Књиге, звона и прапорци
Сајам књига сви воле. Добро, не баш сви. Они који су читали нешто у животу. Они који воле добро посећене вашаре. Они који уживају у пљескавици.
Како год, Сајам књига у Београду је догађај. Не само за Србију, већ и за регион. Овогодишњи је отворен у недељу, 22. октобра, под слоганом „Кључ је у књигама“. Земље- почасни гости су Немачка, Швајцарска, Лихтенштајн и Аустрија.
Ове године је, чини ми се, много више времена у односу на прошлу годину посвећено самом изгледу штандова. Издавачке куће су се баш потрудиле и помучиле да њихов штанд штрчи и привлачи. И ту има свега- од бајколиких призора за најмлађе до ретро- модерних фазона. Слике писаца у барокним рамовима, цвеће, шарене тапете, гласна музика, статисти обучени као виле, вештице, гусари… Гледајући све то, с једне стране се чини претерано, сувишно и беспотребно. Међутим, изглед штанда и те како привлачи. И свесно и подсвесно. Нарочито најмлађе. Иако је реклама, тај шарениш ипак доприноси топлини пространих и хладних хала.
Литература… Није се много променило. Сајам је рај за астрологе, куваре, а нарочито за оне „како мислити позитивно, како сачувати дух, како пронаћи праву љубав“ људе. Наравно, ту су и неизбежни вицеви, руски доктори, лековито биље, производња меда и ракије, цвећарство и сл. Народ то ваљда тражи. И воли. Ипак, има доста и стручне литературе, савремених писаца, нових и занимљивих издања наших дела, руских класика, стране литературе, богат избор књига за децу и школарце. Ту су и излагачи из суседних земаља, али и из оних даљих.
Сретне се на Сајму и понека фаца. Видех Мухарема Баздуља, Светислава Басару, Војислава Шешеља, Драгољуба Мићуновића, Весну Дедић, Љиљану Хабјановић Ђуровић. Доста за пет сати на Сајму. Нарочито упечатљиви су ми остали Весна Дедић и Војислав Шешељ. Весна седи на штанду своје издавачке куће (нисам знала да је има) у дугој зеленој хаљини, намонтирана и насмејана. Прелетех погледом преко наслова испред ње и почеше да се гомилају предрасуде које бих сад пренела и овде, али је глупо коментарисати нешто што не познајеш… Укратко, некако је- штрчала. А Војо Шешељ седи на штанду Велике Србије окружен својим књигама тврдог повеза и позамашне килаже (мислим на књиге) и добро познатих наслова. Изнад књига виси натпис- 1000, па прекрижено, а испод нова цифра- 300. Шешељ је изгледа доживео велико снижење…
Љиљана Хабјановић је опет најзаузетији писац на Сајму. Чека се ред за потпис. Томе сведочи и велики натпис изнад- „најчитанији писац у последње две деценије“.
И тако, свега по мало. Сајам ко Сајам, извуче више од планираног новца. Увек искрсне нешто што се мора имати. Први пут ове године сам била на Сајму први дан. И није тако лоше- што се тиче гужве, огромна је разлика у односу на онај последњи викенд. Може комотно да се шета, а да не ударате сваког другог човека.
Одлазак са Сајма је био можда најупечатљивији. На зиду код излаза, огроман плакат. „Цела Србија чита Курир“. Добра порука и добра завршница.