Kulturna 2017.

Godina 2017. je otišla. Utisci kažu da je bila prilično burna. Ono što bi se dalo izdvojiti u kratkim crtama, a tiče se kulture, jeste da se u našoj televizijskoj i filmskoj produkciji pojavilo nekoliko stvari koje su održale korak sa svetskim standardom. Pre svega, reč je o serijama. Filmovi su nekako gurnuti u zapećak i podsećaju na kratku avanturu, više nego na neku dobru vezu. Danas se od gledaoca bukvalno traži da živi sa svojim junacima. Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju. U muzičkoj produkciji je obrnuto. Malo je pravih albuma, sve više su u modi singlice. Ili „projekti“. Imate ljude koji godišnje snime po jednu stvar, odrade spot i na tome se zasniva njihova „umetnost“. Dovoljno je samo setiti se koji bendovi ovde „traju“ preko deset godina, a da se pitate šta su za to vreme uradili, najtačniji odgovor bi bio „ništa“. Ali traju.

Ali vratimo se serijama. Na prvom mestu, po izboru autora ovog teksta, jesu „Senke nad Balkanom“. Iako rađena po već poznatim šablonima sa Ostrva i Amerike, „Senke“ imaju domaći šmek. Dragan Bjelogrlić je izgleda sazreo kao stvaralac. Nakon pustolovine sa „Montevideom“, ovoga puta je uvideo da je bolje da iskusniji likovi režiraju epizode, a da se on bavi onim što mu bolje leži: produkcijom i glumom. I to se pokazalo veoma uspešno. Okupio je ekipu sa prostora bivše Jugoslavije, angažovao relativno mlade i dobre pisce, nije žalio na kostimu i scenografiji i na kraju je postavio visok standard za ovdašnju provinciju. Tema je vezana za uvek inspirativno vremene između Dva svetska rata, kada se u Beogradu osećao duh svetske metropole i sam grad se razvijao punom parom. A u tom i takvom gradu, u isti hor je Bjelogrlić ukomponovao i ludog princa Đorđa i generale Živkovića i Vrangela i advokata Antu Pavelića i tajno društvo Tula i trgovce opijuma i razbojnike iz Jatagan male i Arčibalda Rajsa i Mustafu Golubića i Alimpija Mirića zvanog Kaluđer. I na sve to još gomilu nekih lepih i polurazgolićenih žena.

Posebno raduje činjenica da je Bjelogrlićev rad ozlojedio stvaraoce koji u saradnji sa RTS-om i o trošku građana Srbije, prave plitke i jeftine igrokaze. Država umesto da od tih tipova naplaćuje ekstraprofit za šund, ide u drugu krajnost i finansira njihove projekte preko Javnog servisa, ne mareći što dodatno zaglupljuje „nebeski narod“. Izgovor da se to voli, samo je subverzivna delatnost vlasti kojoj treba beslovesnija masa za lakše oblikovanje. Jer činjenica je, kao što kaže moj kolega sa klase, Dragoslav Danilović, da je naše društvo napredovalo samo dok se snimao „Crni talas“ i kad su se kroz umetnost postavljala ozbiljna društvena pitanja.

„Čim je „Bolji život“ uzeo maha“, pojašnjava Danilović, „počeo je rat.“

A „Bolji život“ je za razliku od onog što nas je sad snašlo pravo remek delo.

U isto vreme, kad su se emitovale „Senke“, išao je i projekat vredan pažnje u koprodukciji RTS-a. Reč je o „Mesu“. Iza te serije je stao, glavom i ništa manje bradom, Nikola Kolja Pejaković. Radnja je smeštena u Banja Luku i prati dva lika, Mirka i Slavka. Jedan je povređeni centarfor koji dok čega novi ugovor i oporavak od povrede, drži gril sa bratom i obavlja, ne svojom voljom, prljave poslove za ovog drugog, koji je mafijaš. Pejakovićev je poznat po ogoljenim pričama i dobrom humoru, što i u ovom slučaju nije izostalo. I što gledaocu, ako ima dobar želudac, drži pažnju. Serija je i svojevrsni omaž Banja Luci kao gradu, tako da ima i dozu sentimenta.

Pejaković i Bjelogrlić, kao saradnici u „Rodama“ i kao dva mladića iz „Lepih sela“, ovoga puta nisu poslovali zajedno. Dobra stvar je što su obojica domaće zadatke odradili prilično uspešno i nakon prestanka saradnje.

Treća, vanredno lepa stvar jeste domaći film „Afterparty“. Delo je mladog umetnika Luke Bursaća (1990). Radnja prati novobeogradskog šankera koji pokušava da se snađe i uspe u tranziciji, ne odustajući od ideje da jednog dana postane glumac. Uz puno efektnih scena, dobrog humora, pametno odrađene podele, uz ideju da se preživi i uspe, premda je neuspeh zagarantovan, „Afterparty“ je doneo novu enegriju i svežu krv, potvrđujući tezu da margina nikad nije out. I da mladi domaći stvaraoci imaju svetski potencijal. „Afterparty“ je na mojoj listi domaćih filmova snimljenih posle 2000-te u rangu „Hadersfilda“, „Žurke“ ili „Smrti čoveka na Balkanu“. Znači u vrhu.

Jedan od načina da se recimo RTS finansira dugoročno jeste baš ulaganje u kvalitetnu produkciju koja se kasnije može izvoziti. Podržati mlade i talentovane autore sigurno da ima više smisla, nego finansirati politički podobne i prevaziđene bardove koji nikako da izađu iz stvaralačke krize. Jer kome biste izvezli „Psi laju, vetar nosi“ ili „Selo gori, a baba se češlja“. Bugarima sigurno ne. Oni već prave dovoljno kvalitetne serije. Primer je „Balkanska mafija“. Dalje na Istoku su Turska i Bolivud, što nas navodi na poznatu izreku da se u „šumu ne nose drva“. Preciznije i nekulturnije rečeno: Boli ud Bolivud za našim trešom kad već imaju svoj.

Iako je izašao 2016. godine, film Emira Kusturice „Na mlečnom putu“ u naše bioskope je ušao 2017. Moja slabost prema pomenutom autoru me ne sputava da kažem da je u pitanju promašaj. Loš zvuk u bioskopu je možda dodatno pojačao taj utisak. Kusturičin problem je verovatno u tome što je od svoje umetnosti napravio porodični biznis, što ga čini bližim Bajiću, nego Bjelogrliću. Druga stvar koja mi je zasmetala jeste da se kod njega već četvrti put za redom provlači jedan isti motiv, koji je, nadam se u ovom poslednjem filmu doživeo svoju kulminaciju. Reč je o tome kako mladu i mladoženju neko vazda juri i kako oni nekud vazda beže. Bežali su unuk Grge Pitića i Bubamara (Mačka), bežali su Nataša Šolak i Slavko Štimac (Život je čudo), bežali su ono dvoje tinejdžera u „Zavetu“ i na kraju, kao vrhunac, beže Monika i Emir. Slaba strana filma je i priča. Razvučena i bez nekog jasnog motiva. Da bi Kusturica dobro odradio svoj posao, scenario bi trebalo da napišu Sidran, Mihić ili Duško Kovačević. Jer Kusturica nije Vudi Alen, pa da mu pisanje bude terapija. Kusturici je terapija građevina.

Što se tiče glume, fotografije i režije, film je na zavidnom nivou. Niko ne ume tako da odigra kretena kao Miki Manojlović, Sloboda Mićalović je pokazala raskošni talenat, a ne samo lepotu, dok pedesetogodišnja Monika Beluči, čak i kad muze kravu, postojano drži titulu najbolje svetske ribe.

Moj odnos prema umetnosti Emira Kusturice je uvek bio subjektivan. Prvi umetnički film koji sam overio u bioskopu, a da nije u pitanju „U zmajevom gnezdu“, bio je „Otac na službenom putu“. „Dom za vešanje“ mi je najdraži domaći film. „Podzemlje“, bez obzira na liste i ukuse, jeste najbolji film koji je snimljen na ovim prostorima. I jedini koji može da se pohvali epitetom – monumentalan. Što se umetiničke vrednosti ili njegove „težine“ tiče, taj film stoji rame uz rame sa delima kao što su „Na Drini ćuprija“, „Derviš i smrt“, „Seobe“…

Od Kusturice sam uvek želeo najbolje, i zbog toga je za mene „Na mlečnom putu“ – promašaj.

Knjiga koja je obeležila moju 2017. je izašla dve godine ranije. Reč je o remek delu Orhana Pamuka „Čudan osećaj u meni“. Čitao sam sa uživanjem kako jedna siromašna anadolijska porodica dolazi u Stambol, na periferiju, gradi trošne kuće, prodaje bozu i pilav po ulicama i na kraju postaje deo višeg sloja. To je svojevrsna pedesetogodišnja istorija grada, za koji smo svi sa ovih prostora, bez obzira na veru i poreklo, intimno vezani. Pamuk prati rast Istambula od tromilionskog grada, koliko ima sredinom dvadesetog veka, do skoro pet puta većeg, koliko ima u vreme kad knjiga nastaje i kad junaci svoj život privode kraju.

Divno je čitati Pamuka. Bar nama koji smo urbani na carigradski način. Ali i za one koji kane nešto više naučiti o savremenom turskom društvu, čiji se uticaj veoma lako preliva na Balkan. Verovatno je najpoučniji primer kad mladići iz Anadolije odlaze iz svog predgrađa krišom u kurdsko naselje da pišu grafite nacionalističke sadržine. Pamuk će na tom mestu veoma oštroumno primetiti da je „lakše biti Turčin, nego siromašan“. U toj rečenici krije se ključ netrpeljivosti na svim meridijanima. Nacionalizam ili bilo koja različitost preduslov je za sukob, ako ste siromašni. Ako ste bogati, to samo može da vam bude prilika da nešto novo naučite. Siromaštvo i bogatstvo su ovde uzeti i kao duhovna i kao materijalna kategorija.

Od izložbi bih izdvojio izložbu moje drugarice Milice Paunović u Beču, o čemu je već bilo pisano na „Sovi“. Nisam prisustvovao samoj izložbi, ali sam upoznat sa njenom genezom, od ideje od realizacije, kao i sa post festumom. Veliki je trud uložen, uz brojne muke i peripetije da Milica dođe do Vijene. I na kraju je uspela. Uz njenu jaku volju i svakako nesebičnu pomoć novovaroške porodice Drljo koji žive u prestonici Austrije.

I na kraju, sa radom je u 2017. godini počeo i naš Portal „Sova“. Pišemo kad hoćemo, pišemo šta hoćemo i dobro se zabavljamo. U našem radu ima dosta amaterizma, ali važno je da nam je lepo. I da možemo da primetimo i objavimo stvari o kojima se ne bi smelo ćutati. Recimo da novcem koji je planiran za novogodišnju beogradsku jelku (83 hiljade evra) i novogodišnji nastup Ace Lukasa (50 hiljada evra) možete finansirati vrhunske kulture koliko Vam, da sad budem kulturan, duša hoće.