Na dopunskoj iz hemije

Do ruku mi dolazi udžbenik hemije za četvrti razred gimnazije. Knjiga ja vanredno opremljena, široka, svetla, puna krupnih slova. Ima i slika i formula. I nepismen bi iz nje nešto naučio.

Pokušavam da se setim šta mi je u pamćenju ostalo iz mojih gimnazijskih dana. Zadržavam se na poglavlju o ugljenim hidratima. Listam… Vidim da jedino dobacujem do podele: monosaharidi, oligosaharidi i polisaharidi. Sve ostalo su za mene španska sela. Razmišljam kako sam uopšte završio gimnaziju, kad mi je od svih stvari ostalo samo da je voda H2O, da su grafit i dijamant bliski rođaci i da ne bi trebalo umočiti ruku u HCL. To što smo kao klinci u osnovnoj školi iz pomoćne prostorije kabineta za hemiju uzimali krišom natrijum, jer smo naučili da alkalni metali burno reaguju u dodiru sa vodom, ulazi pre u ocenu iz vladanja, nego iz znanja. Jednom smo kod drugara bacili natrijum u kadu i desila se eksplozija. Šrapnele su ostale prilepljene na plafonu. Kad smo pokušali da ih speremo pomoću tuša, ubrzo smo, kao u antičkom mitu, postali svedoci vatrene kiše.

Elem, čudeći se svom neznanju, tešim se činjenicom da sam u međuvremenu dosta toga naučio i zaboravio. Osećam se pomalo kao protiočni bojler. Ili Heraklit iz Efesa. U svakom slučaju uzimam telefon i listam imenik. Okrećem broj 065 65 90 286 skrivajući svoj broj telefona. Menjam i boju glasa.

„Halo“, čuje se sa druge strane.
„Izvinite, da li sam dobio profesora Mikicu?“
„Ja sam. Recite…“
„Čuo sam da iz hemije pripremate maturante za polaganje prijemnih ispita na medicinskom, stomatološkom i farmaceutskom fakultetu.“
„Tako je.“
„Da li držite i privatne časove za one koji ne mogu da savladaju srednjoškolsko gradivo?“
„Možemo se dogovoriti.“
„Znate, preporučili su me vaši učenici“, nastavljam i nabrajam đake kojima sam i sam predavao i koji su prošli kurs priprema kod profesora. „Hvale se da su svi upisali željene fakultete na teret budžeta, a dvojica budućih lekara i visokom pozicijom na listi Medicinskog fakulteta u Beogradu.“
„Da, jedan je bio osmi, a drugi šesnaesti. A koja Vas oblast muči?“
„Alkoholi.“
„Kako se prezivate?“
„Gujaničić.“
DRAMSKA PAUZA
„Čekaj me u Pabu u 18h“, kaže.

Smatram da je veliki uspeh to što sam nastavio sam da se družim sa svojim Razrednim i posle završetka gimnazije. Dok smo išli u školu sa njim smo prošli taj put sazrevanja bez nekih velikih stresova i lomova, mada je samo vreme, tih desedesetih, bilo prilično stresno i lomljivo. Razredni nas je vodio na izlete i ekskurzije, borio se da imamo bolje ocene, terao nas da učimo i nikad nam nije popuštao. Jednom me je za zaključnu ocenu, pitao da mu dam odgovor koji se nalazio u jednom pasusu iz lekcije koju smo učili u prvom polugodištu. To pitanje je glasilo:

„Šta su racemati?“

Iz malog mozga sam se setio strukture i sve se završilo kao u duelu Mančestera i Bajerna 1999. Kad god bih kasnije sreo Razrednog, umeo sam da mu to prebacim. A kad sam, igrom slučaja, počeo da predajem njegovoj ćerki, rekao sam mu sledeće:

„Mnogo toga sam naučio od Vas. Između ostalog da učenike pitam celo gradivo tokom školske godine… i još ako ima neka fus-nota, tim bolje.“

Zamerio mi je da sam osvetoljubiv.

U suštini, zaista jesam mnogo toga naučio od svog profesora. Umeo je lepo da predaje, da drži pažnju, da objašnjava kroz zanimljive primere, staloženo i razložno, sa jasnom dikcijom. U suštini, bio je stručan toliko da je hemija postala njegova profesionalna deformacija.

Za jedan eksperiment na vežbama nam je trebala kafa. Poslao je nekog učenika da kupi u prodavnici kesicu od 100 grama i onda nas je pozvao da se okupimo oko vage.

„Vidite ovo, 86 grama. Strašno.“

Profesoru kao kupcu 14 grama nije značilo ništa. Ali profesoru kao hemičaru i gram je bio mnogo, jer je umeo da ceni svaku supstancu.

Kasnije, kad bi sedeli u kafani i naručili litar-litar, odmah bi stigao savet.

„Prvo sipaš vino, pa tek onda kiselu vodu. Voda je teža, brže pada na dno i tečnosti se bolje izmešaju.“
„Razredni, meni religija zabranjuje taj redosled operacija i radim upravo suprotno: vino dodajem vodi da bi je oplemenio.“
„Ne ulazim u to zašto to radiš, pričam ti samo kako treba…“

Drugi put bi umeo da prokomentariše:

„Pijem gorku limunadu! Kelnera je trebalo naučiti da prvo rastvori šećer u vodi, pa tek onda da doda limunov sok. Ovako, kad u gotovu limunadu dodaš šećer, teško ga je rastvoriti i ostane samo talog na dnu čaše.“

Pored toga što je izvrstan hemičar, Razredni je i dobar kuvar. Ume sa elementima i na makro-nivou. U mladosti je bio i talentovani fudbaler, ali za veću karijeru od FK Radničkog iz Kragujevca nije bio spreman zbog obaveza na fakultetu.

„Šta ti nije jasno oko alkohola?“ pita me dok sedimo u Pabu.
„Sve mi je jasno“, kažem. „Hteo sam da se malo vidimo. Čuo sam da ste došli iz Beograda.“
„Jesam. Imam ovde i dalje grupu đaka koje spremam za prijemni, pa dolazim dva puta mesečno.“

Razrednom objašnjavam da portala „Sova“ ima u planu da piše priče o ljudima iz našeg grada koje nije potopio duh provincije…

„Pa si mene našao“, kaže.
„Neko mora prvi.“
„O čemu želiš da ti pričam?“
„O lekovitom bilju.“
„Ima li neko koje te posebno zanima?“
„Junipervus communis“, kaže mu.
„Zašto te zanima kleka?!“
„Vidim da je ljudi masovno skupljaju po selima i prodaju, a čisto sumnjam da nekom treba samo za vodnjiku.“
„Naše planine su pune kleke. To je dvogodišnja biljka iz koje se dobijaju eterična ulja i rakija. Zanimljivo je da sam biljka u svojim plavim bobicama ima više šećera nego šljiva. Problem je u tome što je mi ovde izvozimo samo kao sirovinu, a ne prerađujemo je. Slovenci od nje prave pravu klekovaču, a naša domaća rakija se samo tako zove, pošto je reč o naparfemisanoj šljivi.“

Razredni mi zatim objašnjava da se od kleke pravi poznato piće džin, ali i parfemi. U svojoj laboratoriji je jednom prilikom uspeo da napravi ekstrakt koji je prodao Francuzima.

„Za parfeme se bobice beru u jutro i mora biti zadovoljen ugao padanja sunčevih zraka na njih. Postoji sprava koja to meri. Od devedeset kilograma čiste kleke, laboratorijskom obradom dobiješ svega pola litra ekstrakta, koju Francuzi koriste za proizvodnju parfema.“
„Koja je biljka još specifična i korisna, a ne obraćamo dovoljno pažnje na nju.“
„Hypevicum pertoratum ili kantarion. Naziva se još Bogorodičina ili Gospina trava. Koristi se i za spoljašnju i za unutrašnju upotrebu. Spolja protiv opekotina, posekotina, hemoroida, zarašćivanje rana i kao antiseptik, a iznutra protiv bolova želudca i jetre.“
„Jeste se studioznije bavili kantarionom?“
„Pomogla mi je da 2004. godine steknem naziv specijaliste hemijskih nauka, jer sam u svojoj laboratoriji, zajedno sa svojim učenicima, uspeo da iz katariona izolujem hipericin i protohipericin. Te izolovane supstance se koriste za blažu depresiju, nervozu i nesanicu.“
„Kako se pravi kantarionovo ulje?“
„Sačekaš da sa cvetova i pupoljaka biljke ispari rosa i odmah ih potopiš u nerafinisano maslinovo ulje. Potom flašu ostaviš na suncu četrdeset dana sve dok i sama tečnost ne poprimi boju sunca.“
„Dobar je i za čaj?“
„Kantarion je zaista dar samo za čoveka. To i životinje znaju i pored biljke prolaze. U stvari, životinje bi uzimanjem kantariona doživele smrt. Biljka se od njih brani tako što izlučuje edeme koji uz pomoć sunca izazivaju hipericizam i uginuće životinja.“
„Koje sve mogućnosti ima vaša laboratorija?“
„Ona sama vredi oko deset hiljada evra i dobro je opremljena za eksperimente i izvođenje praktične nastave. Nekad sam radio i analizu pijaće vode, mada je ovdašnjim ljudima važno samo da nije mutno.“
„Čini li Vas to depresivnim?“
„Zašto bi kad znam da iz kantariona izolujem lek koji suzbija depresiju?“
„Mislite li da je hemija sve?“
„Bazična nauka svakako.“
„Onda je dovoljno samo naučiti kako se prave lekove i piti ih?“
„To nisam rekao. Evo, recimo, ja se družim sa svojim učenicima i studentima. Zajedno sa njima i bez prirodnog bensedina dobijenog od Gospine trave pobeđujem nesanicu, nervozu i depresiju.“