Rasveta

„Sve sijalice gore u sred dana“

Matija Bećković, Vera Pavladoljska

Klima se promenila. I svako ko malo duže pamti to će potvrditi. Nekad se tačno znalo kad koje godišnje doba počinje i kad se završava. Snegovi su bili veći, vrućine blaže. Voće je bilo ukusnije, cveće mirisnije. Poplave, suše, zemljotresi, klizišta i ostale nesreće manje učestale…

Verski gledano, grešni smo. Dobri Bog nam šalje razne pošasti i katastrofe da se dozovemo pameti. Naučno: divljački se odnosimo prema prirodi, pa nam se priroda onda sveti trećim Njutnovim zakonom.

Kako god, ali opšti je dojam da posle letnje žege naglo zahladni. Ko je mudar, a mudri ljudi su oni koji znaju da koriste vreme, glavne poslove oko lakšeg podnošenja hladnih dana već privode kraju: ogrev je spreman, zimnica takođe, vunene čarape ispletene… Bitka je, kao što bi rekli braća Kinezi, dobijena i pre nego što je počela.

Da se u našoj državi stvari menjaju na bolje i usaglašavaju sa mudrošću drevnog Istoka ili bar Ezopovih mrava, vidi se po tome što je novogodišnja rasveta u glavnom gradu Srbije već okačena po ulicama, a da nema ni cela sedmica kako smo se rastali sa letom. Prethodni su, setite se, bili za razliku od ovih sadašnjih toliko nemarni i neodgovorni da je pod njihovom vlašću, sneg putare redovno umeo da iznenadi u decembru ili januaru.

Vest da je grad okićen tri meseca pre Nove godine, zlonamerni i maliciozni kritičari su odmah iskoristili za lečenje svojih frustacija. Prvi prigovor je da ta rasveta košta 170 miliona dinara i da se od tih para moglo lebom nahraniti pola Evrope. Ili isplatiti 29.000 dečijih dodataka, stipendirati svi učenici jednog sreza, dati radnicima propalih fabrika itd…

Drugi prigovor je bio da iza tog posla stoji firma nekog fantoma bliskog vladajućim krugovima i da se na taj način pare iz budžeta slivaju u privatne džepove. Ispred očiju mi iskrsava mitsko biće – Andrej Vučić, koga ovdašnja javnost doživljava kao metaforu svih javnih poslova u zemlji i koga se više bojimo nego starijeg brata. Potenciram na tom mitsko, jer je nemoguće da jedan čovek stoji baš iza svakog dila države i neke firme. Niti da ga se svako boji… Sad mi pred očima iskrsava mitsko biće Velja Ilić.

Treći prigovor je izneo moj dragi profesor političke filozofije Đorđe Vukadinović. On je primetio da je staromodan i da mu nije jasno kako je to novogodišnja rasveta stigla pre grejanja.

Dragi profesore, svi filozofi su po difoltu staromodni, što je samo jedna od osobina diskretnog šarma… A što se tiče racionalnog objašnjenja kako je rasveta stigla pre grejanja, gradonačelnik prestonice je ponudio sasvim zadovoljavajući odgovor. Mali je Siniša, naime, rekao da vodeće svetske metropole ne štede na ukrasu i da turisti u te destinacije, parafraziram, trče kao muve na lepak, baš zbog toga što svetle ko bundeva za poklade. Kad mogu Pariz, Moskva i Njujork… može i Beograd.

Turisti iz Evrope, recimo Slovenci, više neće dolaziti u našu prestonicu zbog dobrog i jeftinog provoda, nego zbog novogodišnjih ukrasa. I to ne samo za Novu godinu i o većim praznicima, već i radnim danima. Glavni bi im trip bio da blenu u sijalice. Ako još pijani upadnu u neku od raskopanih ulica, eto im i nezaboravne uspomene i priče za unuke.

Ono što mi se, ipak, čini većim problemom za naše društvo jeste što ironija, koju recimo koristi moj profesor, malo koga dotiče. Ljudi su izgleda prilično otupeli. I kad kritikujete, prozivate ili prosto provocirate samo na zgodan način umirujete svoju savest da ste nešto uradili. One koji imaju jasan cilj kako da se istale, ugrade ili na legalan način dignu keš, boli uvo za vašu ironiju.

Drugi problem je što danas za svaku glupost možete naći opravdanje. Čak i racionalno. Kad može Njujork, može i Beograd nije tog tipa. Niti je to da turisti hrle u ona mesta gde u septembru sija novogodišnja rasveta.

Prihvatljivo bi bilo reći da se ukrasi postavljaju dok je još toplo, pošto se zimi, zbog hladnoće, radnici mogu prilepiti za banderu i na njoj tako ostati.

Ili reći da je naučno dokazano kako je prvi znak starenja kad počnete da gasite svetla po kući, a pošto Srbija ima najstarije stanovništvo u Evropi, vlast je upalila novogodišnju rasvetu već u ranu jesen kako bi nam poslala jasnu poruku da smo i dalje mladi duhom… u ovim teškim i sudbonosnim vremenima.