Mir zvani Štitkovo

Za Štitkovo sam čula i pre nego što sam se doselila u Novu Varoš. Čini mi se da su bile neke reportaže na televiziji, a ime sela je specifično, pa se pamti lakše od ostalih. I onda, po dolasku u Varoš, nametnuh sebi zadatak- obići sva sela. Jedno po jedno. I krenula sam. Štitkovo je možda trebalo davno obići, ali eto, ostalo je za ovu jesen. I nije bilo pogrešno. Da nisam danas upoznala ovo selo zajedno sa svim nijansama jesenje crvene, utisak bi možda bio drugačiji.

Uputili smo se. Nas troje. Naravno, golfom „dvojkom“ zvanim zelenko. Zelenko je zadužen za obilaske sela. Sluša, ne žali se i sve izdržava. Dok nismo ugledali selo trebalo je oko dvadeset pet kilometara od Nove Varoši. Stižemo. Odmah se vidi da smo u centru sela. Grupica starijih muškaraca glasno razgovara i dodaju flašu jedan drugom. Pored njih, na prikolici traktora, krave. Dve. Nazvasmo im „dobar dan“, a oni, iz šale- „Prodajemo junice, pa ako vas zanima…“

Odmah pored te vesele grupice- crkva. Sveže bela. S jedne strane crkve put, sa druge jezerce nastalo od vrela koje izvire iz pećine nedaleko od same crkve. Posle crkve, pogled pada na drugu stranu i kafanu. Vesela grupica već odlazi, seda, naručuje. Mi rešismo da uđemo najpre u crkvu, dok nije mrak (Uvek nekako kasno krenemo na ta zanimljiva, kratka putovanja). Ulazimo unutra. Crkva lepa, bela, miriše na sveže, na čisto i novo. Odmah se vidi da je skoro renovirana, što nam je kasnije i vlasnik kafane potvrdio. Obnovljena je fasada, podovi, stolarija. Ikonostas stariji, pun topline. Nema fresaka, samo natpis- „izginulim borcima u ratovima od 1912. do 1918.“ Crkva je u vizantijskom stilu, postala na mestu manastira iz 17. veka. Kasnije smo čuli u prolazu da je jedan čovek, Vučićević, skupio dosta novca za obnovu.

Iz crkve krenusmo prema kafani iz koje se čuje graja. Prolazimo pored nekoliko sličnih i velikih kuća- prizemlje u kamenu, sprat od drveta. Venci luka na prozorima, kadife. Starina i mir. A kafana, posebna priča. Drvena građevina, nevelika, i nova. Ipak, to što drvo miriše na novo, ne oduzima utisak topline i savršeno se uklapa uz čitav centar sela. Ne štrči, nije kič, već umerena, jednostavna, prilagođena nameni i estetski uklopljena. Kafana je otvorenog tipa, kao neki šadrvan, sa dva duža stola od trešnjinog drveta, klupama i malom kuhinjom. Tu je i peć namenjena za roštilj ili pečenje. Sve je prilično malo, ali nekako odiše gostoprimstvom i opuštenošću. Tako deluje i njen vlasnik- Milojko Čkonjević, koji je veoma srdačan i govorljiv, pa sam dobila više nego dobre i precizne odgovore na sva moja pitanja. A pitala sam puno. Zapravo, kad neki predeo tako zapljusne (ne moraš ni da budeš svestan toga, ni da znaš zašto) lepotom, nekim osećajem, poželiš da saznaš što više, a onda da se povučeš i razmišljaš u tišini. Ili da ne razmišljaš, samo da slušaš tišinu…

Razgovaramo sa vlasnikom. On je i konobar. Mada, pre bi se mogao nazvati drugim imenom- domaćin. Jer, i atmosfera je domaćinska. U ponudi ima, kaže, rakiju, pivo, domaću kafu, domaće sokove. Ona grupica prodavaca junica se diže i ode. Ostadosmo nas troje, domaćin i jedna baka. Došla je iz Varoši, sad bi natrag. Nisam uspela da je pitam za njenu vezu sa Štitikovom, a ni za ime. Ali sam je fotografisala (uvek sam imala tu ljubav prema fotografisanju starih ljudi). Baba je odmah stala za slikanje, ali prvo je rekla da mora staviti naočare, da lepše ispadne, a i da je posle „stavim na ono…“ Da, mislila je na fejsbuk. Obećala sam.

U blizini je stajao jedan deda i gledao prema nama. Dok nam je domaćin pokazivao okolne građevine, priđoh mu da ga pitam ponešto o selu.

„Bilo je ovde nekad naroda. To se skupi ovde, stisne. Škola radila, ja!“ Na pitanje da li je odrastao u selu, kaže- „Ja sam čitav svoj život ovde, samo nisam bio dvije godine. Kad sam bio u vojsci. Podujevo, Kraljevo, Podujevo. Eee, ali to ti je duga priča…“ Deda živahan, a oči mu pune radosti, vedrine, kao da mu je dvadeset. Pomišljam- srećan si što si ceo život tu, deda Milenko.

Odlazimo natrag u kafanu, da se pivo ne ugreje i kafa ne ohladi i nastavljamo priču sa domaćinom. On govori. Vidi se ljubav prema svakom kamenu i prema svakoj gredi. Tu mu je imanje. Veliko. Pored kafane, dve kuće. Jednu će kaže, ako bude mogao, srediti za turiste. Doduše, fali mu samo kupatilo, ostalo je sve tu. Kafanu je počeo graditi prošle godine. Poslednja dva i po meseca radi. Ima turista, kaže. Dolaze iz Srbije, ali i iz Rusije, Irana, Belgije, sa svih strana. Najviše dođu oni koji su sa smeštajem na Zlatiboru. Dođu, odmore, fotografišu ovo autentično, malo selo. Pitah ga za školu. Kaže, nema đaka, zatvorena. A nekad je bilo preko četiri stotine. Škola u Božetićima nije postojala, pa su mahom deca išla u Štitkovo u školu. Ako je verovati, po popisu iz 2011, ukupno u selu ima 103 stanovnika. Pokazuje nam staru magazu. Tu sada stoje uredno poređani domaći proizvodi na drvenim stalažama. Patos starinski, autentičan, svaka daska je prilično široka. Ta kuća, u kojoj je bila magaza, a na čijem spratu domaćin namerava sa smeštava turiste, izgrađena je 1898. godine. Svaki kamen i svaka daska stoje na istom mestu…

Gledajući imanje, kuće i prostor uopšte, više konstatovah nego što upitah domaćina da li su njegovi onda nekad bili gazde, a on mi to islustrova kratkom pričom o svojoj strini. Naime, kad je njegova strina trebalo da pođe za stica, rekla je- „Ma, moram se udati u Čkonjeviće, samo da se popnem na divananu“. Njihova kuća je imala balkon (divananu- divanhanu) na spratu, okrenut prema glavnom putu, i to je verovatno predstavljalo retkost i bilo simbol gazdinstva.

Domaćin ima planove. Kaže da potrebe za smeštajem ima. Prolaze kamperi, turisti, neko bi da obiđe, neko da noći. Skoro su snimali film tu. Dolaze televizije, snimaju reportaže. Domaćin ima viziju, ali, nema baš neku podršku u društvu. Što je potpuno očekivano za mala mesta u kojima se neko istakne idejom, radom, sposobnošću- bilo čim. Ideja se obično guši, sputava, ne nailazi na razmevanje. A i „niko nije prorok u svom selu“…

Spremamo se polako da idemo, pomalo se hvata mrak, a teško je nekako napustiti taj mir. Pojavljuje se žena koja tera desetak krava, a one ulaze u jezerce da se napoje. Prizor neobičan i lep. Pozdravljamo se sa domaćinom, zahvaljujemo na dobrodošlici i razgovoru. Sedamo u zelenka i krećemo nazad. Usput pričamo utiske. Utisci su slični i svode se na jedno, uglavnom- doći ponovo, izletovati, uživati. Treba se vratiti i da se detaljnije sazna o burnoj istoriji ovog kraja. A i cene u kafani „Vrelo“ su veoma povoljne…