Slavko- ime diskriminacije i ime borbe

„Krivi smo za mnoge propuste i greške, ali naš najveći zločin je zlostavljanje dece, negiranje osnove života. Mnoge stvari mogu čekati, ali deca ne mogu. Njima ne možemo odgovoriti sutra, oni traže danas.“

Imala sam učenika koji je imao veoma loš vid. Nije dobro hodao. Sa inteligencijom je loše stajao. A bio je divan. Do kraja osnovnog školovanja učila sam ga da čita i piše. Kako ja , tako i moje kolege. Svi su ga učili onome što su njegove mogućnosti dozvoljavale. A svima je bio jedno na umu- opismeniti ga, izvući najbolje, pripremiti ga za dalje- za školovanje, socijalizovati ga, pripremiti  za život. Najpre sam zadala sebi da ga naučim dobro sva štampana i pisana slova ćirilice. Onda, uvidevši da teško ide, svela sam naš zajednički napor na štampana izbacujući pisana. Često smo vežbali različite linije, spajali, ponekad i crtali. Ono što je savladao, to sam i ocenjivala. Drugovi su bili svesni šta znači njegova dvojka ili njegova petica. I voleli su ga. Pomagali mu, gledali ga kao ravnog sebi. Zajedno su se igrali, sedeli, učili, šalili se. Sada je pri kraju srednje stručne škole. Naravno, po prilagođenom programu. I ide mu. Često se vidimo. Deluje srećno. Prihvaćen je, funkcioniše u grupi. Nije li to i bila poenta?

A pre nekoliko dana saznam za slučaj Slavka Mrševića iz Rudog. Nisam znala šta se dešava dok nisam pročitala tekst na internetu. I malo je reći da sam ostala zatečena pročitanim. Onda, ne verujući mnogo portalima, razgovarala sam sa ljudima upućenim u slučaj, a na kraju, i sa njegovim ocem.

Slavko je dete sa autizmom. On ima Aspergerov sindrom. Ovaj sindrom, kako kaže Vikipedija, dobio je ime po Hansu Aspergeru koji je 1944. godine opisao decu koja imaju normalnu inteligenciju, sa nedostatkom veštine neverbalne komunikacije, odsustvom empatije, ali bez zastoja u jezičkom i kognitivnom razvoju. Završio je osnovnu školu, a zatim upisao srednju u svom rodnom gradu. Prema rečima njegovog oca, profesori i direktor su bili upoznati sa njegovim specifičnostima. Prvo polugodište je završio, ali je na kraju godine ostao neocenjen. A kada je trebalo da krene u drugu godinu, zapretili su mu da ne dolazi. Praktično, bez ikakvog dokumenta i procesa, izbacili su ga iz škole. Onda je krenula Slavkova patnja, ali i borba. Svaki dan je dolazio ispred škole i stajao. Kažu, mnogi koji su prolazili, zapalakali su. Dete stoji ispred škole u koju ne sme da uđe. Ispred škole u kojoj su njegovi drugari. Ispred škole koja je institucija koja treba da bude utočište, odskočna daska, lek, podrška. Međutim, ništa od toga nije. Slavko je dete sa očuvanom intelignecijom. Mišljenje lekara potvrđuje da je njegova inteligencija kao kod mnoge tipične dece. Njegov otac kaže da je to toplo dete koje voli društvo. Njegovi poznanici kažu da se sa njim može razgovarati na najrazličitije teme. Međutim, on na času voli ponekad da prošeta, ponekad izvadi sok i pije, a ponekad pomiluje drugove i drugarice po kosi. Zar je to zločin? Netipična deca imaju svoj svet, svoje vidike, svoj način komunikacije, svoj način uspostavljanja veza. Na nama je da im olakšamo, da ih ohrabrimo. Ako treba, pa i da se edukujemo. Zašto se onda sa Slavkom dešava suprotno…?

Neki s kojima sam razgovarala kažu da je problem u uskom gledanju na stvari. Drugi, ipak, da je sve rezultat duboko ukorenjenih predrasuda i neosetljivosti onih koji su na mestu odakle, nažalost, često odlučuju o sudbini dece. Otac kaže da su na strani deteta mnoge institucije koje se bave ovakvom problematikom. A što je najbitnije, na Slavkovoj strani su deca. Ona deca s kojima on želi da se druži i uči. Njegovi drugovi su se udružili i potpisali peticiju za vraćanje Slavka u školu. Nije potpisao samo onaj ko tog dana nije bio na nastavi, ostali jesu. Očigledno, deca se ne osećaju ugroženim u njegovom prisustvu, naprotiv- žele da im se vrati. Nije li to dobar sud?

I sada, proces u koji su uključeni Ministarstvo, škola, policija, porodica i mnogi drugi, traje i traje. Porodica prolazi kroz agoniju. Otac kaže da ne zna kako će se završiti. Jer, naš sistem je takav, naši procesi su dugi, a i očevici smo mnogo slučajeva nekažnjene nepravde. Ja mu rekoh da su oni već pobednici. I da njihova borba i to što su izašli u javnost nije samo borba za Slavka, već i za mnogu drugu decu koja su već bila ili će biti u sličnoj situaciji.

Danas, kada je sve više netipične dece, kada se mnogo i svuda govori o inkluziji, srećemo se sa ovakvim slučajem. A ako stavimo na stranu sudski proces, pravne stvari, preporuke Ministarstva, razna pravila i procedure, ostaje ono na šta moramo da se oslanjamo i čime treba da se vodimo- osećaj borbe za svako dete, moralna načela, ljubav. Zar je to nešto o čemu treba govoriti prosvetnim radnicima koji su, birajući svoj poziv, valjda odabrali da se time vode, bez obzira na sve? Umesto da njegove najbolje osobine neguju i ističu, oni ističu njegovu i najmanju grešku (ako se to može nazvati tako!). Povlače poteze od kojih je svaki na štetu deteta, stvaraju klimu u kojoj se Slavko predstavlja kao nepoželjno dete, loših osobina, onaj koji ugrožava druge. A tako ne misle ni lekari, ni njegovi drugovi. Da li je onda treće mišljenje i bitno?

Zašto sam ovaj tekst počela pričom o svom učeniku? Zato što sam priču o Slavku na neki način doživela lično. A tako će je doživeti svako ko je imao prilike da radi sa netipičnim detetom. I svako ko je svestan koliko škola takvoj deci znači. Slavko je već dovoljno propatio. I već mu je naneta velika šteta. Ostaje nada da na ovom svetu ipak ima pravde i pravednika. Jer, da nema te nade, svaka borba bi bila već na početku slaba i osuđena na propast.

           

 

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>