Tupa Strela

Da me neko pita kako bi trebalo da izgleda spomenik Zoranu Đinđiću u Beogradu predložio bih:

Da bude u bronzi.
I u prirodnoj veličini kako se ne bi razlikovao od običnih prolaznika.
Da od garderobe „nosi“ cipele, farmerke, košulju i sako.
Da bude u pokretu, jer bi to bio odraz Đinđićeve energije, ali da jednu ruku drži u džepu, kao simbol ležernosti.
Da bude nasmejan.
Da bude postavljen u Vasinoj ulici, preko puta Filozofskog fakulteta, na trotoaru kraj pešačkog prelaza.
Da mu se pogled ne ukršta sa Njegoševim, već da gleda na Zapad, ka Kalemegdanu. Ali da mu korak ide u susret Njegošu, u pravcu Filozofskog fakulteta i da se taj zamišljeni hod nastavlja ka ulici koja nosi ime čoveka, čiju tragediju i usud Đinđić deli. Mislim na kneza Mihaila Obrenovića.

Đinđić u pokretu
Đinđić u pokretu

Ovo je samo predlog. Ideja nije ništa posebno, sigurno da ima bezbroj boljih rešenja, ali imam osećaj da bi bilo zaista bitno da spomenik posvećen Đinđiću ima njegov lik.

Sa Đinđićem se treba suočiti. Makar i u bronzi. Stajati pored njega, sasvim običnog, dok čekate da pređete preko zebre. To bronzano prisustvo bi nas podsećalo da postoje političari koji su se zalagali za moderno građansko društvo, nalik na austrijsko, da su bili visoko obrazovani i kulturni, da su bili urbani i dostupni, da ste ih mogli videti „uživo“, da su bili među nama i deo nas. I da su glavom platili za ono u šta su verovali.

Đinđića ne treba idealizovati. On nije bio čovek bez mana. Pragmatičan, na granici zakona, zbog političke koristi umeo je da izneveri saveznike (Mićunovića, Koštunicu, Drašković), da opravda bombarodvanje (izdao je Srbe), da pošalje Ceci cveće posle koncerta na Marakani (izdao je rokenrol), da Miloševića spakuje u Hag a da ne obavesti Vojislava Koštunicu (naljutio je socijaliste i nacionaliste), okretao je i vola na ražnju sa Radovanom Karadžićem na Palama (šokirao je građansku opciju), nudio se socijalistima da bude deo vlade 1994. godine (naljutio je opoziciju), sklopio je pakt sa Legijom (zgadio se puritancima), nije ukinuo PINK (razočarao svakog normalnog čoveka)… Prosto, Đinđić je bio čovek svog vremena. I bio je, pored svih svojim mana, jedan od 15 svetskih lidera 21. veka kako su ga videli na Zapadu.

Đinđić je mnogima bio trn u oku. I danas je to slučaj. On je nemački špijun koji iritira svest ovdašnjih ilija čvorovića. Zbog toga bi taj spomenik trebalo da bude blizak i onim građanima Srbije koji Đinđića nisu voleli. Znam neke od njih koji su se radovali kad je poginuo (član DSS-a), neke koji su zapevali (studenti istorije na Filozofskom fakultetu i budući članovi „Dveri“), a čuo sam da su se neki tada i napili od sreće. Taj koji se tada napio (Aleksandar Vućić, prim. aut.), izleda da se još nije otreznio, pa je lično predložio da se pokojnom premijeru podigne spomenik. Od koga je, mnogo je.

Lik pokojnog premijera bi trebalo, dakle, da bude prepoznatljiv kako bi ga mnogi mogli opsovati, pljunti, išarati sprejom, politi pivom, razbiti pajserima. Naravno kad se taj bes iskali i spomenik uništi, trebalo bi, u cilju kolektivne terapije ili katarze, postaviti istu repliku sve dok Srbija ne ostavi Đinđića na miru, iako sumnjam da će se to teško desiti skorih dana… jer nisu svi pragmatični kao Vučić da shvate da im je korisniji mrtav Đinđić, nego živ Šešelj. Ili poluživi Toma.

A evo i razloga zašto je Đinđićeva ideja osuđena na propast: Milošević koji je kumovao raspadu Jugoslavije, sarađivao sa Tuđmanom oko pada Krajine i Zapadne Slavonije, dao novac Karićima od čuvenog „Zajma za Srbiju“, (moja keva dala celu platu), omogućio sinu da od šverca nafte i cigareta zaradi prvu 1.000.000.000 (i slovima: milijardu) maraka, bio papučar, bio povod za bombardovanje itd, itd…, danas ima više poštovalaca u Srbiji nego Đinđić.

Bitno je da spomenik Đinđiću ima baš njegov lik i zbog toga što u Tašmajdanskom parku spomenik u punom kapacitetu ima avganistanski autokrata Hajdar Alijev (otkrili ga Tadić i Đilas).

Bitno je…

Kako godine prolaze, Đinđić će biti još aktuelniji i moderniji. Ne toliko zbog onoga što je uradio, recimo preveo sa nemačkog kapitalno delo Edmunda Huserlovu „Krizu evropskih nauka“ (imam je), već zbog toga što je ovom narodu dao nadu. Tragedija je u tome što su tu nadu podjednako gasili i Đinđićevi saradnici i protivnici.

S ove distance, Đinđić je za mene, samo emocija. Čista. Preprana. Uvek osetim transfer ponosa zbog toga što sam završio isti fakultet kao i on, što sam zakačio profesore koji su i njemu predavali… Sećam se da je trebalo jednom da nam i sam održi predavanje na fakultetu, dok je bio premijer, ali je to otkazano zbog nekih obaveza. Šalili smo se tada da je otkazano zbog nezainteresovanosti studenata da ga slušaju. Međutim, kad je ubijen, spontano smo se okupili na fakultetu, jer je poginuo jedan od nas.

Đinđić je poginuo zagrcnut idejom u trenutku kad je od Srbije hteo da napravi modernu državu. Bio je pravi čovek na pravom mestu. Koštalo ga je to što je bio ispred svog vremena. Zaustavljen je u sredini koja ne trpi bolje od proseka. I to mogu da razumem. Nismo svi obrazovani da razmišljamo kao Nemci. Ili bar nemački špijuni…

Uglavnom, ona Strela koja je pobedila na konkursu za spomenik, iako rađena od priznatog umetnika, jeste kulturan način da se izbegne suočavanje sa Đinđićevim likom. To je kompromis sa aktuelnom vlašću. To možda najbolje može da ilustruje vic koji je kružio Sovjetski Savezom za vreme Staljina. Vlasti su objavile konkurs za neki Puškinov spomenik i stigla su tri predloga. Treće mesto je osvoji predlog gde je prikazano kako Puškin čina Staljinova dela, drugi kako Staljin čita Puškinova dela, a prvo mesto je osvojio rad gde Staljin čita svoja dela.

Biljana Srbljanović
Biljana Srbljanović

To me podseća na ovu sada situaciju. Strela je spomenik Vučiću. On je taj Pobednik koga pominje Biljana Srbljanović, koautorica Strele, pokušavajući da zameni teze i kritikuje malograđane koji navodno ne razumeju trip. Srbljanovićka je napisala odličan scenario za „Otvorena vrata“ gde je radove Katarine Anđelić, lujke i umetnice, za potrebe serije, radio niko drugi do, pogađate naravno, Mrđan Bajić, koautor Strele. Pročitao sam i Mrđanovo objašnjenje u „Blicu“. Odavno težu literaturu nisam čitao. Ili jesam, čitajući „Filozofiju palanke“ od Radomira Konstantinovića. I ujedno se pitajući zašto mi je to trebalo u životu. Jer davno samo bio poučen od Bertranda Rasela da je veoma važno pisati jednostavnim jezikom. Za primer je uzeo Dekarta, otac moderne filozofije… Uvijeno hoću da kažem da mi je muka od Druge Srbije, ma šta to sve značilo.

I na kraju da zaključim: taj umetnički izraz  (Strela) bi više odgovarao na prostoru autobuske stanice u Ubu, pravljen namenski za autoprevoznika koji se, gle čuda, baš zove „STRELA“. Ili da bude poklonjen nekoj LGBT organizaciji. Em izgleda ko k…. (da prosti Sova Danka), em je koautorica prva kuma gej parade, em je inicijativa potekla od čoveka koga zovu peder.

Komisija
Komisija

1 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>