Nove godine

• Šta ti znači Nova godina?
• Skoro ništa. U stvari, sam taj dan, doček, ako na to misliš- ništa… Ali to neko čudno iščekivanje nečeg nevidljivog, ta čarolija, pa jelka, makar i prividno, ima neku draž…
• Onda ti ipak nešto znači?
• Pa da… Znači. Na neki moj način- da.
• Koji je to način…?
• E, to je već priča…

Nove godine me podsećaju, najpre, na nešto lepo- čak i kada je teško. Skoro čitavo moje detinjstvo proteklo je u nekim groznim ratnim vremenima. Nije bilo mira, ni smiraja, ni novca. A ipak, ta Nova godina je nosila svoju čaroliju. Delom je stvore drugi, a delom je stvoriš sam. U stvari, većinom sam. Maštom, uobraženjima, kreativnošću. I bude lepo. Ta noć traje i doživiš je kao posebnu. Iako znaš da nije. Naročito kada porasteš. Ali i tada, sa starijom dušom i čvršćim i malo ogrubelim emocijama, novogodišnju noć iščekuješ, ako ništa, verujući… Da ćeš uraditi nešto što nisi, da ćeš biti bolji, da će drugi biti bolji, da ćeš oprostiti, da će ti oprostiti… I znaš dobro da to ne zavisi od datuma, iscepanog lista na kalendaru u hodniku, niti od svečanog svećnjaka. A ipak, veruješ… E, to je magija Nove godine.

Svake Nove godine se setim dve stvari. Dve priče. Premotavam ih i, koliko god da su možda i teške, volim da ih se sećam. Teške uspomene su nekad i najlepše. Neobjašnjivo. Prvo se setim jedne Nove godine za vreme inflacije dok sam bila u mlađim razredima osnovne škole. Majka je otišla po platu. Dok je došla do tog novca, za njega je mogla kupiti prašak za pecivo. Mesečna plata je mogla u sekundi da propadne i obesmisli i rad i nadanja. Ipak, i te godine sam  dobila nezaobilazan novogodišnji poklon. Obučena kao Deda Mraz (u nekom čupavom bade- mantilu), majka mi je donela iznenađenje. U kesici za zamrzivač bile su dve- tri krem bananice, lizalica, eurokrem. I sada se sećam mašnice na kesici i mogu da osetim glatkoću kese pod prstima. Nije želela da ta, makar najgora godina, prođe bez poklona. Za mene i tada i sada- najvećeg.

U drugoj priči glavni junak je moja baba Anka. Lika, kako smo je zvali. Godinama, od kako znam za sebe, donosila je jelku. Prirodnu, mirišljavu. Već na dvadesetak dana pred kraj godine ja bih je zvala telefonom da je podsetim. Baba, hoćeš li mi naći jelku? Ona bi uvek odgovorila da ne zna, da će videti, ne zna ima li gde mala i lepa… A ja sam znala- naći će je. Uvek je nađe. I tako i bude. Pojavi se iznad kuće. Zove. Izađem i vidim je natovarenu. Sišla je iz svog sela peške noseći najlepše drvo na svetu. Zarumenela se, umorila, ali vesela. Uvek vesela. Onda je postavimo i okitimo. Sjajne kugle koje su ostale iz nekih srećnijih vremena, čizmice, zvezde. I danas ih imam. Nepohabane. Sijalice je otac kupio kada sam bila prvi razred. Bile su skupe ko đavo. Ali su i trajale. Kasnije, u tim groznim vremenima, ne bismo ih ni kupili. Zato smo se prema njima odnosili kao prema nečemu vrednom, što se ne sme pokvariti ni po koju cenu. U kutijici smo čuvali rezervne i godinama ih menjali dok nisu sasvim izdahnule. Ali i tada ih je majka odnela nekom električaru koji im je produžio život za još godinu dana.

Poslednjih godina sam kitila malu, minijaturnu veštačku jelku. Ove godine nisam. Htela sam da kupim veliku, novu. Nove ukrase, sijalice. Da obnavljanjem tog rituala iz korena možda obnovim neke osećaje, promenim neke stvari. Međutim, nisam pronašla neku koja bi  mi se baš svidela. Ljudi koje volim su predložili da iskopamo prirodnu, posadimo i sačuvamo. Bila sam sumnjičava. Kako sad to…?  I večeras je stigla. Velika, prirodna jelka. Kupili smo ogromnu saksiju, posadili je i okitili. I izgleda nestvarno. Nosi onu čaroliju o kojoj sam govorila. A, iznad svega, čim smo je uneli u stan, donela je sećanja mirisom. Zamirisala je na najvrednije stvari u životu kojih nekada i nismo svesni. Zamirisala mi je na ljubav, na život, na moju Liku…