijagnozu upostavio američki diplomata. A da je podlegao uticaju nove klime sa Kontinenta videće se i u tome što će od svog batlera tražiti da se iz njegove službe otpuste dve jevrejske devojke. Kasnije će lord shvatiti da je napravio grešku, ali za popravak je bilo kasno, jer je batler svoju misiju, kao vođa posluge, izvršio bez pogovora…

Draž ovog relativno kratkog romana za koji je autor dobio Bukerovu nagrdu i po kojoj je snimljen film sa Entoni Hopkinsom i Emom Tomson u glavnim ulogama, jeste zapravo priča o čoveku koji svog poslodavca, lorda Darlingtona, voli i služi odano skoro četrdeset godina. Priča je pomalo uvrnuta, jer govori o vrsti profesionalizma koji se graniči sa bolešću. Posvećenost gospodina Stivensa svom pozivu batlera ravan je posvećenosti vrhunskog umetnika svom delu ili monaha Gospodu Bogu svome. Delo prati i izvrstan humor, budući da se, pripovedanom iz prvog lica, daje čitaocu na uvid tok svesti gospodina Stivensa, čiji je ideal da njegova karijera bude upamćena kao karijera „velikog batlera“, kakva je recimo bila karijera i gospodina Maršala.

U tekstu se na više mesta provlače koje bi sve karakteristike trebalo da ima neko ko kani postati „veliki batler“, kao i da je udruženje „Hejz“ dalo već neke upute, ne baš sasvim jasne, kako da se ta profesija dovede do sjaja. Vodeći pojedinci tog poziva su veoma često, uz vatru, u nekim pomoćnim prostorijama velikih kuća gde su dolazili kao pratnja svojih poslodavaca-plemića, vodili raspave o tome šta znači biti „veliki batler“, a ne prost lakej ili ne daj Bože – sobar. I kao glavna karakteristika tog poziva provejavala je reč „dostojanstvo“. A ona je otprilike, kako se to moglo shvatiti iz službe gospodina Stivensa značila obavljati svoj posao profesionalno, držati poslugu na oku, biti uslužan i uzdržan, hladan, beskompromisan, poslušan, neprimetan u prisutnosti, nalik senci…

Gospodin Stivens se prema sopstvenom priznanju upisao u krug velikih batlera kad se u Darlington holu održavao skup visokih zvanica, diplomata iz Evrope i Amerike i kad je on uspeo da ceo posao organizacije skupa odradi bez greške, iako mu je otac, u potkrovlju vile, kao stari batler, umirao od šloga. Jer čak ni smrt bližnjih, velikog batlera ne bi smela pomutiti u besprekornoj službi.

Gospodin Stivens je najbolje dane svog života posvetio čoveku koji je koketirao sa nacizmom. Bio je, kao što smo rekli, svedok brojnih sastanaka, a na jednom je poslužio i kao primer pripitim plemića koji su gajili sipmatije prema novoj Nemačkoji i Italiji i uz to verovali da su demokratija i parlamentarizam „prevaziđeni sistemi“. Naime, naš batler nije umeo, kad su ga pozvali da bude zamorče u eksperimentu, da da odgovore na pitanja gospodina Spensera kao što su ova:

„Da li vi mislite da situacija u vezi s dugovanjem Americi bitno utiče na činjenicu da je trgovina pala na niske grane? Ili i vi pretpostavljate da se time samo odvraća pažnja sa suštine cele stvari, a to je odstupanje od uslova za očuvanje zlatnih rezervi?“

Pitanje je batlera, kako sam priznaje, iznenadilo, ali je ubrzo shvatio da je ono i trebalo da ga zbuni.

„U dva-tri minuta koliko mi je trebalo da prozrem nameru i smislim prikladan odgovor, društvo je možda moglo da stekne utisak da se mučim sa pitanjem, jer opazih da se gospoda u sobi razdragano smeškaju.”

„Veoma mi je žao, gospodine – rekoh – ali nisam u stanju da pomognem u toj stvari.“

Posle Drugog svetskog rata i smrti lorda Darlingtona, njegovu kuću, zajedno sa batlerom i manjim delom posluge, kupuje američki bogataš Faradej. Neposrednost, kao i neumesne šale novog vlasnika takođe zbunjuju, sad već ostarelog batlera i njegovo sećanje na vreme kad je kuća bila u vlasništvu lorda, prožeto je nostalgijom i pitanjem koje lebdi nad celim delom, a glasi: da li je sve bilo uzalud? Jer ovo je pre svega knjiga o ljubavi, tihoj i nemogućoj, sputanom surovim profesionalizmom. A odgovor da li je sve bilo uzalud ili nije dobićemo na kraju romana kad batler Stivens sretne posle duže vremena gospođicu Kenton, nekadašnju domaćicu zamka, koja je prema njemu gajila izvesne simpatije…

Zbog čega bih preporučio ovu knjigu? Najmanje zbog toga što ju je napisao aktuelni dobitnik Nobelove nagrade, iako je na taj način dospela u fokus interesovanja šireg kruga ljudi, a ne samo pasioniranih ljubitelja književnosti.

Kniga je pisana vrhunskim stilom, puna humora i topline. I uvlači vas u priču da prosto poželite da budete surovi profesionalac. Ili bar „batler“. Da se nekome obraćate uzdržano, sa uvažavanjem. „Da se ponašate“. Da ne kažem da „glumite Engleza“.

To što možete naći u ovoj knjizi već je pomalo ispričano i u Džejms Bondu. Posebno u onom serijalu gde je 007 – Danijel Krejg, a M – Džudi Denč. Među njima postoji ta mešavina ljubavi i profesionalizma, kao između batlera i lorda. I taj odnos je, gledano sa strane, surov i pomalo sado-mazohistički.

Knjiga ima i svoj tragični momenat, jer opisuje čoveka za čijim zanimanjem savremeni svet više nema potrebe. Da li je to možda metafora vrhunske umetnosti? Ili gomile zanata koji su „zahvaljujući“ industrijalizaciji izgubili smisao i postali relikti prošlosti. Da li će u vremenu „lakih nota i brze hrane“ jedina konstanta biti sposobnost prilagođavanja i prekvalifikacije? I da li će u toj klimi moći da nastanu „čvrsti karakteri“ ili samo snalažljivi pojedinci?

Knjiga nam govori i o tome da odanost poslodavcu, ili današnjim rečnikom – lojalnost, jeste vrlina, ali samo u granicama mere. Slepa poslušnost nas lako može dovesti do toga da činimo moralno neprihvatljive stvari. Simbol toga je što batler otpušta mlade Jevrejke iz službe po uputstvu svog lorda, i ne pomišljajući da bi to mogla biti greška. Šta da je taj isti lord tražio da ih otruje umesto da ih otpusti? Gde bi tu bila granica profesionalnog obavljanja dužnosti? I da li bi pobuna u tom smislu bila – dužnost?

Knjiga nam govori i o uvek teškoj i tragičnoj sudbini Evrope koja ne može lako da pronađe svoj identitet. Ne treba zaboraviti da je u toj istoj Engleskoj danas rasizam na većem nivou nego što je u Nemačkoj. Ili je to oduvek bio, samo što su pobede u svetskim ratovima svetlost reflektora bacile samo u pravcu Rajha.

I da zaključimo, biti samo šraf u hijerarhiji ili znati svoje mesto, kao što nam savetuje i stari Platon, od batlera uvek može da napravi pravog gospodina i profesionalca, ali nikad slobodnog građanina sposobnog za ljubav i život. Mislim da je to poenta ovog remek dela.