Zašto (ne) izlazim na izbore?

Petooktobarskim saborcima

U filmu Martina Makdone „U Brižu“ (odličan film – preporučujem) pojavljuje se lik patuljastog glumca Džimija (igra ga Džordan Prentis) koji je došao u Briž da snima film. U par scena prilikom upoznavanja sa Džimijem nakon što se rukuje i progovori, njegovi sagovornici prepoznavši akcenat pitaju ga: „Ti si Amerikanac?“, a Džimi odgovara: „Da. Ali mi to nemojte zameriti!“

Zašto se Džimi izvinjava što je Amerikanac neću objašnjavati. Nije se ni scenarista i režiser Makdona u filmu potrudio na tom detalju, iako se u dve scene ponavlja, a što Makdona sigurno nije slučajno uradio. (Ako se ipak neko nađe kome ovaj Džimijev odgovor nije jasan, bolje da ne čita dalje jer mu ni ostatak teksta neće biti jasan.)

Meni ova Džimijeva rečenica uvek padne na pamet kada me neko koga tek upoznajem ili koga nisam dugo video podseti na moj prošli politički život. I uvek je izgovorim u sebi, a ponekad i glasno.

-Jesi li se ti ono bavio politikom?
-Da. Ali mi to nemojte zameriti! – izgovorim na glas ili u sebi.

-Jesi li ti ono bio u Demokratskoj stranci?
-Da. Ali mi to nemojte zameriti!

-Je l’ ti ono beše nekad potpredsednik opštine?
-Da. Ali mi to nemojte zameriti!

-Je l’ ti ono ide 5. oktobra pred Skupštinu?
-Da. Ali mi to nemojte zameriti!

I tako dalje.

Uprkos Džimiju, ovo moram da objasnim jer postoje neki dragi ljudi koji su bili moji petooktobarski saborci, a kojima još nije jasno. Njima i posvećujem ovaj mali tekst. Posvećujem ga i onim petooktobarcima kojima je već sve jasno – oni su mi svi dragi. A onim petooktobarcima koji mi nisu dragi ne posvećujem ovaj tekst jer njima nikad neće biti jasno. (Oni bolje da ne čitaju dalje. A to su u najvećem broju oni isti koji nisu razumeli ni Džimija što se izvinjava zato što je Amerikanac.)

A šta mi to nemojte zameriti?

Što sam kriv jer sam pomogao da:

-Dođe do ovog medijskog mraka u kome nema ni jednog uticajnog slobodnog medija.
-I što se nastavila pljačka državnih i nacionalnih resursa.
-I što se povećala pljačka jer su ranije krali samo domaći, a sada i domaći i stranci koje dovodimo.
-I što se nastavilo iseljavanje mladih i obrazovanih ljudi iz zemlje.
-I što se povećalo iseljavanje iz Srbije.
-I što nas i dalje mnogo više umire nego što se rađa.
-I što već 20 godina nismo snimili film da valja.
-I što se u kulturi ništa značajno nije desilo sem đubreta koje je hiperprodukcija.
-I što naša inteligencija ćuti.
-I što naša država lagano klizi u NATO, uprkos narodnoj volji.
-I što smo prihvatili da nam se nameću vrednosti strane našem javnom moralu i protivne većinskom raspoloženju naroda.
-I što se na televiziji prikazuje uglavnom smeće američko i domaće.
-I što se i dalje izdaju nacionalni interesi.
-I što smo uništili vojsku.
-I što samo slušamo komesare iz Brisela i Vašingtona kao da mozga nemamo.
-I što kao država i narod živimo na kredit.
-I što se korupcija nije smanjila.
-I što smo znali da je Medlin Olbrajt poslala pare za finansiranje kampanje DOS-a i da od toga ne može ništa dobro ispasti.
-I što hoće da nam menjaju svest.
-I zbog rijaliti programa.
-I što još… puno toga…

„Nije sve tako crno. Ima stvari koje su i bolje nego ranije. Seti se samo 90-tih. Zar je tada nešto valjalo?“ – reći će mi neko od dragih mi 5-ooktobaraca. Slaba nam je to uteha za promašaje, saborče dragi. Zato više ne treba da se bavimo politikom, jer politika podrazumeva i veštinu predviđanja posledica. Čak ni na izbore ne treba da izlazimo.

I ne izlazim.

…

Ali kada se čovek bavi politikom onda mu trebaju glasovi. On tada angažuje kumove, prijatelje, komšije, mnogobrojnu rodbinu, sve one koje zove na svadbe i sahrane. I još puno njih. Koga god se seti (pa i one kojih se ne seti), ako misli da pobedi. A kada prestane da se bavi politikom tada zovu njega. A nije lako odbiti kuma, rođaka, komšiju…

Zato izlazim na izbore i glasam za nekog od njih. Nema smisla odbiti.

„Pa kako, sad izlaziš, sad ne izlaziš na izbore? Jedno od ovo dvoje lažeš!“ – pitaće neko.

Lažem.

Politikom se ne bavim, ali neke navike su ostale.

Nemojte mi to zameriti.