Odsutnost na visokom nivou

Da biste počeli da radite kao nastavnik u školi morate da izvadite lekarsko uverenje da ste normalni. Ranije to nije bilo pravilo, samo diploma, međutim u poslednjih nekoliko godina to je postala ustaljena praksa. Zavod za zapošljavanje na Vračaru, gde sam tada živeo, sarađivao je sa Domom zdravlja u Durmitorskoj, pa me uputiše na pregled baš tamo. Kuriozitet je bio u tome što je pomenuta ustanova bila, pre svega, namenjena policiji i njihovim radnicima.

Odradim posao kod fizijatra, zatim laboratorija i EKG, odem da mi snime čulo sluha, provere da li mi se menjala dioptrija, posetim pneumologa i psihologa… Ostane na kraju samo psihijatar!

Uđem u čekaonicu. Sednem na klupu. Oko mene neki mrki tipovi. Namunjeni. Ćutljivi. Iz ordinacije izlazi žena, visoka, krupna, u poznim pedesetim. Jednom rečju keva.

„Ima li neko ovde da nije iz BIA?“ pita.

Javim se samo ja.

„Kojim povodom ste došli?“

„Poslali me sa Zavoda da izvadim lekarsko uverenje za rad u školi?“

„Uđite“, reče mi „keva“, a ostalim objasni da će brzo završiti sa mnom, pa da pričekaju minut-dva.

„Šta treba da predajete?“ pita me vadeći pečate iz fioke.

„Filozofiju.“

„A ovde piše da se zovete Srećko?“

„Tako je!“

„Pa pošto ste Srećko i filozof, da li biste mogli da mi definišete pojam sreće?“

Zbunio sam se.

„Kakav kroše“, pomislih.

Ali poćutah malo i pošto naslutih da me čeka teška artiljerija, pomenuh prvo Aristotela…

Nakon sat i po vremena razgovora, ta divna žena i ja smo se dotakli Šopenhauera, dijalektike, radničke klase, Srbije između dva svetska rata, nedićevaca i ljotićevaca, fah idiota iliti „jednodimenzionalnih tipa“, orlova i gusaka, afričkih poglavica, nevladinih organizacija, žena zvanih „ledenjače“ s kojima, kako bih posavetovan „samo oprezno“… Pričala mi je i o ozbiljnoj klinici na kojoj je radila kao šef odeljenja i o tome kako se posle trideset godina pregalaštva na tom poslu umorila i zatražila premeštaj da negde lupa pečate kao uvod u zasluženu penziju… Na kraju mi više nije persirala, ja njoj naravno jesam i svaki savet, zlata vredan, počinjala je rečenicom:

„Da ti tetka Cica kaže…“

Na kraju mi je rekla i šta ona smatra ko je srećan čovek i tu njenu definiciju sam prihvatio, ako ne kao aksiom, ono bar kao biser mudrosti.

„Srećan čovek je onaj“, rekla je tetka Cica, „koji ume da rešava probleme.“

Kad sam posle devedeset minuta izašao iz njene ordinacije, radnici BIA su ljutito gledali ka meni i ništa im nije bilo jasno… Meni samo da probleme treba rešavati. I izašao sam vani sa svim pečatima da sam normalan.

Ima istine u tome da vam neki susreti, makar tako kratkotrajni, postanu značajniji i sadržajniji nego da s nekim ili pored nekoga provedete ceo život. Slična stvar mi se desila i kada sam upoznao jednog opičenog monaha, koji je, slično tetka Cici, proveo trideset godina u podvižništvu. Ne na psihijatriji, već kao isposnik u prašumama Kolumbije. Ispovedio sam se kod njega pred pričest, rekao mi je da su moji grehovi mahom smešni, da ću mnogo većeg zla videti i doživeti… i posavetovao me da u konaku obavezno probam krofne.

„Odlične su“, rekao je taj otac koji sad verovatno negde ore nebeske njive sa dedom Đorđa Balaševića.

Međutim, pravi razlog zašto sam se setio tetka Cice i susreta sa njom jesu oni radnici BIA, kojima je čekanje izgleda – SUDBINA. Ti ljudi čekaju lopove, švercere, dilere, makroe, kurve, strane plaćenike, domaće izdajnike, šlepove i šlepere… Čekaju i dojave, informacije, analize, šifre, akte, beleške, stenograme, fotografije i mikrofilmove…

Ovoga puta čekali su da se na Dan njihovog preduzeća, kao glavna zvezda večeri, pojavi predsednik republike. I nisu ga dočekali… Ne, nije se predsednik zadržao u ordinaciji kod psihijatra kao ja, već je njegov nedolazak na žurku kod Bate Gašića i comp. bio vid solidarnosti sa novinarima iz dnevnog lista „Politike“ i portala „Krik“, a koji zbog nekih propusta u akreditaciji nisu mogli da prisustvuju pomenutom događaju. Ta solidarnost je otišla tako daleko da je gospodin Vučić, prema sopstvenom priznanju, svašta rekao svom dobrom prijatelju, gospodinu Gašiću.

E sad, kod nas po selima postoji običaj da kad neka baba ode u bolnicu i zadrže je da se poleči malo, posle povratka u zavičaj, ta ista baba i sama počinje da deli savete iz medicine i predstavlja se kao hećim. Imajući divno iskustvo sa tetka Cicom, pokušaću i kao čovek koji je u dosluhu sa svojim imenom, ali i kao jedna od domicilnih baba da objasnim zbog čega se prvi čovek države toliko ljuti u poslednje vreme, zašto galami na srpskog 001 i da pomognem, ako mogu u stišavanju krize koja se desila u bezbednosnoj agenciji. Dugujem to onim mrkim, namunjenim i ćutljivim tipovima kojima sam nehotično ukrao sat i po vremena života. Pa ako me se sete na dan bezbednosti, sete… Dakle:

Vučić se naljutio na Gašića jer ovaj još nije naučio da demokratija, građansko društvo i pravna država počivaju na slobodi medija, iako je vlasnik istih.

Drugi razlog je što Vućiću, kao najboljem studentu u istoriji pravnog fakulteta ne treba advokata, posebno ako je taj advokat po struci keramičar. Na stranu to što zna sve moguće odgovore na nezgodna pitanja novinarke „Krika“. Verovatno se spremio da briljira pred kamerama, a prvi čovek BIA mu učinio medveđu uslugu tako što ga je kastrirao. Mislim figurativno.

Treći razlog je što je Bata već napravio jedan gaf sa sedmom silom. Rekao je da voli kad novinarke kleknu i to ga je koštalo kraće pauze između obajvljanja dve javne funkcije. Niti je vodio računa o tome da je Vučićeva majka Angelina penziju zaradila kao novinarka RTS-a, niti da prizemne šale kruševačkih građevinskih radnika ne mogu lako da prolaze na svakom mestu… Vučić se ovoga puta iznervirao što Gašić baš baš sporo uči i sapliće se o isti kamen drugi put.

Četvrti razlog je što je Gašić rekao predsedniku da je novinarka pokušala na žurku da uvede drugaricu sa ulice. Vučiću sigurno nije bilo svejedno što je Vulin morao svaki čas da unosi po devet hiljada evra u zemlju kako bi otplatio stan, a sad još i ova priča o drugarici sa ulice…

Jedan od razloga sigurno ima veze i sa Kebom, ali glavni je taj što u u Srbiji malo ko zna šta znači sloboda medija i da to savršeno odgovara bilo kom čoporu koji se domogne vlasti. Najbolji pokazatelj je nespremnost građana da plaćaju RTS kao javni servis. Smanjena je preplata sa 500 na 150 dinara i plate zaposlenim u toj medijskoj kući sad se isplaćuju iz budžeta republike. Zamislite samo situaciju da svi građani daju neki keš za RTS, modus se sigurno može pronaći, i da urednici bez straha da će ostati bez leba, mogu slobodno da dovedu koga hoće u emisiju. Ili recimo da dozvole Olji Bećković da opet vodi svoj „Utisak“ nedeljom uveče, pošto sigurno postoji kritična masa ljudi koji bi to radije gledala nego desetu reprize serije „Selo gori, a baba se češlja“.

Da li ste primetili da više nije u opticaju ni Tijanićeva reklama u kojoj se na ekranu lupi pečatom i gde se za RTS kaže da je „vlasništvo građana Srbije“? Šta vam to govori? Da više nije?!

Čak i kad se plaćala preplata, to je činilo svega 30 odsto stanovništva. BBC nema te probleme. Nema ni HRT. Na fejsbuku postoje i stranice koje pozivaju da se ukine preplata. Ti ljudi se u biti zalažu za robovlasnički sistem u kome je glavna deviza hleba i igara. Da se pitaju ozbiljni novinari, da li mislite da bi bilo koja utakmica mogla da promeni programsku šemu i pomera Dnevnik 2, glavnu informativnu emisiju, kao da je gost na slavi? Ili da u tom istom Dnevniku predsednik republike drži monolog od 19 i 33 do 19 i 48.

Pored RTS-a, većina velikih medijskih kuća forsiraju politiku aktuelnog režima. Sitni komesari iz Brisela to sigurno spočitavaju srpskim vlastima i Vučiću je ponekad potrebno da postoje mediji koji ga kritikuje. I onda Bata Gašić ne dozvoli da na žurku uđe novinarka nekog portala za koji je verovatno čulo jedan odsto građana Srbije i čiji je uticaj toliki koliki i novovaroške „Sove“. Čist autogol.

Mogao bih još da nabrajam razloge zbog kojih se predsednik sve iznervirao zbog svog bliskog saradnika, ali nisam dovoljno stručan. Ovo jeste instant civilizacija gde prolaze brza hrane, lake note, kupljene diplome, prodavci magle, ali neću podleći toj matrici i pomisliti da mogu nečiji psihološki profil analizirati kao Frojd. Ili tetka Cica. Da biste pročitali čoveka morate raditi trideset godina na teškoj psihijatriji ili isto toliko vremena provesti u prašumama Kolumbije.

Ono što ja laički mogu primetiti jeste da nije u Gašiću problem. On je jedan od retkih ljudi među članovima SNS-a koji ima neku težinu. Jeste da se zbog nedostatka šlifa u javnom životu ponaša kao slon u staklarskoj radnji, ali on je kao dobar konj koji ima stotinu mana. Problem je u Vučiću. On ima samu jednu, to što je savršen!