Peršun

Jelena je pričala o svojoj generaciji sa faksa. Dugo se nismo videle. Posmatram je. Pije kafu, priča mi živo o svim tim ljudima, a deluje tako umorno. Kapci kao da su joj malo naduveni. Nos nekako porastao, na obrazima se pojavile rupice, a kroz kosu se zasija i poneka seda. „Bože, zar smo tako omatorile i zar smo se toliko promenile?“, proleće mi kroz glavu dok slušam o Marku koji je posle više zapalio preko… Nehotično se hvatam za svoj nos, nameštam kosu i vadim labelo…

– A gde je A?
– Ona… U Grčkoj.
– Šta radi tamo?
– Ne znam, tamo se valjda udala.
– Pa dobro, mislim, otkud, kako?
– Ih, pitaš za nju kako. Ko da se ne sećaš njene misije. Otkako je došla u Beograd tražila je neku priliku da se dobro uhlebi.
– Sećam se… Bože, pa ona ih je menjala ko čarape… Ali, posle prve godine sam je izgubila iz vida, možda sam je srela dva- tri puta i više nikad. Nema ni profil, čini mi se.
– Šta će joj sad profil? Sad se povukla u ilegalu. Ma, ona ti je bila haos… Ne znam, nekako kad mislim o svom životu često pomislim na nju. Čudno. Živele smo zajedno. Ja sam mislila da ona neće ništa postići u životu… Izlasci, ludilo… Ma, njoj ti je najbitnije bilo šta će obući i da li će je ovaj ili onaj pozvati u petak na splav. A nije znala ljudski da se izrazi, rečenicu da sastavi…
– Pa, stani, diplomirala je…?
– Jeste. I to da vidiš prosek… Svaka veza joj je bila ozbiljna. Odmah upoznavanje rodbine, skupi pokloni, novi telefon. Posle se varaju, ne zna se ko koga prvi. Raskid. „Ostali smo u dobrim odnosima, znaš, nova cura mu je super…“ Nikad mi nisu bile jasne te što ostanu u tim dobrim odnosima i kao druže se posle svi…
– Ne znam…Sećam se onog L, bio je baš lep…
– Uh, pa to ti je bila ljubav… Posle ga ostavila zbog pevača. Znaš da je bila sa S.K.?

Nikad nisam mogla da zapamtim šta pevaju svi ti silni slični pevači, ali se sećam da sam za ovog saznala kad je dotična imala s njim vezu. Preslušala sam nekoliko patetičnih pesmica i zapamtila spot kad se valjaju u jesenjem lišću i skaču sa nekog mostića…

– Ma, znam. Toga se baš sećam.
– Da. On je imao kao ozbiljnu vezu. Cura mu se pojavljivala i u spotovima. A s A. je bio posle svirki. Ona čeka da je pozove pred kraj, pa taksijem iz doma pravac na dogovoreno mesto. Sećam se jednom da je sva bila zamazana od maskare kad je on nije pozvao… Koja je to histerija bila. I vrhunac svega, kaže mi- „Ma, da sam znala, imala bih gde i skim da odem, ali sam se oslonila na njega…“ Nikad je nije bilo blam da govori o tome. Apsolutno. Priča o svemu tome kao da nam prepričava film, a mi gledamo i čudimo se… On joj uplaćivao dopunu za telefon. Trista dinara, redovno. Znaš ti koliko je bilo trista dinara tad…?
– Ma, beži. Ne zavidim joj. Ogavno mi je sve to bilo. Znaš li šta o njoj sada, šta radi dole, ima li decu?
– Radi u nekoj firmi koja se bavi enterijerom. Valjda je taj njen Grk suvlasnik. Imaju devojčicu. Ne znam ništa više. Sanja mi reče da joj je super. Čuju se ponekad.

Jelena ustade da promeša ručak koji se krčka na najmanjoj ringli i širi paru ne baš ugodnog mirisa. Gledam je. Da, postarila je. Ali je i dalje zgodna. I lepa. Meni su ljudi koje volim uvek najlepši… Lepa je. Dobila je ruke žene, taj neki stav i hod koji nije imala… Ali je i dalje tako draga. Bila je među najboljima na fakultetu. Dobro joj je išlo. Završila, udala se, zaposlila, rodila sina. Plata je prosek, ništa posebno, ali može da se živi kad dvoje radi… Sve po redu i u nekom miru. I trebalo bi da je srećna. Ali stalno deluje umorno. I neka joj je senka u očima…

– Jelo?
– Šta?
– Misliš li ti da je ona uspela u životu?
– Ko? A?
– Da… Misliš li da je uspela, da je srećna, ispunjena…? Sad kad sve ovako sagledaš, iz ove tačke…?
– Ne znam. Znam samo da ona sigurno nije nikad pazila da ne isecka u čorbu slučajno stabljike peršuna nego samo list, jer to onda nije to. I nije kupovala sredstvo za fleke na kuhinjskim krpama. Gledaj, sve živo uflekah…